ПРИСВАЈАЈУ НАШЕ БЛАГО ДА ОКРЊЕ ИНДЕНТИТЕТ СРБА - ЗАшто "комшије" упорно својатају културна добра наше заједнице

НА стварању нових културних идентитета у државама бивше Југославије, чији је циљ да се оштети и у крајњој линији уруши српски идентитет раде званичне владајуће, научне и културне институције у државама бивше Југославије.

приватна архива

У ту сврху они присвајају и фалсификују наше културно благо:најскорији случај је са Повељом Кулина бана, коју у БиХ представљају као темељ своје државности, а спроводе и научна истраживања која у највећој мери служе за потирање српског идентитета.

У српској култури је сасвим другачије - ми ничије не присвајамо. Да Срби немају потребу да отимају туђе, иако нас ревизионисти понекад оптужују и за то, потврђује и професор др Виктор Савић:

- Они су већ отцепили све што се отцепити може, и онда се сваки пут "изненаде" када чују да ми нешто сматрамо српским. Ми не постижемо да се бавимо ни само својим, а камоли да бисмо уопште помишљали на туђе. Ми не успевамо обрадити ни оно што су нам други узели, јер, шта бисмо добили тиме да нешто што није наше прогласимо својим, на пример Хрвојев мисал с почетка 15. века, као што нас неки оптужују. Ништа. То уопште не би обогатило нашу културу, већ је пребогата. А изгубили бисмо само добро име које је једино после свега важно и на које сви тако упорно и дуго атакују! Да се Срби спусте с висина исмеваног "небеског народа" и да се покаже не само да су исти као други, него да су и гори, "починитељи нечовечних дела" у сукобима за југословенско наслеђе, у науци чак и крадљивци. Савић наводи примере конверзије: чувени Српски молитвеник, књига штампана на старосрпском језику за Србе католике 1.512 најпре је преименован у "Дубровачки ћирилски молитвеник", потом и у - "Хрватски молитвеник".

Овај професор поручује да се наша наука научила академском реду и критици пре свега себе саме, док неки од народа чији "корифеји" би хтели с нама полемисати - а ми их и не констатујемо - нису ни постојали или су их тек почињали други градити.

Наш саговорник је написао и књигу под називом "О западној страни српскословенске писмености", која је на овогодишњем Сајму књига добила признање за допринос у области науке, а у којој је он користећи искључиво научне чињенице, образложио зашто споменици културе на теритоји данашње БиХ припадају српском народу.

Ипак, муслимани из Сарајева не обазиру се много на научно засноване доказе, па под патронатом Загреба и Беча раде на преформатирању културних идентитета, а Савић каже да су процеси идентитетског преформатирања руковођени са стране започели врло рано.

- То је учинила Хабзбуршка монархија у 18. веку, када су утихнули ратови с Турцима и када је постало јасно да Турска више неће имати снаге да угрожава бечкога цара, а овоме услуге Срба граничара више нису биле неопходне - појашњава наш саговорник. - Без много жаљења велики број Срба је пуштен да оде у Руско царство, а на њихово место, али и тамо где је било простора ако се Срби нису померали, досељаване су десетине различитих етничких група у дугачкој пограничној зони, чији важан део чини и данашња Војводина. И онда се приступило "еманципацији тих идентитета", свих међусобно различитих, чији је суживот и живот био могућ само под круном аустријскога цара.

Исти тај пројекат је, каже проф. Савић, настављен у комунистичкој Југославији и после њенога растурања - не распада. Стварано је што више идентитета којима је требало да припадне што више онога што се до тада сматрало српским.

Проф. Савић истиче да се овај проблем може сагледати још дубље у прошлост, пре краја средњег века.

- Западна црква је основала у своме средишту Илирски колегијум, доцније и Конгрегацију за пропаганду вере, чији је основни задатак на српском простору било ширење утицаја ове цркве, обезбеђивање њенога сталног присуства и стварање трајних полуга моћи, а потом и ширење ефективне црквене надлежности, где се може само унијаћењем, и то је прихватљиво, где се може потпуним покатоличавањем - то је најбоље - појашњава наш саговорник. - У једном тренутку у историји постојали су и Срби католици у великом броју, не само зато што су толерисани него и зато што су они могли да послуже као магнет у овоме великом процесу. Ти Срби су просто, по скраћеном поступку, претопљени у нешто друго, у оно што је постало нова грудва снега која нараста и гута све под собом стварајући нови идентитет - хрватски.

Недуго потом карте су дефинитивно подељене када је дошло до Аустроугарске нагодбе 1867, а Босна и Херцеговина окупарана.

- У окупираној БиХ приступило се изградњи новога, "земаљског" идентитета - појашњава проф. Савић. - Ту парадигму преузела је комунистичка Југославија, свесрдно је развијајући даље, а о данашњем тренутку нема сврхе говорити, све видимо јасно. У Сарајеву, појашњава Савић, нису имали снаге да сами развијају и заокружују свој фантазмагорички идентитет, али ту се нашла она држава из које је све и започело, и њен високоуважени централни универзитет - Хрватска.

- Како, наравно, та држава није ту идеју развијала сама, него ју је преузимала из Беча, у свему ју је пратила и БиХ, а "сусједна" држава је њен патрон и гле чуда - узор и заштитник свих земаља насталих растурањем бивше Југославије, па чак и Црне Горе - каже Савић. - Ипак, ова држава и њени високоуважени "знанствени" и "свеучилишни" центри много тога чине нерадо, бирајући само оно што је и у њиховом интересу. Њихов интерес није само слабљење позиције и удела српске културе у БиХ као целини, него превођење целе ове културе у своју. То се лако чини изградњом замућених идентитета - у почетку конфронтираних српскоме, као што су то, нпр. "македонски", "црногорски", "босански", потом лако преводивих у њихов - хрватски.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације