МАЈА ЈЕ У МАНАСТИР ОТИШЛА СА 13 ГОДИНА: Замонашила се, а онда је у 23. години из једног разлога решила да се врати световном животу

ЖИВОТНА прича несвакидашња за савремено доба. Баранка Маја Томић са 35 година, има искуство два живота - духовног и световног. Требало јој је времена да обједини два света, да би била сигурна у себе.

Фото приватна архива

После деценије коју ју провела у манастиру, од своје 13. до 23. године, бави се несвакидашњим занимањима - дадиља, појац, предавач веронауке. Поред посла, хоби су јој књиге које чита на три страна језика - руском, енглеском и италијанском, а број прочитаних дела броји се хиљадама. Све ово добија још већу димензију ако се сагледа чињеница да је практично прекинула школовање у 7. разреду, али упорна и амбициозна млада жена све је надокнадила. Достигла је више од просечног. Данас ради као дадиља, воли децу и посвећена им је, а са поносом каже да је децу коју чува научила страни језик.

КАКО се Маја као 13-годишња девојчица нашла у манастиру, где је провела део детињства и адолесценције? Деца маштају, имају размишљања, жеље за будућност, али са 13 година ипак немају спознају јасноће живота.

- Прича која претходи одласку у манастир је дуга и практично је од мог рођења. С годинама се градио тај мој унутрашњи подстицај ка манастирском животу. Као деца, са родитељима смо одлазили у манастир Режевићи и тај сусрет је бивао све чешћи. Мој одлазак у манастир догодио се годину дана пошто је тетка, лекар, пошла у манастир Раваницу. Та моја жеља постала је реална, и мада сам тада била дете жеља је дуго тињала, али није ми се чинило да је рано. Родитељи су утицали. Одлазим у исти манастир у коме се моја тетка замонашила - прича своју животну причу Маја Томић.

Десет година Маја је провела у манастиру Раваница, живела потпуно другачијим животом од својих вршњака, није доживела прве дечје симпатије, али има друга сећања...

ИСКУСТВО Маја Томић, Фото приватна архива

- Прво основно образовање памтим по међусобној љубави, по изузетном поштовању, дисциплини која није била основана на ауторитету већ на љубави. Хијерархија, наравно, постоји и било је много различитих генерација у то време, у манастиру Раваница. Мати Зиновија је исто са 12 година дошла у манастир, а кад сам је стигла имала је 72 године. Већина сестринства старијих година је практично цео живот провела у манастиру. Можда сам ја била последња генерација девојака које су долазиле малолетне у манастир.

Прихватиле су ме као дете, али и као будућу монахињу - присећа се Маја.

КОЛИКО јој је, као искушеници у манастиру у периоду од једне деценије, недостајао породични дом - родитељи, две сестре, петорица браће.

Фото приватна архива

- Мене су родитељи доживљавали као свећу, која гори за добробит и здравље наше породице. Увек су то доживљавали као да су своје прво дете дали Богу. Та мисао ми је много значила у животу. Ја сам у манастиру добила другу породицу, која није била утопијска, била је стварна. Жал за породицом нисам осећала, а мој живот у манастиру је имао смисао и давао је другу, узвишенију ноту. У 10 година више сам размишљала, то што нисмо одрастали заједно учиниће да смо мање познати једни другима, а и јесте био један од изазова са којим сам касније морала да се суочим - искрена је ова Баранка.

Спремала се, каже, за целоживотни манастирски стаж. Међутим, са 23 године излази из манастира, иако је уобичајено да девојке тих година тек улазе у манастире...

- Ствари су почеле да се мењају када је преминула монахиња Зиновија, а на њено место је дошла млада образована монахиња - теолог по образовању. Она је видела у мени потенцијал који тада нисам могла да препознам. Огромна манастирска библиотека од 7.000 наслова била је моје омиљено место. За десет година прочитала сам више од половине тих књига. Допадао ми се живот када човек није заокупиран непотребним стварима, остаје му свет душевних сила, који сам ја усмерила на учење. Мислила сам да такав живот не могу имати нигде. Као дете дала сам слободу и била ослобођена у душевном спокоју, а када "добијете" слободу, схватите колико сте спутани оним што вам намеће свакодневица, борба да опстанете - објашњава Маја своје погледе на живот у манстиру.

ДОГОДИЛО се да, опет, уплива у воде живота изван манастира, али љубав према цркви - не престаје.

- Предавала сам веронауку у Улцињу, при цркви. Желела сам да напредујем. Знање које долази из духовног света, аскетске литературе, мени много не помаже и схватила сам да морам да се фокусирам на оно што је живот, чиме ћу бити социјално прихватљива.

Фокусирала сам се на учење страних језика. У 23. години вратила сам се световном животу, образовању и завршила основну, средњу, па сам уписала Факултет, италијански језик и књижевност - каже Маја.

На питање какав је је био сусрет са световним животом, пореди то са одласком Адама из раја.

- Спознаја да сам само човек. Да нема, и не може опстати она чистота ума, не може бити оне стварне слободе, то је био сусрет са реалношћу. Када живите окружени људима који имају узвишени циљ, сусрет са другом врстом људи које покрећу други циљеви, материјални, телесни, је био болнији. Тај сусрет је био суровији - каже саговорница "Новости".

Што се тиче друштвено-комуникацијских вештина, потребан јој је био велики рад.

- Кренуло је моје интересовање за социјалне теме, религијско-филозофске теме, за унутрашње усавршавање. Лако се долази до информација преко интернета. Мислим да је у човеку толики потенцијал, да просечан човек са жељом да учи - може све да научи.

Слободна воља да изаберемо, да будемо најбоља верзија себе. И то је потребно научити. Изграђивање себе на најбоље начине - закључила је Маја Томић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације