БРЖЕ НАПУНЕ 18, НЕГО ШТО ДОБИЈУ УСВОЈИТЕЉЕ: У Звечанској смештено 400 "незбринуте" деце, већини Центар једини дом (ФОТО)

Драгана Матовић

25. 04. 2025. у 09:00

У ЦЕНТРУ за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској улици уБеограду смештено је око 400 малишана.

БРЖЕ НАПУНЕ 18, НЕГО ШТО ДОБИЈУ УСВОЈИТЕЉЕ: У Звечанској смештено 400 незбринуте деце, већини Центар једини дом (ФОТО)

Фото: N.Skenderija

Некима од њих је ово самопролазна станица, док ће другима до пунолетства бити једини дом. Јер, како је "Новостима" потврдио Зоран Милачић, директор ове установе сваке године на усвојење оде само петоро до седморо њих.

Чињеница је да је и смањен прилив деце лишене родитељског старања. После измена Закона о социјаној заштити, она ретко одлазе у институције попут ове, уместо тога траже се алтернативна решења - од рада са биолошком породицом, преко смештаја у широј породици или код хранитеља, до - усвојења.

Фото: N.Skenderija

Зоран Милачић

- У нашу установу најчешће долазе деца која имају различите сметње у развоју. Имамо стручни кадар и капацитете да пружимо подршку деци са тежим и тешким сметњама у развоју, малишанима који су психотични или имају емоционалне и друге поремећаје понашања. Ова деца често не могу да користе услуге других установа у систему социјалне заштите, а један од основних услова породица које желе да усвоје дете је да оно буде здраво. То је сасвим разумљиво очекивање, јер када се дете роди, прва жеља сваког родитеља је да буде живо и здраво. Управо тако размишљају и потенцијални усвојитељи, од којих се већина јавља зато што нема сопствену децу - каже Зоран Милачић.

Директор Центра у Звечанској каже да децу лишену родитељског старања најчешће усвајају људи из иностранства:

- Наше породице тешко прихватају болесне малишане, док је у иностранству другачије. На усвојење у другу државу одлазе деца за коју се, у року од годину дана, не пронађе усвојитељ у Србији. Не тражи се дете за усвојитеље већ најбољи усвојитељ за дете које је емоционално рањиво и носи трауму. Зато су грешке у процени усвојитеља, недопустиве.

Фото: N.Skenderija

 

Наш саговорник је појаснио да деца која иду на усвојење морају да имају комплетну документацију - да се ради о потпуној лишености родитељског старања, да код родитеља нема могућности за рехабилитацију или да немају родитеље. Тек тад се упућују на усвојење као облик заштите.

- Уколико дете иде у другу земљу, у процес усвојења укључени су центри за социјални рад и ресорно министарство. Они преко агенција контактирају заинтересоване породице. Тек ако се утврди да су потенцијални усвојитељи подобни, улази се у поступак усвојења детета.

Обука и помоћ волонтера

У Центру постоје и волонтери, који су распоређени на различите позиције и ангажовани у складу са могућностима, образовањем и интересовањима.Они учествују у свакодневним активностима, помажу васпитачима, организују креативне радионице, проводе време са децом. Међу волонтерима има и психолога, социјалних радника...

- Сви волонтери морају да прођу обуку - каже Милачић. - Овде су деца која су губила, не живе у властитим породицама. Не смемо да дозволимо да кад волонтер оде из устнове наше дете опет осети да губи. Због тога волонтери морају да науче како да комуницирају са овом децом.

На питање зашто породице из иностранства прихватају децу које нису потпуно здрава, а наши људи их неће, Милачић одговара:

- Другачија је ситуација у земљама богатијим од наше. Те породице најчешће добијају посебан статус у друштву због тога што су хумане. Усвојитељи често имају своју децу, а желе да помогну из племенитих разлога. Они имају и друге повластице, од смањења пореза до низа услуга које су намењене деци са сметњама у развоју, различите типове дневних боравака и друге сервисе. Не кажем да ми нисмо хумани, али још немамо услова да бринемо о детету са сметњама у развоју и да нам остане времена за себе. Код нас, врло често, један члан домаћинства, најчешће мајка је скоро непрекидно уз болесно дете.

Фото: N.Skenderija

 

Смештај за штићенике

 

- ГРАД Београд је за наше штићенике који покушавају да се осамостале обезбедио смештај у више делова града - каже Милачић. - Тамо могу да оду кад изађу из ове устнаове, уколико не могу да се врате у биолошку породицу. Они имају менторе који им помажу док не пронађу посао и примају материјалну помоћ у висини просечне зараде у Београду. Материјална помоћ понекад нама ствара проблем, јер се деци без родитељског старања повремено мења мотивација и размишљају краткорочно. Кад покушамо да им помогнемо да нађу посао, тај посао је најчешће мање плаћен и они неће да га прихвате.

Деца без родитељског старања у Центар долазе тек кад напуне три године. До тада су, најчешће, у хранитељским породицама.

- Хранитељска породица јесте врста смештаја, као и установа - истиче Милачић. - Она се сматра нарочито за млађе дете квалитетним обликом смештаја због сталности одрасле особе, односно хранитеља који живе њим и понашају се као да су му родитељи.

У Србији је у установама за заштиту најмлађих тренутно око 700 деце, док је у хранитељским породицама више од 5.000 малишана.

- Ми смо развили систем хранитељства и највећи број здраве деце без родитељског старања је у хранитељским породицама - каже директор Центра у Звечанској. - Перспектива деце која оду у хранитељске породице најчешће јесте усвојење. Та деца најчешће не остјау дуго у хранитељским породицама. Код нас, углавном, бораве деца која имају одређене здравствене проблеме и могу да остану овде до професионалног оспособљавања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Коментари (0)

ТО ЈЕ МОЈ РАЈ: Неда Украден одлучила где ће провести своје последње дане