ВОЈНИК НЕ ДАЈЕ СВОЈ ОБРАЗ НИ ЗА МИЛИОН МАРАКА: Да није минирао складиштe, усташе би узеле свих 13 касарни ЈНА

ЗВОНА у шабачкој Цркви Светог Петра и Павла звоне гласно, снажно и чисто.

Фото приватна архива

Звонар Веселин Даковић, некада ратни херој из Шибеника, а затим јунак из Граничног батаљона 81. бригаде ВЈ и први којем је у Војсци Црне Горе суђено као Србину - све што ради у животу, чини из срца, снажно и са достојанством. Тако је "задојен" у родном дому у Ријечанима, у Грахову, надомак Никшића: да буде Србин и да буде честит.

Веселина у јавности нема од 2006. и нечасног суђења у Подгорици. Давно је била и 1991. година, када ни за милион марака усташама није хтео да преда војни магацин мина и торпеда у Шибенику. Сећа се добро преговора са бившим колегама, дезертерима из морнарице који су долазили у касарну у униформама ЗНГ да га "купе" да скине детонаторе са експлозива којим је повезао огромно складиште. Не заборавља ни својих 18 војника који су три месеца били спремни да у сваком тренутку са њим оду у ваздух, баш као што је мајор Тепић нешто касније отишао у легенду на Беденику. На крају драме, у октобру 1991, седам касарни ЈНА из Шибеника исељено је захваљујући и одлучности Веселина Даковића да не да војничку част ни за какве паре.

Фото приватна архива

СВЕГА се живо сећа Дака, мада је у дилеми да ли и сад треба да прича.

- Кад кажеш да си Србин, скочи ала и врана да ти очи вади - смеје се капетан, звонар и помоћни црквењак у Шапцу. - Имао сам 24 године и био сам обичан водник када је рат почињао у Шибенику лета 1991. Догађаји су били невероватни. Колеге су мењале ћуд за поподне, и као у неком филму, одједном нисам препозанавао ко је ко у мојој војсци. Иронија је и истина, али капетан Владо Хрчек, Хрват, који је непосредно пред блокаду дошао као безбедњак из морнаричке пешадије, одржао ми је веру да је човек човек и да част разликује људско биће од марве. Захваљујући њему и официрима морнаричке пешадије, добио сам два камиона оружја за своје људство из складишта Режине и онда сам имао са чим да станем пред усташе - почиње причу Веселин Даковић за "Новости", за које каже да их највише поштује од све штампе.

Фото приватна архива

БИВШИ капетан добро памти да су војни објекти 16. септембра 1991. у Шибенику били опкољени и под баражном ватром. Гореле су касарне на Кулинама, затим касарна "Анте Јонић", "Пећине", нападачи су засули ватром команду Војнопоморског сектора, зграду Војне полиције, луку у којој су се налазили бродови Ратне морнарице...

Јединице РМ у луци су против себе имале и "свог" команданта, капетана бојног брода Анту Будимира.Тада су погинули командант касарне Анте Јонић и капетан фрегате Бошко Трифуновић, који је ратовао против свог "класића", сада у униформи Збора народне гарде Хасана Дервишевића.Све касарне су биле под ватром сем његовог складишта "Минерско". Он је на своју руку минирао торпеда и претио је да је питање часа када ће пола Шибеника отићи у ваздух.

- Ја сам складиште минирао на своју руку, увидевши да ми колеге старешине дезертирају. Није ми падало на памет да се предам. Нисам хтео да издам. Нисам ни могао: како би оцу и матери на очи?

Прича даље Дака да је капетан Будимчевић, пошто је чуо да је минирао касарну - добио напад беса. Известио је капетана фрегате Бошка Трифуновића о водниковој самовољи, а овај му је узвратио: "Поздрави Даку и честитај воднику!" Капетан Владо Хрчек дошао је у "Минерску" да га лично загрли и стисне му руку.

- Пошто је напад 16. септембра одбијен, и када су Младић и Лисица већ силазили тенковима ка Шибенику - и хрватско врховништво се уозбиљило. У два наврата код мене су слали преговарачке тимове у друштву припадника ОЕБС-а са понудама да за паре, нови идентитет и живот у иностранству - предам складиште. Други пут, 6. октобра, са милион марака дошао је са њима и мој бивши заставник Владо Вујошевић, иначе Србин, те сам их све заједно нагрдио на пасја кола. ОЕБС је после од Младића тражио да ме пошаље на психијатријски преглед јер "нисам човек од решења", на шта им је овај рекао да сам "исти он".

Фото приватна архива

ВОЈСКА је, присећа се Дака, у Шибенику због издаје изгубила пет касарни, а седам је безбедно исељено под претњом да ће "водник упалити фитиљ" ако ико буде запуцао док одлазе. Врховништво је тражило да се Даковићеве мине иселе прве, али је постигнут компромис да његова торпеда ипак буду трећа у реду за пребацивање. Са српске стране Младић је гарантовао да ће топовима сравнити Шибеник ако врховништво и ОЕБС "преваре".

- Бих, вала, стиснуо детонатор, са све Шибанчанима, тако сам тада био љут - признаје Веселин.

Водник је два дана по изласку из Далмације прекомандован на дубровачко ратиште. Онда је 1992. као војни полицајац отишао у 81. бригаду у Гранични батаљон на тромеђи БиХ, СРЈ и Хрватске, на Ситницу. Остао је "у шуми" 10 година. Не крије да је помагао ВРС. Онда је током НАТО агресије хапсио Милове муповце који су као патролирали око границе.

- Мука је била. Неки од њих били су ми пре тога колеге по униформи. Нисам их жалио - тврди.

Фото приватна архива

СВЕДОЧИ даље капетан како је 2006. био први оптужени новоформираног суда Војске Црне Горе.

- Кад ми је јављено да Борис Тадић и Мило Ђукановић имају тајни договор да Срби могу остати у Војсци Црне Горе а да ниједан Црногорац неће добити намештење у Војсци Србије, отишао сам у редакцију подгоричког "Дана" и испричао бруку. Повели су поступак против мене у Подгорици због "одавања војне тајне". Мајор Кораћ, муслиман из Рожаја, осудио би ме на доживотну робију да није усред рочишта добио телефонски позив из Београда - каже.

Митрополит Амфилохије је, преко Војислава Коштунице, успео да седам "најзагриженијих" Срба из Црне Горе прекомандује у Србију.

- Седимо тако генерал Војин Јондић, персоналац у ВС, и ја у Генералштабу у Београду, и док ми сипа ракију каже: "Богати, гледао сам твој досије, све ванредна унапређења и одликовања, а ја имам наредбу да морам да те држим у гарнизону, не ближем од 200 километара северно од Ниша." Ја му све испричам, он се прекрсти и заћута. Хвала Јондићу што је искрено ћутао.

Фото приватна архива

НИКАД, вели Даковић, није имао пријем од колега као у касарнама у Пироту и Зајечару. Када су се те јединице расформирале, генерал Диковић је помогао да поново 2009. обуче морнарску униформу у флотили у Новом Саду. У пензију је капетан, али као поручник фрегате - отишао у 43. години, пошто је дошло наређење да ратни кадрови морају да иду.

- Не умем да кукам - додаје. - Највећа несрећа погодила ме је када ми је пре шест година супруга Снежана умрла у сну, поред мене. Од срца. Пар година раније довео сам их из Херцег Новог да се скрасимо у граду на Сави. Ћерка Ранка и Милица сад имају 17 и 20. Оне су ми све. Да могу ишта да вратим у животу, само бих Снежану од Бога тражио.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације