СВЕТИ САВА ЈЕ КАЖЊАВАО НАДРИЛЕКАРЕ: Средњовековни српски лекари бавили су се свим областима

ЛЕЧЕЊЕ у средњовековној Србији заснивало се на достигнућима ондашње научне медицине, насупрот предрасуди да су једине терапије биле враџбине и бајање.

Фото Б.Субашић

Средњовековни српски лекари, као и данашњи, бавили су се најразличитијим областима, од ургентне медицине, преко епидемиологије, до гинекологије. Они су били и фармацеути који су, уз помоћ стручних приручника, справљали лекове биљног, животињског и минералног порекла. Једно од најважнијих правила установљено још у хиландарској болници била је изолација оних који су заражени преносивим болестима од осталих болесника и здравих људи.

- Пред крај друге половине 12. века, одмах по уређењу Хиландара, Свети Сава, по угледу на болницу цариградског манастира Свете Богородице Евргитиде, оснива у њему прву српску болницу. Овде ће отпочети и рад на преписивању медицинско--биолошких списа, па ће 1263. године, по налогу ученог хиландарског игумана Доментијана, монах Теодосије преписати "Шестоднев" Јована Егзарха. Из овог дела Срби ће се детаљније упознати са основним знањем из анатомије античког света - забележио је покојни академик др Реља В. Катић, који је више од 50 година посветио изучавању старе српске медицине и оставио нам драгоцена сазнања која су безброј пута цитирана у домаћим и светским научним радовима.

МНОГИМА је и данас тешко да прихвате овакву слику просвећене средњовековне Србије, јер сматрају да за њу нема доказа. Ствари стоје другачије, докази постоје одавно, али знања о њима нема.

Све предрасуде о томе да су средњовековни Срби били варвари који су се лечили враџбинама пале су још 1952, када је академик Ђорђе Сп. Радојичић, истражујући библиотеку Хиландара, наишао на раскупусану књижицу, коју је у први мах регистровао само као Хиландарски кодекс број 517. Када је почео да чита тај похабани рукопис, схватио је да је реч о непроцењивом сведочанству, првом познатом средњовековном медицинском приручнику на српском. Књига садржи теоретска излагања и практична упутства за лечење, и настала је и коришћена је на тлу Србије. Непознатим путевима је стигла до Немањине задужбине у Светој Гори, где је сачувана. Зато је названа Хиландарски медицински кодекс, иако није написана у Хиландару.

ОВАЈ приручник садржи медицинска знања, од оних из античке Грчке и Рима, па све до најмодернијих средњовековних достигнућа из чувених медицинских школа у француском Монпељеу и италијанском Салерну.

- Идући у корак са најкултурнијим народима Европе, Срби су радо примали културне тековине Византије и Запада. Хиландарски медицински кодекс је од вишеструког значаја за српску културу као целину. То је зборник који садржи преведене на српски језик најзначајније списе салернске и монпељеске медицинске школе. Ове чињенице говоре да је српска средњовековна медицина била за оно време на нивоу европске медицине. Постојање великог броја терапијских приручника с прескрипсијом (правилима) из овога споменика доказује да су били толико много коришћени у нашем народу да су примили карактер наше народне медицине - указивао је др Катић.

Он је доказе за своје тврдње црпео управо из Хиландарског кодекса, за који се претпоставља да је у употреби био већ у 12. веку.

Фото Б.Субашић

КАО важан део Хиландарског медицинског кодекса академик Катић је истицао његов део посвећен заразним болестима, које су харале Балканом, нарочито од средине 14. века, када је с турским освајачима стигла и куга. Уз њу, српски медицински приручници бавили су се и великим и малим богињама, сифилисом, беснилом, лепром и маларијом.

- За наше етничко проређивање, економску и културну пропаст на свим пољима, од које се нисмо могли подићи за више векова, објашњење треба тражити у првом реду у поморима изазваним епидемијама и глађу - сматрао је др Катић.

Куги је посвећен највећи простор у медицинским приручницима, јер је била пратилац ратова и одувек честа појава на нашем простору, а остављала је за собом неописиву пустош. Узрочником најтежих зараза сматран је затрован ваздух, па је саветована строга изолација од простора где бораве оболели.

Фото Б.Субашић

ХИЛАНДАРСКИ медицински кодекс био је стандардни приручник лекара у српским средњовековним болницама, осниваним као део државне установе при манастирима.

- Наше средњовековне болнице према социјалној функцији могле би се поделити на две врсте установа. Једне које су служиле искључиво за лечење и друге које су биле склоништа за сиромахе и болеснике од неизлечивих хроничних болести, падавичаре, паралитичне, лепрозне итд. Оболеле су лечили лекари емпирици који су изучили лекарску вештину као занат радећи уз лекаре. Болница је имала шефове одељења, а на сваком одељењу налазили су се два лекара и по један помоћник. Старе српске болнице издржавале су се из средстава њихових оснивача. Међу њима су били владари и грађани организовани у добротворна друштва - навео је др Катић.

СРПСКА средњовековна медицина доживљава врхунац у 13. и 14. веку, јер располаже свим тадашњим значајним медицинским списима, установљене су и градске болнице и апотеке, постоје прописи из комуналне хигијене, установљена је институција карантина за сузбијање заразних болести...

Студеничким типиком, који је написао Свети Сава 1208. године, оснива се у Студеници болница, по византијским манастирским узорима.

Поред упутстава за рад болнице, Свети Сава је прописао и забрану надрилекарства.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације