И КОЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ БОЛУЈЕ ОД АМНЕЗИЈЕ: Књига историчарке Данијеле Јовановић је својеврстан приручник о механизмима креирања прошлости

ДРЖАВЕ и нације не разликују се од појединаца када је реч о представљању историје: свако своју прошлост дотерује и покушава да представи што бољом. Управо на том принципу почива огроман број псеудоистриографија које пишу "инжењери људског ума" да би ревизијом прошлости креирали садашњост и будућност.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Књига "Сећање и Други светски рат" историчарке и преводиоца Данијеле Јовановић, коју је објавио "Службени гласник" својеврстан је приручник који разјашњава разумевање механизама појединачног и колективног сећања, без кога нема ни знања ни идентитета, као и технологија за накнадно креирање слика прошлости и измишљање традиција. Рецензент књиге је академик, историчар Љуба Димић, који је нагласио да је ово дело изузетно у српској историографији по томе што осим класичних архивских извора, као илустрације доноси многа лична и медијска сведочанства о прошлости, која данас делују чак и чудно или бизарно. Ова књига омогућава разумевање пропасти СФР Југославије чији је климави идеолошки камен темељац било колективно сећање "по директиви" јер је наређивало заборав онога шта се заиста дешавало и изједначавање злочинаца и жртава, уместо суочавања са проблемом дугог трајања.

фото: Б.Субашић

- Од друге половине 19. века, са стварањем националних држава, наступа период када оне почињу да одређују шта ће се памтити и на који начин и да управо од тада памћење и церемонијално присећање постају важни инструменти управљања. Дакле, од тада наступа период организованог присећања, а до тада је преовладавао организовани заборав. Током европских ратова у 17. и 18. веку готово обавезна формула свих мировних уговора је био "вечни заборав и амнестија". Садрже је и Нански едикт из 1598. и Вестфалски мир из 1648, док је Луј 18. приликом ступања на престо 1814. године, свом народу обећао јединство и заборав што је ушло и у 11. члан Устава: "Свака истрага о мишљењима и ставовима пре рестаурације забрањена је. Исти заборав налаже се судовима и грађанству". С обзиром на дуга трајања непријатељстава чини се да је друштвено памћење ипак успевало да одоли забораву - каже за "Новости" аутор Данијела Јовановић.

Она напомиње да су пре држава улогу чувара прошлости имале религиозне институције, најчешће преко традиције и обичаја. У Европи је пресудан утицај имала хришћанска црква чија је подела довела до сукоба менталитета који траје и данас.

- Артур Пенрин Стенли (1815-1881), свештено лице, декан Вестминстера каже: "Западна теологија је суштински логична у свом облику и почива на закону. Источна је реторична по свом облику и почива на филозофији. Латински теолог је наследник римског адвоката. Источни теолог је наследио грчког софисте." Он истиче агресивност праћену прозелитизмом западне цркве и, у складу с тим, њену мисионарску делатност свуда по свету, насупрот недостатка прозелитизма код источне цркве и њену спремност да прихвати све друге религије. Питање да ли је колонијална политика Запада била обликована прозелитизмом римокатоличке и протестантских цркава или је прозелитизам пратио колонијализам, враћа нас тези да теологија и обликује и одржава менталитет - каже Јовановићева.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Хришћанско учење о човеку као првенствено грешном бићу обезбедило је цркви огромну моћ јер је само она могла да даје опроштај, које је извор божанске милости:

- Црква, првенствено западна - католичка и протестантска, тако почиње да управља масама страхом, што је подразумевало и управљање њиховом савешћу и памћењем. С временом, интереси цркве, владара и касније држава су се спајали. На пример, Крсташки ратови су покренути папском идејом светог рата против "неверника" и освајања Светог гроба. Заправо, радило се о томе да је Средоземље постало "муслиманско језеро" и било је потребно успоставити поморску превласт Европљана. Дакле, у позадини религијске идеје је лежала економска корист.

Овакав начин размишљања се прелио и на све остале области живота на Западу о чему сведочи Макијавелијева максима намењена световним владарима: "Мудар владалац не треба да буде од речи кад му то не иде у рачун и кад се промене околности у којима је дао реч." Менталитет православног света такав принцип сматрао је неморалним.

- За разлику од западне, источна хришћанска црква је више била окренута мистицизму и питању духовности него греху и казни и практичним питањима живота. Из тога проистиче питање да ли су разлике између Истока и Запада које су и данас веома значајне у економском, културном а готово и у сваком другом погледу, резултат менталитета обликованог теологијом - каже Јовановићева.

Фото "Википедија"

Разлика менталитета довела је и до потпуно различитог сећања на Други светски рат, јер је избијање Хладног рата довело до "сукоба меморијала" у земљама са различитих страна гвоздене завесе, а прва жртва је као и у сваком сукобу била - истина. Све у свему, то је слика света који се од 1945. понашао патолошки, као подељена личност, па су и последице такве.

- Након завршетка рата у Западној Европи је владала општа амнезија и њене земље су у страху од комунизма почеле да СР Немачку сматрају прихватљивим партнером, тако да антифашизам почиње да заузима сасвим споредну улогу. Трећи рајх је са убрзаним економским развојем једнако брзо нестајао из мисли и сећања не само већине западних Немаца већ и Француза и осталих грађана Западне Европе - подсећа наша саговорница.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Хладни рат је послужио као оправдање да Немачка после Другог светског рата избегне денацификацију, јер се показало да је занемарљив број Немаца био изван национал-социјалистичке партије и њених сестринских организација, па би малтене цела нација морала да иде на преваспитавање. Немци се тако нису суочавали са својом прошлошћу и геноцидом не само према Јеврејима већ и према Словенима, а много касније признали су само овај први. Немачка јавност се, парадоксално, са Холокаустом суочила тек осамдесетих захваљујући једној америчкој серији, али брзо је као одговор смишљен историјски наратив да су милиони немачких војника који су с много ентузијазма спроводили наредбе Хитлера, били у ствари жртве њега и неколицине нацистичких лидера. Та перверзија је кулминирала 8. маја 1995. када је Немачка први пут учествовала са некадашњим земљама победницама у обележавању краја Другог светског рата.

- Тадашњи немачки председник Роман Херцог је у говору навео да су "сви жртве рата и да разлике између оних који су чинили злочине и жртава не треба да буду предмет јавних дебата". И француски председник Митеран је у говору хвалио храброст обичних немачких војника истичући да њихове униформе и идеје нису од важности будући да су и они били жртве тоталитарног режима. Тиме су оба државника инсистирала на признавању статуса жртве свима, укључујући војнике на свим странама, као и на томе да се свим војницима призна и статус хероја - наводи Јовановићева.

Foto: Printskrin, Vikipedija

Она објашњава да када је реч о ближој прошлости осим "државних" тумачења постоје и врло јасне породичне историје које могу бити у колизији са онима наметнутим директивама.

- Дакле, слика наше ближе прошлости или епохе у којој заправо нисмо живели је, могло би се рећи, обојена породичном а тиме и личном бојом. Проблем је ако нам предање баба и деда постане основни историјски извор. Рецимо, истраживање које је недавно било спроведено у Немачкој у виду разговора са члановима 40 породица је открило постојање велике разлике између званичне и приватне културе сећања у савременој Немачкој. Утврђено је да ученици добро познају период нацистичке Немачке, као и да су упознати са злочинима који су били почињени, али да, исто тако, код њих постоји тенденција да развију приче о херојству сопствених баба и деда и да их уклопе у наратив о отпору против нацизма. Тако су, у очима већине унука, нацистичке деде постале припадници покрета отпора, а рођаци жртве. То је ревизија личне прошлости, коју ради сваки појединац. Зато не треба да нас чуде такве ревизије на нашем простору где су идеолошки и национални сукоби расцепили и крвљу раздвојили и појединачне породице. Зато романтизовање тих сукоба носи опасност од њиховог обнављања.

Да ли је ово време постистине

НИ појединци ни народи не могу да се одрекну својих идентитета, заснованих на личном памћењу које се уклапа у колективно, сматра Данијела Јовановић:

- Ми смо људи којима су претходили други људи и захваљујући којима можемо да говоримо, певамо, цртамо, пишемо, свирамо и правимо инструменте, алате, изводимо сложене радње, развијамо теорије... Проблем је што су и они који се држе националног идентитета и они који су склони романтичарском интернационализму од стварне прошлости начинили сентименталну фикцију. То је проблем са данашњицом, сви се позивају само на оно што им ласка из прошлости, личне или колективне. А шта је са истином, да ли је ово време заиста време постистине како многи мисле?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације