ЈЕДИНИ БОСАНАЦ У МЕКСИКУ: Како је Мустафа Голубић освајао амерички континент

ОД свих Мустафиних подвига с друге стране Атлантика, најпознатији је онај о коме се практично ништа не зна и о коме се највише говори. Сумња се да је имао извесну улогу у убиству другог човека Октобарске револуције - Лава Троцког.

Сарајево, Видовдан 1914. / Архива

Разуме се, Мустафа о томе ником ништа није говорио, осим што је свом сестрићу поменуо да му је најтежи тренутак у животу био пребацивање из Мексика у САД. Поред тога, једна од жена славног мексичког сликара Дијега Ривере, који се женио три пута, а последња је била чувена сликарка Фрида Кало, дала је невероватну изјаву за београдску телевизију, која због хаотичне формулације никад није емитована, али која прилично може да расветли боравак Мустафе Голубића у Мексику. Од речи до речи, госпођа Ривера је изјавила како зна добро председника Тита: "Он је Босанац (?) и пре рата је послом долазио у Мексико. Постали смо врло блиски. Више него пријатељи. Некад је говорио да мој муж сме, а некад да не сме да зна да је он ту."

Мустафа Голубић није једини Босанац на свету, али овај у Мексику је највероватније био.

Уосталом, "други осумњичени" за кога се дуго говорило да је стајао иза атентата на Троцког, италијански комуниста Виторио Видали, поверио је пред смрт нашем (тршћанском) професору Драгутину Деклићу: "Што се тиче убиства Троцког - међу собом се прерачунајте ви Југословени. Онај Босанац, муслиман, о томе је знао много више од мене!"

Апис / Архива

СЛИКАР Дијего Ривера је један од оснивача Комунистичке партије Мексика. Међутим, тридесетих година се разишао са стаљинистима и почео да подржава Троцког. Успео је чак да председника Републике Карденса убеди да Троцком у јануару 1937. понуди уточиште у Мексику, после његовог вишегодишњег потуцања по Европи. Остало је питање да ли је то учинио у искреној намери да му помогне или само да га намами. После две године Ривера и Троцки су се посвађали и више се нису виђали. Причало се да је томе главни разлог наводни флерт Фриде Кало и Троцког, али разлаз је био и политички, Ривера је дефинитивно напустио троцкисте и пришао десничарима. Онда је изненада поново постао стаљиниста.

Голубић је изгледа заиста био у Мексику и Троцког окружио људима из совјетске службе. Стаљин није одмах хтео да ликвидира свог великог противника. Био му је много потребнији жив, као жртвени јарац, него као мученик, око чијег ће се мита скупљати цела антистаљинистичка опозиција. Дакле, као неко крив за све неуспехе на унутрашњем плану у СССР и катастрофалне промашаје у пољопривреди и индустрији. Неко ко стално "припрема" атентате на совјетске вође и саботаже на совјетској територији.

Тек после серије московских процеса, дошао је тренутак за коначни обрачун са Троцким. Најпре је ноћу, 24. маја 1940, једна наоружана група од двадесетак људи провалила у кућу Троцког и осула паљбу на његову спаваћу собу. Ту необичну групу водио је Давид Алферо Сикеирос, други велики мексички сликар муралиста и Риверин наследник у КП Мексика. Иначе, обојица су тесно повезивала своје грандиозно сликарство с активном политичком и оружаном борбом. Сикеирос је, рецимо, направио фреску "Портрет буржоазије" на којој је капиталисте приказао као чудовишта, која с ужасним машинама израбљују раднике. Напад на Троцког такође је за њега био уметнички хепенинг. Своју ударну групу уметника и рудара обукао је у полицијске униформе, док је себи пришио мајорски чин и залепио Хитлерове бркове. Троцки је тада остао жив, али га је после неколико месеци крампом убио професионални егзекутор НКВД-а, никад тачно утврђеног имена и порекла. Овог пута камуфлиран у фанатичног троцкисту, разочараног у свог вођу.

Наравно, то није могло прикрити Стаљинову пресуду над Троцким.

Мустафа је већ одавно био у Београду!

Давид Алферо Сикеирос / Архива

ПОСЛЕ доласка из Мексика, сретао се, током 1937. године, са многим нашим људима у САД. Представнику КПЈ међу нашим исељеницима Николи Ковачевићу плаћао је сто долара за сваки амерички пасош који му набави. Повереник Коминтерне Мирко Марковић изненадио се кад је једне ноћи у Њујорку затекао Мустафу како нешто мезети код Херцеговца Ђорђа Руњевца. Стари пријатељи су се загрлили као тетке и ту ноћ преспавали у једном кревету. Нико никоме ништа важно није рекао, пошто им се руске жице нису укрштале, осим што је Мустафа Мирку поверио да је на пропутовању за Токио.

Кад је, који месец доцније, у Питсбург стигао нови партијски изасланик Срђа Прица, зазвонио је телефон у стану Николе Ковачевића. "Тражи те пријатељ из Њујорка", рекао је Никола, дошапнувши Срђи да је то Мустафа Голубић.

Из истих стопа, Прица је кренуо у Њујорк, очекујући да Мустафа можда носи важну поруку Партије за њега. "Не, хтео сам просто да видим како изгледа Огњенов брат!" После су заједно кренули у обилазак најскупљих њујоршких ресторана. Мустафа је лењо премештао лулу по устима, хвалио Огњена Прицу као најумнијег југословенског комунисту и причао духовите вицеве. Убрзо се он појавио у Питсбургу код Срђе Прице, који је становао у породици незапослених радника, пољских Јевреја. Отворено је рекао да је у неприликама и да се мора сакрити Прица га је својим домаћинима представио као Мр. Томсона. Иако није знао језик, одмах се с њима спријатељио, заподенуо разговор и они су за њим почели да иду као омађијани. Волео је да се прекрсти и каже: "Ми Срби". Домаћи- нову децу сваки час је слао по нове боце коњака и вискија.

Архива

ТОГ лета, 1937. године, уреднику исељеничког листа "Слободна реч" врата једног стана у Њујорку отворио је високи човек орловског носа: "Уђи, Стеване! Твој отац Јефто Дедијер ми је у Солуну 1917. на суђењу Апису дао двадесет дуката, с којима сам побегао у Француску. Ево да ти дуг вратим." Извадио је и дао му 125 долара.

Непознати је рекао да се зове Мустафа Голубић. Сретали су се још неколико пута. Онда је 21. децембра 1937. Мустафа закуцао на прозор самачке собе Стеве Дедијера у Питсбургу. С врата је питао да ли је јуче читао на првој страници "Њујорк тајмса" вест како је у Њујорку нестао директор предузећа "Ворлд травел" по имену Кранц или Кунц и да се сумња да је киднапован и одведен једним совјетским бродом из њујоршке луке. Америчка полиција је издала саопштење да трага за човеком под именом Херман.

"Не пали светло. Ја сам тај Херман. Не верујем ником другом, поготову не толико да бих се код њега крио, али теби, Јефтином сину, верујем!", казао је Мустафа.

Стеван Дедијер је позвао обућара Милоша Человића из Акрона, у Охају, и замолио га да склони "једног нашег" за неко време. Исте вечери по Мустафу и Стеву је својим "фордом" дошао један рудар, с којим су се кроз снежну олују пробили до Человићеве фарме. После две недеље, Мустафа је Стеву звао телефоном у редакцију "Слободне речи": "Дођи вечерас да ме возиш одавде." У Питсбургу је рекао: "Идемо возом у Њујорк." А пошто су купили две карте за спаваћа кола: "Иди напред и прави се да ме не познајеш." Улазећи у вагон, Стева је приметио једног старца како се, храмљући, вуче ка возу. Једва је у њему препознао Мустафу Голубића.

У Њујорку су се сместили у стану који им је на располагање ставио Ђорђе Руњевац, Мустафин земљак из Стоца. Дедијер је схватио да Руњевац одраније преко Мустафе ради поверљиве ствари за НКВД или совјетску војну службу ГРУ.

МЕСЕЦ дана је Дедијер Голубићу помагао да илегално отпутује из Америке и преводио му шта пише о нестанку оног Кранца или Кунца.

"Наши дуги разговори водили су се о свим могућим темама, од књига Маркса, Енгелса, Лењина, до жена и хране", запамтио је Дедијер. "Тада сам имао двадесет шест година и сваког дана сам ишао да набављам ретка јела и пића. Мујага је нарочито волео да сир горгонзолу залива коњаком "мартел". Учио ме је како се кува бамија с белим луком. Његовим причама о женама и како се према њима треба опходити никад није било краја. Хтео је да ме излечи од стидљивости: "Ту не треба много речи. Погледај јој право у очи и приђи". Причао ми је да је, док га је београдска полиција 1922. гањала, а министар унутрашњих послова Воја Јањић давао изјаве о лову на комунисте, он све време био у његовој кући. За новог секретара КПЈ Јосипа Броза рекао је како је чуо да је необично храбар човек, који је једном, опкољен у неком стану у Загребу, скочио кроз прозор и испред носа побегао полицији. Питао ме је да ли можда знам шта је с његовим другом Павлом Бастајићем, који је заједно с њим сарађивао у ликвидацији "троцкиста". По једној варијанти, пасош је Мујаги требало да да наш конзул Радоје Јанковић, некадашњи "црнорукац" и Мујагин пријатељ, кога сам ја жестоко нападао у новинама због антикомунизма. Говорио је: "Иди до Радоја, примиће те. Реци му да сам те ја послао да ми да пасош." Ја сам Мустафи онда нашао другу везу преко моје пријатељице, играчице у ноћном клубу.

Једно вече се јавила: "Сутра нека твој пријатељ чека на Шестој авенији код излаза из метроа и нека држи букет цвећа у једној, а празну вазу у другој руци." На растанку смо се Мујага и ја изљубили. Отишао је. Не знам којим путем и да ли уз моју помоћ! После три недеље добио сам, како смо се договорили, карту из Париза: "Сретно стигла. Мисли на тебе. Мери Денијели. "

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације