Друштво

КОМИНТЕРНА И СВА ЊЕНА ЈУГОСЛОВЕНСКА ''ДЕЦА'': Далекосежне последице нацоналног питања комунистичке интернационале

05. 03. 2025. у 11:32

ИДЕОЛОГИЈА Коминтерне по ''националном питању'', односно СССР-а током 1920-их година имала је далекосежне последице по југословенски простор, посебно по српски народ, али и на простору Балкана.

КОМИНТЕРНА И СВА ЊЕНА ЈУГОСЛОВЕНСКА ДЕЦА: Далекосежне последице нацоналног питања комунистичке интернационале

Можда би деловање ове организације остало само још једна историјска забелешка без великог значаја, да њени ''шегрти'' из 1920-година нису, на крилима Другог светског рата и друштвене револуције коју су спровели паралелно са борбом против окупатора, освојили власт и успоставили поредак по својим иеолошким мерилима, каљеним на безбројним конгресима и пленумима Коминтерне, која је представљала својеврсну политичку мегаструктуру међуратног периода. Сама организација, укинута 1943. године одлуком Стаљина, јер је у новим околностима преуређења света постала више терет него корист, није ''дочекала'' тријумф својих идеја.

Деценијама након преузимања власти у Југославији 1945. године, југословенски комунисти су, у нешто модификованом облику, и измењеним околностима, спроводили у дело старе идеје о ''угњетенима'' и ''угњетавачима'', ''праву на самоопредељење'' и сл. У таквим идеолошким преуређењима не само садашњости, већ и саме прошлости, највише је страдао српски народ, још 1920-их означен као носилац ''хегемонистичке политике'' према суседним народима и националним мањинама. Ни после 1945. године, тај жиг са српског народа није скинут, иако су Срби поднели највеће жртве у рату.

Напротив, потезан је као ''аргумент'' и ''оптужница'' кад год је долазило до унутрашњих политичких, партијских или личних раскола у социјалистичкој Југославији. Наративи из ''коминтерновских времена'' још увек доминирају једним делом јавног простора, што сведочи о моћи идеја и идеологија, које увек надживе своје творце.

* * * * * * * * * * * * *

Балканска политика Комунистичке интернационале и Совјетског Савеза

НЕВИДЉИВА РУКА КОМИНТЕРНЕ У ОЧЕКИВАЊУ СВЕТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

ТРЕЋА интернационала, познатија као Коминтерна, настала је марта 1919. године у Москви, када је одржан њен оснивачки конгрес. Званично, она је била независна међународна организација коју су чиниле комунистичке партије из целог света, настала као одговор на идеолошки расцеп у социјалдемократском табору током Првог светског рата, односно на одбацивање идеја Друге (социјалдемократске) интернационале. Бољшевици су се залагали за револуционарни метод борбе, дакле за насилну промену политичких и друштвених поредака, односно победу "пролетерске револуције", по угледу на СССР.

Међутим, од својих почетака Коминтерна је била оруђе у рукама Совејтског Савеза. Или боље рећи оружје. Представљала је други, неформални колосек спољне политике совјетске државе (паралелно са оним формалним који је ишао преко Народног комесаријата за иностране послове, дипломатских и трговинских представништава), али је њена организациона мрежа служила и за обавештајни рад, односно коришћена је од стране совјетских специјалних служби, иако је и сама Коминтерна имала сопствену обавештајну мрежу, наравно под непосредном контролом совјетске тајне полиције и војне обавештајне службе. Ако се узме у обзир да се СССР, посебно до 1924. године, налазио у међународној изолацији, постаје јасно зашто је Коминтерна била важна. Преко својих секција–комунистичких партија у различитим државама, посебно оним западним, капиталистичиим, она је не само пратила политичке прилике, већ и активно учествовала у њиховом креирању. Комунистичке партије биле су обавезне да беспоговорно следе одлуке органа Коминтерне, која је била строго хијерархијски уређена.

**Лењин говори на оснивачаком конгресу Коминтерне 1919.године**

‘’НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ’’, као део револуционарне стратегије Коминтерне, прихваћено је на њеном Другом конгресу (јул–август 1920. године), на основу "теза о националном и колонијалном питању" које је изнео неприкосновени вођа и главни идеолог бољшевичке револуције Владимир Иљич Лењин, чија је суштина била у томе да постоје "›угњетавачке›" и "›угњетене›" нације, и да комунистичке партије у "›заосталим земљама›" у којима није развијен раднички покрет, треба да помажу националне ослободилачке покрете, које претежно чине сељаци, а предводи их буржоазија.

Место и улога Балкана, па и Краљевине СХС, као регионалне силе, у бољшевичким плановима и деловању Коминтерне, били су условљени геополитичким положајем региона и његовим значајем за европски мир; политичким приликама на Балкану и у Краљевини СХС; улогом балканског простора у послератном "›версајском›" систему (посебно Краљевине СХС која је била својеврсни "›чувар поретка›" на Балкану); али и промашајима и поразима бољшевичке револуцинарне акције у Европи, пре свега у Немачкој, почетком 1920-их година. Балкан је за бољшевике био један од полигона за "›извоз револуције›" и у фокусу Москве нашао се тек када су схватили да ће се на успешну револуционарну акцију на Западу, у коју су полагане наде да ће СССР извући из међународне изолације, још дуго чекати.

* * * * * * * * * * * * *

Промена версајских граница уз помоћ сепаратиста

КАДА ЈЕ БАЛКАН постао интересантан за њих, бољшевички стратези су проценили да је за покретање и успех акције на Балкану најбоље искористити нерешено "›национално питање›", односно сепаратистичке покрете балканских нација које су тежиле промени версајских граница. У том циљу су успоставили сарадњу са националистичким и сељачким покретима на Балкану: пробугарском револуционарном мекедонском организацијом ВМРО, сепаратистичким покретом косовских Албанаца, и хрватским сељачко–републиканским покретом Стјепана Радића. Посматрано са бољшевичких идеолошких позиција, њих је требало укључити у процес очекиване "›светске револуције›", јер је веровање да ће доћи до револуцинарног покрета у развијеним капиталистичким земљама било саставни део бољшевичке револуционарне идеологије. Међутим, бољшевици нису били нимало наивни, па су знали да је револуција у западним земљама веома неизвесна. Лењин је на Десетом конгресу совјетске комунистичке партије 1921. године назвао лудошћу очекивање скоре револуције.

**Стаљин и Лењин непосредно после Октобарске револуцији**

План је био да се створи заједнички фронт свих незадовољних против актуелних режима, наравно под контролом Коминтерне и Москве.

НА БАЛКАНУ су социјална и економска структура становништва диктирале тактику. Због преовлађујућег сеоског становништва, сепаратистички и сељачки покрети су добили улогу покретача револуције, а не радничка класа, што би било у потпуном складу са бољшевичком идеологијом. Основна идеја била је да се "›извозом револуције›" помогне оним пролетерским снагама, које нису биле довољно снажне за самостално извођење револуције. Концептом о стварању "›радничко-сељачких влада›" после победе револуције, требало је револуционарну идеологију помирити са стањем на терену и привући сељачке масе.

За помирење и обједињавање националистичких амбиција незадовољних националних група, пронађен је одговор у идеји о Балканској федерацији, састављеној од аутономних република совјетског типа, насталих на бази права народа на самоопредељење, које би биле формално независне, а заправо суштински зависне од Москве. У оквиру једне такве „супердражаве“ требало је трајно решити национално питањe. Балканска федерација је била најзначајнији пројекат бољшевичке акције на Балкану. По речима савременика и једног од бољшевичких делатника Виктора Сержа (Виктор Љвович Кибаљчич), око овог бољшевичког пројекта су биле окупљене "›хорде тајних агената›", "›торбара утицајног света›", "›агената иредентизма›" и сви су они покушавали "›да искористе необуздану енергију комита“.

* * * * * * * * * * * * *

Москва нуди алтернативно решење националног питања

ДА БИ ДОШЛО до интеграције и стварања „супердражаве“ на Балакну по већ осмишљеној федералистичкој платформи, прво је требало дезинтегрисати постојеће државе Балкана. Управо је политика "›дезинтеграцијом до интеграције›", у очима влада балканских држава, али и доброг дела јавног мњења, квалификовала бољшевичку акцију као антидржавну и непријатељску. Са друге стране, пројектом Балканске федерације, Коминтерна је понудила алтернативно решење националног питања у односу на решење коме су прибегле велике силе цртајући нове границе у Версају.

У оквиру Коминтерне посебно значајне организационе јединице за акцију на нашем простору биле су: Одељење за међународне везе, Балкански и Бечки биро, који су се хијерархијски налазили под Извршним комитетом Коминтерне (ИККИ). Одељење за међународне везе задужено за конспиративне акције је преко свог пункта у Цариграду одржавало везе са комунистичким партијама на Балкану и давало подршку њиховим акцијама, као и конспиративној мрежи Коминтерне (одржавањe тајних веза, прослеђивање и размена информација, докумената, пропагандног материјала, директива и новца, тајно пребацивање одређених лица и делегата конгреса из једне у другу земљу итд.)

**Лењин поздравља делегате Другог конгреса Коминтерне**

ФОРМИРАНО КАО Тајно одељење августа 1920. године, да би касније променило име у Конспиративно одељење, и на крају, од јуна 1921. године у Одељење за међународне везе. Бечки биро био од кључног значаја за акцију на Балкану и у централној Европи. Његов задатак је био да одржава везу између регионалних партија (југословенске, бугарске, грчке, чехословачке, румунске, албанске, аустријске и турске) и ИККИ, и да им пружа организациону и пропагандну помоћ. Преко овог бироа ишла су сва новчана давања регионалним комунистичким партијама од стране ИККИ. Биро је укинут марта 1922. године, а у Бечу је, уместо њега, установљен један од најзначајнијих конспиративних пунктова Одељења за међународне везе.

**Стаљин, Риков, Камењев и Зиновјев, двадесетих година у Москви**

Важну улогу у организацији акције на Балкану имао је и Балкански биро, основан у Софији почетком 1920. године. Осим ових организационих целина под окриљем ИККИ, совјетском политиком на Балкану бавило се и посебно тело у Москви – Балканска комисија, створена јануара 1924. године из једног неформалног тела (Савета за Македонију). Чланови овог тела били су предствници политичког, обавештајног и дипломатског руководства СССР, што сведочи о значају који су бољшевици придавали Балкану и Краљевини СХС.

* * * * * * * * * * * * *

Штаб бољшевичке пропаганде у аустријској престоници

ОСИМ МРЕЖА под контролом Коминтерне, СССР је свој утицај на Балкану вршио и преко других организација под својом контролом: Балканска комунистичка федерација (комунистички пандан Малој Антанти), формирана у Софији јануара 1920. године, од стране балканских комунистичких партија; Сељачка интернационала (тзв. Крестинтерна), која је окупљала сељачке партије, са циљем да сељачке масе привуче "›совјетској орбити›"; Међународна радничка помоћ, настала у време међународне кампање за помоћ гладнима у Русији 1921. године; Међународна организација за помоћ борцима револуције, позната и као ‘’Црвена помоћ’’, основана је крајем 1922. године. Ове организације су финансијски помагале жртве тзв. ‘’белог терора’’, политичке затворенике и њихове породице, коминистичку емиграцију, пропагандне активности комуниста итд.

Група југословенских комуниста у Бечу 1924-25. године. Слева стоје: Павле Бастајић, Мустафа Голубић, Милош Араницки, Димитрије Станисављевић, Саломон Леви; седе: Ђуро Остојић, Мица Остојић, Антоније Грубашић, Алфред Бергман и Лазо Петровић

Совјетске обавештајне службе користиле су мрежу Коминтерне и других организација, и обрнуто. Тако је 1923. године постигнут споразум између Одељења за међународне везе Коминтерне и курирске службе совјетске тајне полиције (ГПУ) о коришћењу курирске мреже ГПУ за потребе поменутог одељења. Од истог одељења Коминтерне, шеф спољне обавештајне службе (ИНО ГПУ) Михаил Трилисер, добијао је извештаје о члановима страних комунистичких партија у СССР. Совјетске службе су посебно биле активне од 1922. до 1925. године.

АУСТРИЈСКА ПРЕСТОНИЦА Беч био је центар из кога је оркестрирана бољшевичка акција на Балкану. Водећи британски листови су почетком 1925. године, оштро нападали аустријску владу, називајући Беч "›штабом›" бољшевичке пропаганде и "›најопаснијим центром комунистичке интриге изван Русије›". У овом граду је, при совјетском дипломатском представништву, постојао посебни војни одсек (секција совјетске војно-обавештајне службе), чији је задатак био да прикупља обавештења војне природе о балканским државама. Такође, у Бечу је постојао неформални, конспиративни тзв. револуционарни центар, кога су чинили балкански политички емигранти свих иделошких профила–комунисти, али и представници сепаратистичких покрета и комитета балканских земаља.

**Призор из Москве почетком двадесетих година прошлог века**

Центар је издавао вишејезични часопис Балканска федерација. Влада Краљевине СХС је јуна 1925. године уручила оштру протесну ноту Аустрији због комунистичких активности у Бечу. У Бечу су се окупљали познати револуционари, сарадници совјетских служби, Мустафа Голубић, Божин Симић (иначе бивши чланови организације Црна рука, који су после Солунског процеса постали огорчени противници краља Александра и званичног Београда), као и Павле Бастајић, који је обављао најконспиративније задатке. Британска влада је, на основу истраге бољшевичке организације у Централној Европи и на Балкану, утврдила да су, осим Беча, који је био главни центар, постојала још два центра на Балкану: први у Солуну, који је био задужен за организациона питања и други, у Цариграду, преко кога је преношено оружје за потребе акције на Балкану.

* * * * * * * * * * * * *

Национални програм и унутрашњи сукоби у Комунистичкој партији Југославије

ПОСТАВЉАЊЕ ТЕМЕЉА ПОЛИТИКЕ ЗА РАЗАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ

КОМУНИСТИЧКА партија Југославије (КПЈ), основана је у Београду априла 1919, првобитно под именом Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста), и одмах је, на оснивачком конгресу, донела одлуку о приступању Коминтерни. На свом Другом конгресу у Вуковару јуна 1920. године променила је назив у КПЈ. Иначе организација сличног имена - Комунистичка партија (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца основана је у Москви од стране руских бољшевика средином 1918. године, састављена од учесника Октобарске револуције са југословенских простора, као и неких старих социјалиста. Ови повратници из Русије учествовали су у стварању КПЈ. У октобру 1919. године основан је Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) као самостална организација.

КПЈ је била трећа по снази (иза Народне радикалне странке и Демократске странке) на првим изборима одржаним у Краљевини СХС новембра 1920. године. Због антидржавног деловања забрањена је крајем 1920. године. Партија је прешла у илегалу, али је формирала и своје легално крило -јануара 1923. године створена је Независна радничка партија Југославије (НРПЈ), која је и сама убрзо забрањена.

На оснивачком и Вуковарском конгресу није посебно било речи о националном питању.

**Делегати на оснивачком конгресу Комунистичке партије у Београду**

Социјалдемократске партије југословенских покрајина (БиХ, Хрватске, Словеније, Далмације, Србије), као и социјалистичке групе које су учествовале у стварању КПЈ, поздравиле су, уз извесне разлике, "›народно јединство›", односно уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, и централистичко државно уређење. Ови, приликом оснивања КПЈ неупитни ставови о новоствореној држави, биће доведени у питање тек са јачањем пробољшевичке струје у КПЈ од почетка 1921. године, што ће довести до францијских борби унутар партијског руководства.

НАРОДНО ЈЕДИНСТВО и јединствену државу бранили су истакнути комунисти, попут Филипа Филиповића (једног од оснивача и првог секретар КПЈ, и изабраног градоначелника Београда на комунистичкој листи, кога је полиција спречила да преузме дужност јула 1920. године), као и Симе Марковића, који је био и посланик у првом сазиву југословенске скупштине. Тако су и тезе Другог конгреса Коминтерне о "›националном и колонијалном питању›", објављене августа 1920. године у „Радничким новинама“, остале готово без икаквог одјека у руководству КПЈ. У то време је у фокусу био сукоб око организације и начина деловања партије, вођен између пробољшевичке струје и тзв. центриста, који су оспоравали предводничку улогу руских бољшевика и противили се револуционарним методама, посебно индивидуаланом терору (атентатима и сл). Крајем 1920. године победу су однели "›правоверни›", док су центристи, чији је један од лидера био и познати политичар, социјалиста Драгиша Лапчевић, искључени из партије. Екстремно крило комуниста (тзв. Црвена правда) организовало је и извршило атентат на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића јула 1921. године (атентатор је био Алија Алијагић). Претходно је покушан и атентат на престолонаследника Александра Карађорђевића. На формирање ставова КПЈ о "›националном питању›" утицали су, осим ставова Коминтерне која је критиковала пасивност југословенских комуниста по овом питању, и погледи хрватских књижевника и комуниста Мирослава Крлеже и Аугуста Цесареца, који су сматрали да су национална и социјална (класна) револуција међусобно органски повезане.

* * * * * * * * * * * * *

Српском народу наметнута улога оног који угњетава

НА ТРЕЋОЈ ЗЕМАЉСКОЈ конференцији КПЈ, одржаној у Београду децембра 1923. године, ‘’национално питање’’ избија у први план. Нешто пре тога, на конференцији Балканске комунистичке федерације у Берлину закључено је да аграрно и национално питање треба да представљају основу комунистичке политике на Балкану. На конферецији у Београду је најпре осуђена "›хегемонистичка политика српске буржоазије›". У складу са концептом "›угњетених народа›" и "›народа угњетавача›", српском народу (тачније његовој политичкој елити) одређена је улога онога који "›угњетава›" остале народе и националне мањине у Краљевини СХС, и на том "›угњетавању›" стиче не само политичку, већ и економску и финансијску предност. Следствено комунистичком партијском наративу, српска буржазија је оптужена да је пре рата спроводила "›завојевачку колонијалну политику›" у Македонији и према Албанији, те да "›паразитски живи›" од тлачења осталих народа у југословенској држави, да "›уништава аутономију Црне Горе›" и "›насилним истребљењем и асимилацијом србизира Македонију›". Та српска "›хегемонија›" је, по комунистима, била легализована Видовданским уставом из 1921, па је зато један од кључих задатака комуниста била борба против таквог устава.

**Филип Филиповић (стоји) са Ђуром Салајем у затворској болници 1922. године.**

Комунисти су као реакцију на "›српски хегемонизам›" видели "›национално одбрамбено окупљање›", чији су главни фактор постале сељачке масе, посебно у Хрватској (имали су у виду политичку снагу Хрватске републиканске сељачке странке Стјепана Радића, чију је социјалну базу чинило управо хрватско сељаштво). Зато је нарочито истицана коминтерновска парола о "›радничко-сељачким владама›", односно потреба да комунисти за своју револуцију придобију сељачке масе. Интересантно је приметити да је Србија отуптуживана да је водила "›колонијалну политику›", што је само по себи нонсенс. Народ који се готово читав један борио за сопствену слободу, а затим да ту слободу сачува од насртаја Аустроугарске монархије и њених балканских савезника, није имао ни амбиција, али ни ресурса, да спроводи колонијалну агенду према суседним народима, што, уосталом, није ни било могуће, имајући у виду општи европски и регионални контекст током 19. и почетком 20. века.

ВОЂЕНА ПОМЕНУТИМ ставовима, КПЈ (тада, формално, као НРПЈ) усваја статегију која ће одредити правац деловања комуниста у наредном периоду када је реч о националном питању: право народа на слободно отцепљење и образовање своје посебне државе, односно на прикључење својој националној држави (у случају националних мањина – Албанаца, Мађара итд). Овим су ударени идеолошки темељи политике разарања југословенске државе, пре свега српског етничког простора, мада је неопходно указати да комунисти нису изричито позвали на разбијање државе. Наиме, прецизирано је да, иако је право на отцепљење признато, отцепљење није увек сврсисходно. Овакав став заокружен је формулацијом да ће сваки народ у држави имати право да слободно одлучи о свом односу према осталим деловима и држави у целини. Дакле, и поред ублажене реторике, идеолошки темељи политике разградње југословенске државе нису довођени у питање.

Идеја комуниста била је да се на бази "›слободног опредељења›" народа дође до "›добровољног федеративног државног уједињења›", за разлику од уједињења под "›присилом›" и "›хегемонијом›" српске буржоазије.

* * * * * * * * * * * * *

Хрватски комунисти траже самосталност за север Војводине

ЖЕСТОКА БОРБА у оквиру партијског руководства, међутим, иза ових наизглед јасних и јединствених ставова, одвијала се управо по питању односа према "›националном питању›".

Главни спор се водио око начина решавања "›националног питања›" - у оквиру постојеће државе, односно ревизијом постојећег устава; или радикално, прихватањем комитерновског концепта, формирањем радничко-сељачких влада, односно јединственог фронта радника и сељака, и последично комунистичке федерације балканских народа. Прву групу (тзв. десницу) предводио је Сима Марковић, а слично гледиште имао је и Филип Филиповић, док су другу групу (тзв. левицу), која је прихватала ставове Коминтерне, чинили од познатих комуниста Ђуро Цвијић, Триша Кацлеровић, Коста Новаковић и Моша Пијаде. Сам Сима Марковић је донекле изменио своје раније ставове, па више није говорио о трима племенима једног народа, већ је сматрао да су Срби, Хрвати и Словенци посебне нације.

**Комунисти су покушавали да придобију Стјепана Радића**

ТРЕЋА ЗЕМАЉСКА конференција организована је у време када су ови сукоби били на врхунцу, те отуда компромисни став о коме је већ било речи (право на отцепљење, али без позивања на дезинтеграцију државе). На распре у врху КПЈ утицале су и ставови Балканске комунистичке федерације о томе да је Краљевина СХС настала као резултат неправедних мировних уговора. Пред комунисте је стављен задатак да се против тих уговора боре, што је, последично, значило рушење југословенске државе.

У току дискусија о националном питању појављивали су се и крајње радикални захтеви.

**Сима Марковић је бранио народно јединство и заједничку државу**

Тако хрватски комуниста, присталица левице, Анте Цилига говори о формирању националних војски, односно о југословенској конфедерацији, што га је суштински приближило захтевима Радићеве странке. Зато је и инсистирао да НРПЈ што пре започне преговоре са Радићевом ХРСС. Цилига је отишао тако далеко, да је поред захтева за самосталном Македонијом, истакао и захтев за самосталним Босном, Црном Гором и Војводином. Тако би се замишљена конфедерација, уз Србију, Хрватску, Далмацију и Словенију, састојала од осам јединица. Ваља напоменути да је Цилига тражио самосталност само за северни део Војводине, што можда имплицира да Срем није сматрао њеним делом (нешто касније је употребљен термин Војводина).

* * * * * * * * * * * * *

Резолуција Коминтерне позива на разбијање краљевине СХС

СИМА МАРКОВИЋ је Цилигу оптужио да заступа "›ситнобуржоаски хрватски национализам›".

Филип Филиповић се залагао за решавање националног питања у првој фази, кроз широке покрајинске аутономије у оквиру постојеће државе (мада није одбациовао право на отцепљење), дакле становиште блиско Сими Марковићу. У другој фази, национално питање би, по Филиповићу, коначно било решено кроз стварање балканске федерације радничко-сељачких република. Немогуће је не приметити да су радикални захтеви за решавање "›националног питања›" (федералистичко-конфедералистички модел) углавном долазили из редова хрватских комуниста.

Иако је донекле компромисна резолуција о националном питању Треће земаљске конференције усвојена на референдуму чланства КПЈ, десница је наставила да ради против ње. Реаговала је Коминтерна, формирањем посебне комисије за разрешење сукоба у КПЈ, али и усвајањем резолуције о националном питању у Средњој Европи и на Балкану (која се највише односила на Краљевину СХС), на свом знаменитом Петом конгресу у Москви јула 1924. године.

МОСКВА ПОДРЖАВА ИЗДВАЈАЊЕ МАЂАРА

СА ТЕЗОМ да је југословенска држава „империјалистичка држава“ Србија, која је „окупирала“ све друге народе, у којој ти народи немају никаквог интереса да живе, југословенски проблем посматран је из Москве као најделикатнији, а положај те државе као најрањивији. Разбијањем Југославије ослабио би непријатељски јужни бок Совјетске Русије и задовољили би се интереси бугарских комуниста и њихова вечита тежња да издвоје делове Македоније из састава Југославије и Грчке.

На Петом конгресу прихваћен је закључак да у Југославији „постоји масовни покрет против националног угњетавања“, у свим његовим облицима, и масовни покрет за право самоопредељења, те да национално питање има „актуелно и оштро обележје“. Због тога се опште гесло у вези са правом на самоопредељење, коју истиче КПЈ, „мора изразити у облику издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије“. Комунисти ће, осим тога „подржати“ права на отцепљење Мађара и „борбу албанског народа за независност“. Кад је у питању словеначко и хрватско становништво у областима које је окупирала Италија, не тражи се издвајање тих области од Италије, већ само „контакти“ КПЈ и КП Италије и њихова „пропаганда“ и агитација „у духу споменутих парола“.

Како је дошло до тога да је међу пет балканских и средњоевропских држава одлучено једино да се дезинтегрише Југославија и издвоје поједине националне државе? У расправи на Петом конгресу, Дмитри Мануилски је цео проблем излагао са гледишта критике мишљења Симе Марковића, издвајајући га на такав начин из укупне политике КПЈ о националном питању да је сам Марковић то окарактерисао као „фалсификат и лажно представљање“.

У РЕЗОЛУЦИЈИ СЕ изричито напомиње да национално питање у Краљевини СХС није питање ревизије Видовданског устава (чиме су одбачени ставови деснице у КПЈ), и директно се позива на разбијање Краљевине СХС, ставом да парола о праву народа на самоопредељење треба да буде изражена кроз издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из Краљевине СХС и формирање посебних држава.

**Мирослав Крлежа је битно уутицао на став партије о националном питању**

Резолуција Коминтерне је само заоштрила сукобе фракција у КПЈ. Десница предвођена Животом Милојковићем била је чак против помагања националног покрета у Македонији (заправо сепаратистичког покрета предвођеног пробугарском организацијом ВМРО), исправно верујући да је тај покрет експонент великобугарске политике, и да му је крајњи циљ присаједињење Македоније Бугарској.

**Делегати Другог конгреса КПЈ, јуна 1920. године у радничком дому у Вуковару**

Уласком Радићеве ХРСС у Сељачку интернационалу јуна 1924. године ојачале су позиције левице, која се залагала за јединствени фронт радника и сељака, али је после изласка Радића из бољшевичке орбите крајем исте године, поново ојачала позиције деснице у КПЈ.

* * * * * * * * * * * * *

Од Бечког до Дрезденског конгреса КПЈ (1926-1928)

ЈУГОСЛОВЕНСКИ КОМУНИСТИ ПОД СТРОГОМ КОНТРОЛОМ КОМИНТЕРНЕ

КОНФУЗИЈУ и сукобе око решавања "›националног питања›" у КПЈ, која је настављена и после усвајања резолуције на Трећој земаљској конференцији, покушали су да својом интервенцијом разреше највиши органи СССР-а и Коминтерне (свесни значаја југословенског простора у својим геополитичким плановима). Тако се лично Јосиф Висарионович Стаљин марта 1925. године позабавио овим питањем на састанку Југословенске комисије Извршног кометета Комунистичке интернационале (ИККИ).

Стаљиново становише почивало је на тези да бољшевици никада нису одвајали национално од револуционарног питања. Што се југословенског питања тиче, Стаљин је сматрао да је потребно форсирати два принципа: беспоговорно право народа на самоопредељење до отцепљења, али и прано на национално-територијалану аутономију оних народа који не желе отцепљење од југословенске државе. Дакле, први човек совјетских бољшевика донекле је уважио различита становишта југословенских комуниста, напомињући, притом, да су за коначно решење "›националног питања›", неопходна победа револуције и обарање буржоазије са власти. И Председништво ИККИ је априла 1926. године у својој резолуцији изричито да је право народа на самоопредељење до отцепљења основни метод борбе против "›српског великодржавног национализма›".

**Стаљин на московском Тргу Свердлова у време конгреса КПЈ**

ПРИТИСАК ИЗ МОСКВЕ донекле је уродио плодом, и фракцијске борбе су привремено стишане (не и превазиђене), па су се стекли услови за сазивање Трећег конгреса КПЈ у Бечу јуна 1926. године. На конгресу су уочени одређени пропусти у искоришћавању националних и других супротности у држави. Тако се наводи да у Македонији партија није адекватно искористила унутрашње сукобе у ВМРО до којих је дошло после убиства њеног вође Тодора Александрова (за које је, узгред, оптужена левица у организацији, повезана са СССР-ом). У Војводини није искоришћено незадовољство радника највећим пореским оптерећењем ових области, великом незапосленошћу, као и ‘’угњетавање националних мањина’’ (Мађара и Немаца) од стране владајуће (српске) буржоазије. У Црној Гори је требало подржати лево, прокомунистичко, крило међу црногорским федералистима.

Констатује се да је "›политика националног угњетавања и економског тлачења несрпских нација од стране српске буржоазије›" довела до омасовљења националних покрета, које, међутим, предводе њихове националне буржоазије склоне сталним компромисима са владајућом српском буржоазијом. Као пример се наводи ‘’капитулација Радића’’ (мисли се споразум са радикалима 1925. године), али и сарадња муслиманске организације Џемијет, Словенске људске странке, као и немачких и мађарских националиста у Војводини са српском влашћу. Црногорски федералисти се оптужују да су напустили револуционарни метод и приклонили се легалној борби кроз институције.

* * * * * * * * * * * * *

Стварање јаза између Срба и других народа у Краљевини

НА ТРЕЋАМ КОНГРЕСУ је посебно истакнуто да КПЈ једина заступа "›неограничено право на самоопредељење народа, о отцепљења›", и наводе се конкретни задаци партије: да се бори за грађанску равноправност; неограничену употребу матерњег језика; обавезно школовање на матерњем језику о државном трошку; против "›насилног србизирања несрпских крајева›" путем колонизације становништва; против политике већег пореског оптерећења "›несрпских крајева›"; као и против Видовданског устава. Као кључна парола за потпуно решавање "›националног питања›" поново је истакнута Федерација радничко-сељачких република на Балкану. Из наведених одлука уочљиво је да је конгрес прихватио ставове левице, али без додатног антагонизовања унутрашњих сукоба. КПЈ је заправо поновила свој став подршке националном сепаратизму и, на индиректан начин, дезинтеграцији југословенске државе.

Ваља напоменути да су, паралелно са расправама и сукобима унутар руководства КПЈ, и на релацији Коминтерна-КПЈ, комунисти веома активно радили на терену, не би ли у највећој мери спровели своја програмска начела. Конкретни циљ тих активности, према евиденцији југословенских војних, полицијских и дипломатских органа био је да се створи што већи јаз између Срба са једне, и Хрвата, Македонаца, Црногораца и других, са друге стране.

Секретаријат Коминтерне из тридесетих - седе: Димитров, Тољати, Флорин - стоје: Кузин, Мамулски, Готвалд и Пиецк

ОСИМ ТОГА, требало је придобити виђеније људе из опозиционе средине, као и неке официре, чланове организације Бела рука (организација официра противника Црне руке која је ликвидирана на Солунском процесу 1917. године). У Загребу је требало отворити посебан центар, чији би главни задатак био спречавање било каквог споразумевања између Радића и владе у Београду. Посебно важни ‘’објекти’’ деловања били су Војска, министарства спољних и унутрашњих послова, штампа и руска емиграција. У Војсци је требало разбити предубеђење против СССР и поново успоставити старе савезничке везе.

У Министарству иностраних дела требало је придобити струју која је за сарадњу са Русима, којој је, по мишљењу бољшевичких агената, припадао и министар Нинчић, за разлику од тврдокорних противника сарадње коју је предводио предсеник владе Никола Пашић. Међу козацима (емигрантима у Краљевини СХС) формиране су ‘’ћелије’’ чији је задатак био да ‘’организују озбиљну струју по питању повратака у СССР’’ и да ‘’покрену питање о преговорима са представницима Совјетске Русије›". Комунисти су успоставили везе са редакцијама "Политике", "Епохе" и "Времена", а посебно су рачунали на "саосећање" хрватске штампе. Целокупни акцију финансирала је Москва. На једном од састанака Политбироа совјетске партије одлучено је да се новчана потпора југословенским комунистима повећа на 250.000 златних рубаља. Како су сугерисали обавештајни извори, дошло је и до промена у организацији и деловању балканских комунистичких партија.

* * * * * * * * * * * * *

„Контролна тројка“ из Москве надгледа чланство

РАД НА БАЛКАНУ је крајње централизован и стављен под строгу контролу Коминтерне. Још септембра 1924. године Извршни кометет Комунистичке интернационале (ИККИ) је, с обзиром на илегалне услове рада, утврдио нову схему организације балканских комунистичких партија. У свакој балканској држави формиран је "›месни комитет›" састављен од једанаест чланова и подељен на два дела: активни, са сталним боравком у дотичној држави и конспиративни, који може бити и у иностранству. У оквиру сваког комитета су образана два ‘’колегијума’’: агитациони, чији је главни задатак био пропагандни рад у дотичној држави (који су спроводили кадрови за то посебно обучени у Москви), посебно међу ђацима, у војсци и полицији, међу железничарима и државним чиновницима; и војни колегијум, који се састојао од три члана (по могућству официра) и једног инструктора из Совјетске Русије, а чији су задаци били набавка и складишти оружја и муниције, снабдевање тим наоружањем револуционарних трупа (у време побуне), припремање оружаних устанака и обавештајни рад. Осим ових комитета, у свакој држави је постављена "›контролна тројка›" за строго поверљиву контролу над чланством и трошењем новца, а идентитет чланова "›тројке›" је био непознат онима над којима је контрола вршена.

**Коминтерна je Ђуру Ђаковића довела на чело партије**

ИЗМЕЂУ ТРЕЋЕГ и Четвртог конгреса КПЈ (1926-1928) фракцијске борбе су претиле да разоре партију. Осим тога, полако су се са врха преливале на саму базу комунистичког покрета. У исто време долази до далекосежних концепцијских промена и у самој Коминтерни (која је у том периоду подупирала компромисно руководство КПЈ): совјетска партија преузима примат, јача бирократски догматизам и централизам, остале комунистичке партије се обавезују да по сваки цену и на сваки начин ‘’бране СССР’’ у тренутку када се очекивао "›имеријалистички рат›" против прве земље социјализма (очекивање које је попримало хистеричне размере).

Ово "›затезање контроле›" од стране Москве, имало је суштинске везе и са распламсавањем унутарпартијске борбе у совјетској партији, односно са почетком обрачуна Стаљина са својим конкуретима и опонентима, пре свега са Лавом Троцким. Коминтерна је замерала обема фракцијама у КПЈ, сматрајући да су у основи расцепа лични сукоби и борба за власт.

Сменила је старо руководство, и поставила ново на челу са Ђуром Ђаковићем. Као последица фракцијских борби и готово безвлашћа, руководство партије налазило се у Загреб, а на челу загребачке организације комуниста налазио се Јосип Броз Тито, који ће касније постати секретар Покрајинског комитета за Хрватску и Славонију. Политичка ситуација у замљи је била крајње заоштрена после скупштинског атентата на посланике Хрватске сељачаке странке које је извршио радикалски посланик Пуниша Рачић 20. јуна 1928. године.

* * * * * * * * * * * * *

Партија признаје право на оружани устанак

У ОВАКО НАПЕТИМ околностима организован је Четврти конгрес КПЈ у Дирездену октобра 1928. године. На овом конгресу, који се сматра кључним када је у питању опредељење комуниста према "›националном питању›", коначно је ликвидирано фракционаштво у руководству (обе фракције). Сима Марковић је капитулирао, и напустио структуре КПЈ. Искључен је из партије 1929. године, али је враћен одлуком органа Коминтерне 1935. године. Живео је и радио у СССР, где је окончао свој живот у Стаљиновим "›чисткама›".

Стрељан је 1939. године (пре тога је поново искључен из КПЈ). Постоје индиције, мада никада недвосмислено доказане, да га је Јосип Броз, који се тада налазио у Москви, лично денунцирао. У атмосфери "›чистки›" једна реч је могла коштати главе. Обрачун са Симом Марковићем може се посматрати и ако обрачун са старим српским социјадемократским кадровима у КПЈ, који су, углавном и припадали десници. После тога КПЈ је у потпуности прихватила коминтерновску линију по свим питањима.

**Шеф италијанских комуниста Палмиро Тољати је контролисао рад Дрезденског конгреса**

У једном од првих докумената са Четвртог конгреса, комунисти готово да славе атентат у скупштини (‘’покољ у београдском парламенту’’, како га злурадо називају) – он је значио "›посмртни марш за Радићеву споразумашку политику›", али и "›почетак убрзаног разголићавања и сужавања базе хегемоније великосрпске буржоазије›". У документима конгреса говори се о "›све већем угњетавању хрватског народа›", "›дивљачком окупаторском режиму великосрпске буржоазије›" у Црној Гори, "›асимилаторској и денационализаторској›" политици у Македонији ("›посрбљена Македонија има да служи као стратешка база за хегемонију великосрпске буржоазије на Балкану›").

**Дрезден у време одржавања IV конгреса КПЈ**

ИСТИ РЕЖИМ као у Македонији "›великосрпска буржоазија›" спроводи и према албанском народу који се нашао у југословенским границама. Такође се говори о "›мађарској територији у Северној Војводини анектираној Југославији›", под истим оптужбама за спровођење политике денационализације. Новина у односу на раније закључке је та што се у документима Дрезденског конгреса, осим права ма самоопредељење до отцепљења, "›угњетеним народима›" признаје и ‘’право на оружани устанак против националног угњетавања›". Конгрес је недвосмилено позвао на активно помагање свих покрета и акција које воде ка независној Хрватској, Словенији и Црној Гори и независној и уједињеној Македонији (мисли се на сва три дела – Вардарски, Пирински и Егејски).

Партија позива и на солидарност са сепаратистичким и шовинистичким покретом какав је био албански Косовски комитет, као и на помоћ ‘’радничког покрета’’ борби ‘’раскомаданог и угњетеног албанског народа’’ за стварање независне и уједињене Албаније. Иако изричито није поменуто, све указује на подршку партије припајању Косова и Метохије Албанији. Право на отцепљење признаје се и мађарској мањини у "›северној Војводини›".

Закључци Дрезденског конгреса указују на радикални заокрет КПЈ по "›националном питању›" после обрачуна са фракцијама и победе сепаратистичке струје, потпуном прихватању стратегије Коминтерне о разбијању Краљевине СХС, које се сада пропагира као кључни циљ комуниста, огољено и "›без рукавица›".

* * * * * * * * * * * * *

Коминтерна и СССР траже савезнике за свргавање краља Александра

МАКЕДОНСКО И ХРВАТСКО ПИТАЊЕ У РАЉАМА БОЉШЕВИКА

ЧИНИ да је од свих националних питања у Краљевини СХС, бољшевике, а самим тим и домаће комунисте, највише занимало македонско и хрватско питање – македонско у континуитету, због, како су оцењивали, револуционарног потенцијала, пре свега ВМРО (Унутрашња македонска револуционарна организација). С друге стране, Хрвати као највећи народ после Срба, са израженим тежњама за самосталношћу, које су почивале на што стварној, што фиктивној идеји о "›хиљадугодишњој државотворности›" хрватског народа, као и са јаком политичком организацијом оличеном у ХРСС Стјепана Радића, свакако су представљали најзначајнији дестабилизирајући фактор у Краљевини СХС, са некада отвореним, али углавном прикривеним сепаратистичким тенденцијама.

Бољшевици су се, пре свега, фокусирали на сарадњу са ВМРО, желећи да искористе реметилачки потенцијал организације. Прве контакте са совјетским представницима, предствници ВМРО су, колико је нама познато, успоставили у Берлину на лето 1922, а забележила их је британска обавештајна служба. Тада је један од чланова Централног комитета ВМРО Александар Протогеров посетио совјетског трговинског представника. Том приликом су Протогеров и Тома Карајовов совјетском представнику уручили документ у коме се истиче да је ВМРО противник "›српског империјализма›", и да се у томе циљеви организације поклапају са циљевима КПЈ. Када се све то има у виду, јасно је да су интереси Совјетске Русије, Македонаца и "›њихових албанских пријатеља›" – идентични.

**Стјепан Радић је у емиграцији поред хрватских, заступао и македонске интересе**

Ако би Москва материјално помогла македонску организацију, могло би доћи до договора о заједничкој акцији у циљу свргавања краља Александра и стварања "›велике федералне републике›", која би укључивала "›независну или аутономну›" Македонију, Албанију и Бугарску са републиканским уређењем. Протогеров је, после ових разговора, продужио за Ђенову, где је у току била међународна конференција, и где се, веома пријатељски, сусрео са Христијаном Раковским, човеком од великог утицаја и Лењиновог поверења, са којим је касније имао разговор и у Риму. Раковски је истицао да Македонце види као "›природне савезнике›" СССР у борби против Југославије и Румуније.

МАКЕДОНСКИ ПОКРЕТ био је подељен на два супротстављена крила - аутономистичко, оличено управо у ВМРО, и мање утицајно федералистичко - оба крила су потпору за свој рад тражила у Москви. У Москви су, међутим, знали да аутономисти, а не федералисти, представљају праву снагу на коју се могу ослонити. О томе су говорили и извештаји совјетских агената. У једном од њих из 1923. године каже се да ВМРО фактички влада ситуацијом у "’обе’’ Македоније (Пиринској и Вардарској), као и у самој Бугарској.

Делегација аутономиста коју су чинили Димитар Влахов и Михаило Монев посетила је главни град СССР, где су се сусрели са највишим партијским и државним руководством - саговорници су им били шеф спољне обавештајне службе Михаил Трилисер, комесар за спољне послове Георгиј Чичерин, Кристијан Раковски и један од руководиоца Коминтерне Карл Радек. Совјетски руководиоци су у разговорима инситирали на "›јединственом македонском фронту›" (односно уједињењу аутономиста и федералиста). Као последица ових контаката настао је документ под називом Пројекат уговора између ВМРО и Руске Совјетске Републике од 30. децембра 1923, чији је аутор био Тодор Александров. У документу се истиче да је главни циљ ВМРО стварање уједињене Македоније, која ће постати равноправни члан Балканске федерације или, у крајњем случају, у првој фази, члан "›Југословенске федерације›".

Москва је успела, макар на кратко, да постигне оно на чему је од почетка инсистирала, односно да уједини ВМРО-аутономисте, федералисте и бугарске комунисте. Маја 1924. у Бечу је постигнут споразум између Совјета и ВМРО (тзв. Мајски манифест), на бази претходних разговора и пројекта споразума из децембра 1923. године. Међутим, под притиском бугарске владе, Александров је касније повукао свој потпис, што је резултирало унутрашњим сукобима у ВМРО и његовим убиством августа 1924. године.

* * * * * * * * * * * * *

Москва светионик за сепаратистичке покрете

ТРАЖЕЋИ САВЕЗНИКЕ за своју антидржавну политику, пошто је морао да побегне из земље јер је пао у немилост владе у Београду, и Стјепан Радић је, у једном тренутку, кокетирао како са ВМРО, тако и са Москвом. Радић је побегао јула 1923. године, јер је против њега покренута истрага, званично због увреда изречених на рачун краљице Марије Карађорђевић. Тајно, уз помоћ хрватских емиграната и сарадника мађарске обавештајне службе, прешао је у Мађарску. Из Мађарске је отпутовао за Беч, а из Беча је средином августа отпутовао за Лондон, где се задржао до краја децембра, да би се поново вратио у Беч. Из Беча је тајно, у аутомобилу који му је ставило на располагање совјетско представништво, преко Берлина отпутовао за Москву, у којој је боравио од јуна до августа 1924. године.

У емиграцији је почео да мења тактику и да се залаже за конфедерацију независне Хрватске са Србијом, док је за Словенију, Македонију, Банат, Бачку и Босну и Херцеговину предлагао референдум на коме би се изјасниле да ли ће остати уз Србију или створити конфедерацију са Хрватском. У емиграцији у Лондону наступао је не само као представник Хрватске већ и осталих области, укључујући и Македонију. У Бечу се тајно састајао са представником ВМРО Наумом Томалевским, који је хтео да сазна Радићеве ставове о "›македонском питања›" и испита могућност сарадње са Хрватима у припреми побуне у Краљевини СХС. Радић му је саопштио да је његова странка пацифистичка, да нема потребе за револуционарним превратом у Македонији, већ да је стање такво да је потребно само да на следећим изборима добије поверење тамошњег становништва, и да ће тиме бити загарантована потпуна аутономија Македоније. Ипак је наговестио да, с обзиром на борбени менталитет Македонаца, оружана побуна није искључена, што би се одмах прелило на Хрватску, и у том би се случају он, као вођа Хрвата, "›повиновао народној вољи."

Совјети су први контак са ВМРО-м успоставили са Александром Протогеровим, најодговорнијим за ратне злочине у Србији

ПРИЛИКОМ ПОСЕТЕ Москви, Радић, пошто је приступио Сељачкој интернационали, затражио је совјетску подршку за свој пројекат преуређења Балкана, по коме би Македонија била издвојена из Краљевине СХС и припојена Бугарској, која би требало да помогне Хрвате у борби са Србијом за "›економску и политичку самосталност›". Од Совјета је тражио помоћ за решавање "›јадранског питања’’ на штету Италије, али и за стварање "›Дунавске федерације’’, у коју би ушле Хрватска, Бугарска, Мађарска и Србија (уколико се одрекне монархије), али без Румуније (са којом је СССР био у непријатељским односа због питања Бесарабије). Међутим, по повратку у земљу Радић је ухапшен. У затвору је признао државно устројство и формирао владу са радикалима, у којој је постао министар просвете.

За КПЈ ово је био чин издајства. Јасно је да је Радићево обраћање Москви било више тактичке природе, него стратешко опредељење. Ипак, оно указује да је Москва представљала својеврсни "›светионик›" за све сепаратистичке, на овај или онај начин, антиверсајске покрете на Балкану и у Краљевини СХС. Сама Москва је превише очекивала од својих балканских савезника. Њен фронт незадовољника на Балкану се брзо урушио, али не и њена политика дестабилизације балканског простора.

17. 02. 2025. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

ХОР ЋЕ ПЕВАТИ НА САХРАНИ: Овако ће Саша Поповић бити испраћен на вечни починак, опело ће служити више свештеника

Познати

0 7

ХОР ЋЕ ПЕВАТИ НА САХРАНИ: Овако ће Саша Поповић бити испраћен на вечни починак, опело ће служити више свештеника

КРЕАТИВНИ директор "Гранда" Саша Поповић преминуо је 1. мата у болници у Паризу, а у четвртак ће бити сахрањен на Бежанијском гробљу и његови најмилији ће га испратити уз хор.

04. 03. 2025. у 17:37

БИЋЕТЕ УХАПШЕНИ ИЛИ ПРОТЕРАНИ Трамп запретио студентима ако започну незаконите протесте

Свет

25 66

"БИЋЕТЕ УХАПШЕНИ ИЛИ ПРОТЕРАНИ" Трамп запретио студентима ако започну незаконите протесте

АМЕРИЧКИ председник Доналд Трамп запретио је да ће укинути савезно финансирање факултетима, школама и универзитетима који омогућавају „незаконите протесте“.

04. 03. 2025. у 15:24