Између барикада и вувузела, тихи хероји враћају веру у људе

Четвртак је. Припреме за Видовдан су биле у пуном јеку. Овај пут ни налик старим временима, већ другачије, плаћенички, насилно, са отвореним позивима на крвопролиће. И док су беспосличари, “елита”, страни плаћеници са својим послушницима и мамини и татини привилеговани балавци планирали крвави пир уз обиље алкохола и наркотика, три дијаметрално различите приче пример су светлости нашег града.

Foto: Tanjug/VLADIMIR SPORCIC

Испод буке свакодневнице, живи један другачији Београд. Тиши, мекши, онај који не тражи ни пажњу ни насловне стране. Престоница који не виче, не дува у пиштаљке, не урла у мегафоне, не пише пароле које деле и свађају. Београд са душом, срцем и људскошћу, захваљујући онима које обично не приметимо.

Стари балкон у срцу Врачара са цветним жардињерама постао је “дневна соба” предратне зграде и њених становника. Скромно и ненаметљиво. Бака Јела је затегла терасу, изнела тањир кекса, приставила џезву и позвала комшилук на чашицу разговора. Првог четвртка дошла је само комшиница са трећег. Следећег је свратио и студент са поткровља. Данас, ту их је бар по десетак и обавезно још понека празна столица, јер: “Ко наиђе, добродошао је.”

И, док су драге комшије ћакулале и овог четвртка, на платоу код Ушћа Тањи је пукао водењак, готово три недеље пре термина. Стрес, шок, осећај беспомоћности. Супруг на службеном путу, родитељи у другом граду. Узела је телефон и позвала такси. “Жао нам је, немамо слободних возила, покушајте касније.” Следећи, иста реченица. На трећи позив јавила се оператерка. Тања, већ у сузама, покушава да објасни шта се десило пре него што је дала локацију, али добија неочекиван одговор: “Душо, смири се. Немамо слободних возила, али зовем Милоша, само ми реци где се тачно налазиш и не мрдај одатле. Биће све у реду и нека ти је са срећом.” Није умела ни да прекине везу, то је уместо ње урадила оператерка. За неколико минута телефон је позвонио: “Добар дан, ја сам Милош. Чујем да мораш хитно на порођај. Стижем по тебе за 2 минута, не устај са клупе.” Почињу контракције. Који минут касније прилази јој човек са флашицом воде: “Ја сам Милош. Попиј мало воде, па да полако кренемо, ауто је одмах иза ћошка.” Узела је гутљај, устала уз његову помоћ и руку под руку стигли су до аута. Испред болнице је изашао, отворио јој врата, увео је унутра и насмејан махнуо уз најлепше жеље. Тек тад се освестила:

"Сачекајте да Вам платим вожњу” проговорила је отварајући ташну. “Трудницама не наплаћујем, никада. Да сте живи и здрави и ти и твоје дете”, отпоздравио је и отишао даље да таксира.

Сумрак се полако навлачи, а са њим на улице свог града излази ветеринар Драган држећи чврсто у руци торбу пуну наде. И док се град губи у расправама, смећу, каменицама и барикадама, он тихо, без помпе, обилази псе по улицама. У сарадњи са “Ветерином Београд” и АРС (Анимал ресqуе Сербиа) Драган у своје слободно време обилази напуштене псе, храни их, чипује, удомљава, разговара са грађанима. Кад је у прилици, деци поклања брошуре о одговорном власништву. Не тражи плату ни тапшање по рамену. Каже да је то његова захвалност граду који му је дао све. И док пакује антибиотску маст назад у торбу открио нам је своју мисију: “Не желим да се ишта заборави – ни пас, ни човек ни доброта.”

И док се наша престоница бори да остане своја, можда је време да ослушнемо и оне који не траже пажњу, али је заслужују. 

Београд никада није био скуп небодера, зграда, паркинга, Београд су људи. Баш они који упркос свему бирају да буду добри: за себе, своје ближње и све са којима живе исту судбину, дишу исти ваздух, славе исте празнике, плачу над истим несрећама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације