Уставни пуцањ у Србију: Како је дезинтегрисана Југославија дочекала свој крај у крвопролићу грађанског рата

ДРУГУ Југославију сахранио је Устав из 1974. године.

Фото: Новости архива

Ова, много пута изречена и поновљена оцена у домаћој политичкој и правној публицистици најбоље показује суновратну природу правног акта на коме је деценију и по почивала заједничка држава. На овом темељу, Југославија је постала болесник на Балкану, да би свој крај дочекала у тешким мукама крвопролића грађанског рата.

Смрти Југославије, међутим, претходила је дуга агонија њене болести, чији су опасни симптоми били видљиви још крајем шезедесетих година. Могуће последице разорених ћелија њеног ткива добро су се уочавале већ током уставних реформи, тачније усвајања амандмана на Устав из 1963. године. Свакоме ко је умео да правно и политички размишља било је јасно да решења ових амандмана, која су водила јачању република и покрајина и темељној конфедерализацији Југославије, ништа добро не могу да донесу држави већ добро уздрманој нескривеним национализмом.

Уставна реформа, званично најављена и правдана као решење за све снажнији републички партикуларизам и национализам, додатно је ојачала њихове сепаратистичке тежње. Међу опозиционим српским интелектуалцима, она је била тихи позив на побуну. Правно-политичком гимнастиком коју је извео главни креатор овог процеса Едвард Кардељ, с неприкосновеном сенком Јосипа Броза над собом, Србија је гурана на политичку Прокрустову постељу. Осакаћена и уставно разбијена, сведена на тек нешто више од турског Београдског пашалука, са зебњом због све снажније иреденте на Косову и Метохији и војвођанске тежње за некаквом самосталношћу, Србија се саплитала и тетурала на свом југословенском путу. Још једном је афирмисана мисао о слабој Србији као предуслову за јаку Југославију. Од 1971. до 1974. Србија јесте ослабљена, али савезна држава није ојачана. Напротив.

УСВАЈАЊЕ прве групе уставних амандмана, с пролећа 1971, узима се као један од најранијих датума постепеног гашења Југославије.

Руководство Србије није ни могло ни смело да се супротстави наметнутом уставно-правном концепту. Такозвани српски либерали, пре свих његове кључне личности Марко Никезић и Латинка Перовић, овим променама нису се супротставили. Штавише, сматрали су (а и данас то заступају) да преко њега води пут ка опстанку Југославије. Његова решења, према овом виђењу, имала су циљ да припреме државу за доба после Тита, као и да у хаосу међунационалних супротности омогуће њено функционисање под једном општеприхваћеном кровном уставном конструкцијом.

Глас Србије у телима која су потписивала уставне промене заступао је тадашњи председник Скупштине СР Србије Дража Марковић. Много касније је признао да је међу амандманима било прегршт лоших решења за Србију, али да им се није противио.

"Био сам председник Уставне комисије Србије и члан Уставне комисије Југославије од 1967. године и заиста сам био у току свих промена. У току расправа сам имао одређених резерви, одређених неслагања. Међутим, на крају сам се сложио са свим уставним амандманима", испричао је Марковић.

Фото: Новости архива

У фази настајања амандмана, ипак, долази до несугласица између Јосипа Броза и српског руководства. Никезић и сарадници били су за свеобухватну јавну расправу, али Хрватска и Словенија су то, уз подршку Тита и Кардеља, дефинитивно одбиле.

Суштина промена Устава може да се схвати из речи Едварда Кардеља у Уставној комисији, поводом амандмана XX, који је дословно рекао:

- Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава. За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање... Једино што ту недостаје и што бих ја додао је и у аутономним покрајинама (у чл. 1)... Очито је да данас нисмо спремни да прихватимо такав положај АП унутар републике, да оне буду изједначене са позицијом република у федерацији - говорио је тада Кардељ.

То је, међутим, оставио за наредну фазу, која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.

Уставне промене, са званичне стране, оправдане су принципијелном непомирљивошћу између вишенационалне југословенске заједнице и централистичке државне структуре федерације. Према званичном тумачењу, садржаном између осталог и у "Историји Савеза комуниста Југославије", коју су према свим нормама тадашње идеологије 1977. године саставили Перо Морача, Душан Биланџић и Станислав Стојановић, главни разлог међунационалних сукоба у заједничкој држави биле су централистичка политика и таква економска структура.

Фото: Новости архива

"Бирократски централизам" оличен у централизованој власти проглашен је за главног непријатеља Југославије.

УОЧАВАЈУЋИ све ове опасности, преплетене са прокламованом комунистичком теоријом одумирања државе, неуспехом привредне реформе и све израженијом борбом за сопствене интересе, Броз у лето 1970. иницира израду нацрта уставне реформе федерације. Посао је поверен идеологу самоуправљања и неформалном оцу савремене словеначке нације Едварду Кардељу.

Још почетком шездесетих година у СКЈ долази до сукоба двеју струја са различитим погледом на будућност југословенске федерације. Партија је споља деловала јединствено, али унутар ње се водио тихи рат "централиста" и "конфедералиста". Тито се држао средње линије, али његове симпатије клизиле су ка идеји да федерацију треба додатно раслабити.

О томе сведочи и јавна полемика коју је 1961. и 1962. године водио Добрица Ћосић са човеком кога многи сматрају идеологом словеначког национализма Душаном Пирјевецом. Ова расправа је још тада оголила словеначку свест о привременом боравку у заједничкој држави да је Ћосић чак морао да нагласи:

- Друже Пирјевец, ти само о својој републици, а ја увек о Југославији!

Важна епизода у еволуцији односа у Југославији био је Осми конгрес СКЈ одржан 1964. године у Дому синдиката у Београду. Рад конгреса обележила је расправа о националним односима. Први пут је, након рата, проговорено о економским узроцима националне равноправности и повезаности "бирократског централизма" и "национализма". Јосип Броз је истакао да "државни централизам" представља ограничавајући фактор економског и политичког развоја. На овом скупу Тито се први пут национално одредио као Хрват, а штампа је тај детаљ вешто избегла у извештајима.

Фото: Новости архива

БРИОНСКИ пленум и пад Ранковића били су нова победа "републиканиста". Повод за обрачун са "човеком број два" била је његова тежња ка централистичком уређењу и нескривени отпор конфедералистичкој иницијативи словеначких политичара. Кардељ је највећу сметњу реформи федерације по својој замисли видео у Србији. Падом Ранковића и његових људи једини заступници српских интереса остали су политичари из ЦК СК Србије - опортунисти и каријеристи.

Подршку у захтевима за реформу федерације на конфедералистичким принципима Словенци су нашли у Хрватима. И њима је Југославија била само прелазна етапа на путу ка коначној изградњи самосталне националне државе. Слабљење федерације и повећање надлежности република били су значајан корак напред на том путу.

Прст у око Србима, дрско и оштро, гура челник хрватске партије Мико Трипало. У марту 1971. изјављује да уставне амандмане што пре треба усвојити, и да се он слаже са свим формулацијама о уставно-правном осамостаљивању Косова и Војводине од Србије.

"Они који се изјашњавају за пуну самосталност и сувереност република не пропуштају прилику да се мешају у послове наше републике. То је неприхватљиво", гласио је одговор из Србије.

У својим мемоарима, много касније, Трипало ће записати да су сви хрватски захтеви из 1971. године чинили темељ Устава из 1974. године.

Остала је забележена и његова изјава дата у Црној Гори, током вечере са руководством ове републике:

- Србију ћемо свести између Ужица и Београда - казао је тада Трипало, што је брзо стигло и до Никезића. На састанку код Тита, 14. марта 1971, Марко је отворено рекао шта се спрема Србији.

И други водећи хрватски политичари својим изјавама провоцирали су Србију да се супротставља децентрализацији и демократизацији Југославије. Да све буде још сложеније, то се дешавало баш у време узлета либерала, када се Србија окретала себи и ослобађала улоге дежурног чувара Југославије.

ПРОЦЕС развлашћивања заједничке државе и њених полуга, на штету Србије, ту није заустављен. Борба за шира овлашћења република истовремено се водила и на плану економије. Амандманима на Устав СФРЈ 1967. у Савезној скупштини усвојена су ограничења економских права савезне власти. Овом чину претходила је читава кампања напада усмерена на савезну администрацију, којом је дириговано понајвише из Хрватске.

Савез комуниста Југославије, ма колико гломазна и неефикасна, бирократизована и идеолошки оптерећена организација, међутим, било је каква-таква брана националистичким тежњама југословенских република и снажан кохезиони фактор. Решење за слабљење његове моћи пронађено је у федерализацији. Тихи лом Партије догодио се у Београду марта 1969. на Деветом конгресу СКЈ. Уведен је паритет у састављању партијског руководства, тако да је Конгрес баратао само са унапред достављеним списковима републичких кандидата. Савези комуниста република постали су дефакто самосталне организације - националне партије.

Тежње за државношћу југословенских република, Словеније и Хрватске пре свега, свој пуни израз доживеле су у Уставу из 1974. године. Њиме је био крунисан успех освајања власти незајажљивих републичких бирократија науштрб савезне власти. Републике су постале националне државе, а Југославија конфедерација, сумњивог "федерирања". Србија је на свом простору добила две покрајине, са јасно испољеним државним атрибутима, док је своју надлежност спроводила само на територији такозване уже Србије.

Проблеми су, међутим, тек почињали, а држава је клизила у неефикасност и парализу институција.

- Устав из 1974. наметнут је Србији партијском дисциплином. Већ три године касније видело се да многе ствари не функционишу по њему. На пример, Република Србија пуне три године није могла да донесе Закон о држављанству због противљења покрајина. Покрајине су имале чак и вето према републици, као што су имале и према федерацији. Увидели смо да је Србија, у ствари, држава само на свом ужем подручју, а не на целој својој територији - посведочио је некадашњи први човек Србије Душан Чкребић.

УСТАВНА поставка усвојена 1974. омогућила је републикама и покрајинама СФРЈ, које су добиле елементе државности, да безбрижно гледају своја посла и да ослобођене стега централне власти задовољавају сопствене интересе, чак и на штету других чланица. Трн у оку критичара био је паритетан састав Председништва СФРЈ, као и свих других највиших органа власти, као типичан изданак конфедералног уређења.

Пуно проблема стварао је и апсурд да републички и покрајински устави не морају да буду усаглашени са савезним, већ не смеју само бити њему супротни. Нису постојали корективи чак и ако је супротност евидентна, а предност је у сваком случају давана републичком уставу.

Принцип консензуса био је обавезујући, иако он ни теоретски није могао да буде постигнут око иоле важног питања. Покрајине су тиме добиле могућност вета и блокаде било ког закона или прописа. У супротном смеру било је другачије - имале су сву слободу у одлучивању без утицаја власти републике. Запамћена је и једна од изрека тог времена: "Ако покрајине нису против Србије, онда нису ни потребне." Наравно, њен аутор је био нико други до Мико Трипало.

Политичко-правна болест увелико је захватала Југославију. Убрзо ће са животне сцене отићи и Тито, а све његове тековине завршиће на историјском гробљу, укључујући и Устав, запамћен као гробар Југославије.

БУРА ОКО "ПЛАВЕ КЊИГЕ"

НА иницијативу Драгослава Марковића, Председништво Србије 1977. оформило је једну комисију која је саставила попис свих тешкоћа и проблема изазваних двогодишњом применом Устава из 1974. - такозвану Плаву књигу. У документу под називом "СР Србија и аутономне покрајине у њеном саставу (уставни положај и пракса)" садржани су само проблеми на линији између републике и покрајина, без залажења у подједнако сложене, па и сукобљене односе међу републикама.

Покрајински политичари жестоко су напали "Плаву књигу", чији је нацрт адресиран на Председништво Србије, као и ниво федерације. Због овог документа поново су се поделили српски политичари, око става да је Србија у неравноправном положају у односу на друге републике. И овог пута арбитрирао је Јосип Броз. Одлучно је стао уз противнике "Плаве књиге", па су тако њени закључци остали само мртво слово на папиру.

ПОВАМПИРЕЊЕ ПРОШЛОСТИ

ЖАЛИМ што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсуштаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе више немају епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору.

(Проф. Михаило Ђурић, 18. марта 1971. на Правном факултету)

ХАГ ОСУДИО РУШИТЕЉЕ УСТАВА

УСТАВНО преуређење Југославије, крунисано 1974. године, произвело је далекосежне последице, које се виде и осећају и данас. Бадинтерова комисија приликом израде елабората о стању СФРЈ 1991. године пошла је од принципа Устава од 1974. године.

Историчар Мирослав Свирчевић препознао је овај акт као значајан мотив за идејно осмишљавање Хашког трибунала и његових циљева.

"Сврха Трибунала није да суди појединцима који су починили ратне злочине током грађанских ратова у бившој Југославији као директној последици примене одредаба Устава СФРЈ од 1974. године него да суди свима онима који су се усудили да га руше. У том смислу, Хаг није створен да би судио Србима, како се то најчешће наглашава у нашој јавности. Он је створен да суди рушитељима Устава од 1974. године, премда су то већином Срби, јер је њих највише осакатио. Овај устав представља неку врсту балканске политичке библије која се ни по коју цену не сме газити. Сваки покушај нарушавања наметнутог 'уставног јеванђеља' Запад сурово кажњава", суштина је Свирчевићеве тезе.

КАРДЕЉ КАО КОРОШЕЦ

Кардеља сам доживео као човека јаких словеначких осећања, који је Југославију схватао као творевину принудних историјских околности. Он је само условно и крајње прагматично био Југословен. Он је систематски, промишљено еволутивно и, рекао бих, макијавелистички радио на настајању словеначке државе у оквиру Југославије. За тај циљ идеолошки је користио самоуправљање, које је он конципирао. Кардељ је наставио тамо где је стао Корошец, који је у првој Југославији успешно учвршћивао словеначки идентитет и развијао основе институционалног суверенитета. Оно што је остварено у краљевини, Кардељ је довео до праве државе и готово потпуног суверенитета предвиђеног Уставом из 1974. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације