ГРАЂАНИН СВЕТА НИЈЕ ОНАЈ КОЈИ НЕ ЗНА ГДЕ МУ ЈЕ ЗАВИЧАЈ: Академик проф. др Дарко Танасковић, дипломата, оријенталиста говори за "Новости"

НЕ може бити грађанин света онај који не зна, или је заборавио, где мује завичај. То је равно одрицању од мајке. У нашим школама се, разумљиво, углавном више не читају дела несрпских југословенских писаца, као што смо их ми некада обавезно читали. У многим случајевима то баш иније превелика штета, али ми је жао што наши ђаци вероватно нећепрочитати поучну Цанкареву приповетку "Застидео се мајке". На нас јеоставила јак и трајан утисак.

Foto: Nebojša Babić

Ово, у разговору за "Новости", каже оријенталиста, дипломата, професор др Дарко Танасковић, члан Академије наука и уметности Републике Српске, који је недавно у Риму представио књигу "Религија у друштву, култури и политици", у издању "Духовне речи". У уводу овог дела српски патријарх Порфирије пише "да је време у коме живимо, као ниједно до сада довело до радикалног преиспитивања идентитета како појединаца, тако и народа, а Танасковићеви текстови о Миланском едикту, наслеђу Светог Саве, римокатолицизму, међурелигијским, екуменским односима, заштити српске верске и културне баштине на Косову и Метохији дају одговор управо на такво време".

- Надам се да сам својим текстовима различите уже тематске усредсређености, настајалим кроз неколико деценија, бар донекле успео у ономе што ми је увек била покретачка идеја, да укажем на то да између свести о идентитетској самосвојности и пуне припадности светској заједници народа и држава не само да нема начелне противречности, већ напротив, да су, ако се исправно схвате и живе, та два припадања комплементарна и позитивно међузависна. То важи за све народе, па и за наш српски - каже Танасковић.

Foto: Nebojša Babić

о Једно веће поглавље у књизи посвећено је Светом Сави и Србима. Да ли је Свети Сава као наш идентитетски темељ пољуљан у 21. веку?

- Оно што називате нашим "идентитетским темељом" у целини је током друге половине 20. века релативизовано и уздрмано, а оно што се данас дешава само је наставак тога процеса, иако мислим да нисам оптимиста без покрића, уколико приметим да у последње време има и охрабрујућих назнака обнављања свести о тим темељима и враћања нашим духовним, културним и моралним исходиштима. Још увек помало несистематски и хаотично, уз јаке отпоре, али су неки помаци видљиви, па чак и материјализовани. Важно је да се у том враћању коренима избегну она искључивост, грубост и вулгарност, својствене њиховим ништитељима. Светосавски образац драгоцен је, историјски реализован, а не неки апстрактан модел човека који је истовремено православни Србин, светски човек и стваралац у своме времену. Зато је увек сметао онима који не желе да виде таквог Србина, од Синан-паше све до појединих острашћених, заслепљених савремених аутошовиниста и набеђених "мондијалиста".

о Колико су се верске вредности очувале у другим деловима света, религијама?

- Незахвално је уопштавати, али мислим да није погрешно констатовати да је у (пост)хришћанском свету понашање људи у складу са традиционалним системом верских вредности, односно моралних начела које прописују религијска учења, мање заступљено него, рецимо, код муслимана или будиста. За то има више међусобно повезаних разлога, у чију се анализу није могуће упуштати у једном оваквом разговору.

о Колико је глобализам изазов за верујуће људе, а колико за институције вере?

- Глобализам је свакако велико искушење за све традиционалне религије, а и за верујуће људе на индивидуалном плану, јер ствара (краткорочно) уверљив привид да ће се боље и лакше снаћи у животу, ако своја верска уверења и осећања кетмански потисну у дубоку приватност или их сасвим напусте. Међутим, у значајној књизи "Глобализам и православље" дугогодишњи, недавно преминули архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније Анастасије (Јанулатос), један од најугледнијих савремнених православних богослова, пише: "Религијско осећање има своју динамику и не подлеже шаблонском постављању граница стратегије моћника", као и да се предвиђа да ће "у специфичној појави глобализације, са тенденцијом наметања једне културе од конкретног центра моћи, религијске заједнице представљати центре отпора". То се већ потврдило као тачно, а на религијским заједницама, односно њиховим интелектуалним и институционалним вођствима јесте да изнађу, условно речено, делотворну методологију отпора усклађену за претежним стањем духа савременог човека и његовим не само духовним, већ и световним потребама и тежњама.

Foto: Nebojša Babić

о Деведесетих, а и касније било је распрострањено мишљење како је суштина сукоба на Балкану верска. Из перспективе три протекле деценије колико је ова теза опстала?

- С обзиром на прошлост Балкана и сложену конфесионалну структуру његовог становништва, као и реалност на којој је посебно инсистирао почивши академик Милорад Екмечић, да су на бившем југословенском простору религијске разлике биле кључан фактор уобличавања модерних нација, готово сви унутарбалкански сукоби имају и димензију верских обрачуна. Било би, међутим, бар по мом мишљењу, претерано и неоправдано ратове на Балкану окарактерисати као превасходно верске. Они су увек и ратови за запоседање или одбрану територија, а и међунационална сукобљавања. Законито, међутим, нарочито ако сукоби потрају, архетипска религијска мотивација, на којој се по правилу и пропагандно инсистира, добија на интензитету и намеће се као примарна, што је процес који има опасан и тешко заустављив замајац.

о У једном од текстова истичете да је Ватикан драгоцен у бици за српске храмове. Као бивши амбасадор могли сте да имате непосредан увид у такве активности Свете столице. Можете ли да наведете неке конкретне примере којима сте лично сведочили?

- Ван контекста коме припада, ова моја тврдња може изгледати, најблаже речено, чудно и неуверљиво. Реч је о томе да је Света столица у више наврата исказивала спремност да се, у складу са својим могућностима утицаја и практичним искуствима, а у оквиру активности међународних организација, првенствено Унеска, укључи у послове заштите угрожених православних светиња на КиМ. Не треба губити из вида чињеницу да је Ватикан, са чијом укупном политиком према српству и православљу, поготово историјски, тешко да можемо бити задовољни, ипак с(р)едиште једне хришћанске цркве, тако да сукобе на КиМ сагледава и у хоризонту хришћанско-исламског сучељавања, ширег и судбоноснијег од нашег "балканског фронта". Но, одвише је то сложена проблематика да бисмо јој се овом приликом озбиљније посветили.

о Српске храмове и споменике културе на КиМ бранили сте и као амбасадор при Унеску. Упркос упорности албанске стране ова међународна институција и даље оне најзначајније који су на њеној листи угрожених третира као српску баштину. Да ли постоји опасност да се то у некој скоријој или даљој будућности промени?

- Рекао бих да у скоријој, догледној будућности, кад је о Унеску реч, таква опасност не постоји, иако садашњи властодршци у Приштини, уз помоћ неких својих међународних покровитеља, систематски и упорно осмишљавају и спроводе низ акција чији је циљ да се, мимо сваке правне и историјске логике и чињеница, некако домогну статуса институционалног и културно-цивилизацијског титулара универзално вредне српске православне духовне и културне баштине на КиМ. Без обзира на то што суштински нису у стању да разним манипулацијама и фалсификатима уназад измене прошлост, то деловање је објективно штетно, јер се њиме уобличава лажна амбијентална сценографија са којом се срећу углавном необавештени инострани посетиоци и туристи на КиМ.

о После деценија извештаја, резолуција, преговора и инцидената, шта данас сматрате реалним дометом црквене и државне дипломатије у заштити те баштине?

- На делу државне територије која није под контролом Србије домети њеног ефективног утицаја на стање и збивања су нужно ограничени, али никако и занемарљиви. Благодарећи континуираном деловању наше дипломатије, сталном и упорном пастирском ревновању Цркве у покрајини, а пре свега јуначком одолевању тамошњих Срба свим изазовима и искушењима пред које их животно ставља безочна приштинска администрација, постигнуто је да "питање Косова" и даље буде међународно отворено на начин који албанским сецесионистима и амбицијама њихове парадржавне творевине никако не одговара. Важно је, премда и неописиво тешко, издржати, мудро се понашати, не калкулисати оним са чиме се не сме калкулисати и надати се да ће развој догађаја на глобалном и на регионалном плану, на који се велика светска динамика посредно одлучујуће одражава, кренути ка разрешењима која за нас неће бити претежно негативна. Све ово је лако рећи, а врашки тешко у животу спроводити. Зато ми је увек етички посебно нелагодно кад треба да одговорим на питања о косовскометохијској квадратури круга. Најрадије би их прескочио.

о На основу чега тврдите да су све мање шансе да Алојзије Степинац буде канонизован?

- Својим одлучним ставом да, из више разлога, Степинца не прогласи свецем, папа Фрања је у одређеној мери на опрезност обавезао и свога наследника. Папа Лав XIV, чије програмске идеје и планови још увек нису довољно предвидљиви, морао би имати веома јаке разлоге да на почетку свога понтификата радикално одступи од линије папе Фрање у једној ствари која му сигурно није приоритет. Мислим да он таквих мотива логично не може имати. А затим, питање Степинчеве канонизације, поред осталог и услед рада мешовите католичко-православне комисије за преразматрање надбискупове улоге пре, за време и после Другог светског рата, јаче је јавно осветљено, тако да његово уздизање на висину олтара не би прошло без снажних и противречних реаговања у свету, што Светој Столици тешко да би одговарало. А ту су и нека нова сазнања из Ватиканског архива, отвореног за раздобље понтификата (такође) спорног папе Пија XII. Одлука о канонизацији у искључивој је надлежности папе, тако да ништа није могуће са сигурношћу предвиђати. Уз сав нужни опрез, био бих слободан да кажем да би ме у овом тренутку изненадило Степинчево проглашење светитељем.

о У неколико текстова бавите се судбином Свете Софије у Истанбулу. Колико оно што јој се дешава представља тенденцију да некад секуларна Турска све више постаје исламистичка?

- Претварање хришћанских богомоља у џамије, јер Аја Софија није једина црква која је доживела ту судбину, симболички је израз спровођења стратегијске доктрине неоосманизма, која представља више или мање прикривену константу турске унутрашње и спољне политике. Случај Свете Софије је, с обзиром на духовни, културни и историјски значај ове јединствене, велелепне и чудесне базилике, разумљиво у свету привукао највећу пажњу, али, укупно узевши, не и реакције које би одговарале размерима тог цивилизацијског изазова. Ердоган је очигледно добро проценио моменат да повуче овај одавно најављивани потез, у тренутку кад му је власт у земљи на изборима била озбиљно уздрмана, поред осталог и губитком највећих градова, Анкаре и његовог Истанбула, у коме се Аја Софија издиже као препознатљиво универзално обележје.

о Где данас препознајете механизме брисања српског културног и духовног наслеђа, који су били видљиви током 20. века?

- Поред појава непријатељског, деструктивног, фалсификаторског и игнорантског односа према материјалним и нематеријалним обележјима српског духовног и културног наслеђа у појединим суседним државама, најопаснији механизми његовог затирања произлазе брисањем из колективне свести српског народа. Ваља се надати, али и на томе плански и организовано радити, да се процес таквог самопоништавања заустави и преокрене ка одговорном односу према ономе што су нам преци оставили као аманет и чега немамо право да се одрекнемо, и то не само из моралних, већ и егзистенцијалних разлога.

о Шта бисте пожелели Србији у наредној години?

- Више спокојства, а мање немира. Више љубави, а мање мржње.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ЛЕД СА ШОФЕРКЕ СТРУЖЕТЕ ПОГРЕШНО: Овај трик је генијалан (ВИДЕО)

04. 01. 2026. у 08:45

Друштво

0 0

НЕСТАО ОМИЉЕНИ ПЕРАЧ СТАКАЛА: Потрага за Крагујевчанином Љубомиром Цвејићем

04. 01. 2026. у 08:27

Друштво

0 5

НАПАДАЋЕ И ДО 30 ЦМ СНЕГА: РХМЗ ниже упозорења - Могућа тотална блокада саобраћаја

04. 01. 2026. у 07:56

Друштво

0 2

ДАНАС СУ ОЦИ: Деца не везују очеве, али и...

04. 01. 2026. у 07:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације