НАЈМЛАЂИ ЗАВИСНИК ШЕСТОМЕСЕЧНА БЕБА: Како заштити децу од злоупотреба на интернету (5)

ДЕЦА рођена од 2010. године већ имају своје име - зову се генерацијаалфа. То су најмлађи становници света, деца миленијалаца, која нисуживела без паметног телефона, без "Јутјуба", таблета, а сад живе савештачком интелигенцијом. Прве цртеже радили су на екрану, прве игреиграли су у виртуелном простору, често се зову "деца апликација" или "екранска генерација". Технологија је део њихове свакодневице.

Фото Shutterstock

У односу на старије, укључујући и претходну генерацију зед, алфа деца нису се прилагођавала интернету. Рођена су у време када је свет већ био повезан. Прве контакте са екраном имали су пре него што су научили да говоре. Истраживања показују да већина деце у развијеним земљама користи паметни уређај пре друге године живота, а ни у Србији није другачије. Психолози истичу да деца данас често не желе да науче песмицу, али без проблема баратају јутјуб-претрагом, чак и кад још не умеју да пишу. Родитељи често то подстичу, јер сматрају да је таблет "мање зло" од хистеричног плача.

- У најранијем узрасту, перцепција детета је ограничена. Дете не уме да прати радњу, не разуме фабулу, не препознаје агресивност, не зна да одговори емоцијом - каже клинички психолог Влајко Пановић за "Новости". - Али, када му дате телефон, очекујете да све то уради за неколико секунди. Такав однос је потпуно неприродан. Телефон није само екран, он је агресивни експеримент над дечјом пажњом и осећањима. Кад питамо дете, оно не зна шта је гледало.

Фото Н. Фифић

Пановић наводи да је природа дечје перцепције другачија. У најранијем узрасту цртају крупне фигуре - велику главу, често главу мајке - и тек касније почињу да обраћају пажњу на детаље.

- Када их изложимо екрану, ми их приморавамо да фокусирају поглед на малу површину, пуну брзих и шарених садржаја, и то у добу када за то нису ни емотивно ни когнитивно спремна. Они нису у стању да испрате радњу, препознају емоцију, да разумеју контекст, а камоли да дају адекватан емотивни одговор. Говорим о деци до четири, пет година. Она прихватају садржаје без укључивања психичке перцепције. Родитељи морају то да знају, да не излажу децу тортурама и агресивности медија које не могу да прате у когнитивном, да обраде у емотивном и дају адекватан емотивни одговор на тај доживљај - истиче Пановић.

Фото Shutterstock

Наш саговорник је изричит да деци није потребан мобилни телефон.

- Од 95 родитеља чујем, и друга деца га имају. Тако своје дете гурају у просечност. Не смемо да подлегнемо притиску руље, да формирамо "копи-пејст" генерације које су несрећне јер не могу да развију своју аутентичност.

Интернет, примећује Пановић, може бити храм знања, али и бувљак бесмисла:

- Проблем није у томе што га деца користе, већ што то раде без икакве селекције. Родитељи често не знају шта деца гледају. Имао сам пацијенткињу од две и по године која се понашала као лик из цртаног филма "Пепа Прасе". Причала је као прасе, мирисала стопала гостима, завлачила се испод стола. Родитељи су је водили свуда, па и код врачара. Кад сам питао шта гледа, рекли су: "Само Пепу". Она је понављала оно што види. Ништа из детета не може изаћи што у његову главицу није ушло.

У том свету, како упозорава Пановић, дете више не одраста гледајући у очи свог родитеља, већ у екран који му непрекидно нуди садржаје - већином неприкладне и неприлагођене његовом узрасту.

- Нека се родитељи не чуде када из њихове деце изађе нешто што они не препознају као своје понашање. Данас они имају сложенију улогу него икада пре. Деца више не живе у стварности у којој смо ми одрастали. Имам адолесценте који живе у метауниверзуму, и прихватају га као део свог искуства. По цео дан су на интернету, а када се нађу у стварном свету, изгледају збуњено, као да су у стању сличном психотичном.

Фото Shutterstock

Пановић препоручује да деца више времена проводе у природи, чешће да се гледају у очи и размењују искуства:

- Тако ће боље разумети и себе и друге. Препорука је да дете до треће године уопште не буде изложено екрану, али многи родитељи иду линијом мањег отпора. Једна мајка ми је рекла да никад не би стигла да спреми ручак да свом детету не да таблет. Важно је да прво образујемо одрасле како би знали да деци помогну да из интернета узму оно што је корисно и лепо. Не можемо их препустити платформи на којој, са друге стране, вребају предатори који једва чекају да дете укуца неку реч - и већ добија садржај који одговара том интересовању. То је манипулација, а највећи проблем је што су деца препуштена сама себи. Они сами листају, истражују а не знају где су границе.

Пановић каже да свет дигиталног детињства није испуњен само играма, већ и емоционалном усамљеношћу, конфузијом и суженом пажњом:

- Још пре педесет година знало се: ако желиш да слудиш некога, понуди му обиље контрадикторних информација. Он неће знати шта да изабере. Сећате се како је било у време пандемије? Сви су лутали по разним лавиринтима података. Тестирао сам десетине деце која гледају кратке форме на "Тик-току", рилсове или шортс на "Јутјубу". Ништа не памте. Морамо да научимо децу да користе екране циљано, дозирано, да знају шта гледају, колико гледају и шта од тога могу да примене у свом животу. Екрани не смеју бити пуки "трошачи" времена.

Чак и када делује као да је све под контролом, дечји мозак памти, упија и опонаша.

- Најмлађи зависник кога сам лечио била је беба од шест месеци. Хтела је да једе само док гледа рекламе. Деца уче по моделу. Постоје глобалне манипулације које су изучене у животињском свету, а примењују се у рекламама и цртаним филмовима да би неког придобили за нешто. Екрани нису само алати - они су ментални простори у којима се гради идентитет. И он се често гради на туђим обрасцима. Намеће се привид слободе и лаког живота, а онда нас исте те илузије саплићу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације