ДРАЖА БИО СИГУРАН ДА ЈЕ ТИТО РУС: Од првог сусрета било јасно да вође четничког и партизанског покрета неће успоставити сарадњу

ПРЕ готово осам деценија, 19. септембра 1941. године, у Струганику, у родној кући војводе Мишића, први пут су се срели пуковник Михаиловић и генерални секретар КПЈ Јосип Броз Тито.

Фото - документација "Борбе"

И отад, ваљда, траје историјска дилема, како је и зашто дошло до оружаних сукоба формација партизана и четника, и да ли је уопште био могућ било какав договор ове две стране, коју не могу да разреше постојећи документи и мемоарски записи непосредних учесника. Како сада стоје ствари, неопходна је свеобухватна стручна анализа, не само историјска, већ и социолошка, психолошка, економска, етнографска, национална, геополитичка, што значи - општег стања, не само у земљи, већ и у светским оквирима.

Ако пођемо од идеолошких и револуционарних ставова комуниста, који су дизањем устанка против окупатора истовремено ушли и у борбу против снага старог поретка, онда је Драгољуб Дража Михаиловић са својом војном организацијом био предодређен да буде проглашен за њиховог најопаснијег непријатеља.

Пуковник Михаиловић, антикомуниста по опредељењу, имао је основни циљ да сачува старо друштвено устројство и монархију на челу са краљем Петром Другим. Он на Титове присталице није могао другачије да гледа осим као на "природне" непријатеље, опасне по југословенску државу, а посебно по српски народ. Уз то, Дража није могао да уђе у трајни савез, јер југословенској влади у Лондону није падало на памет да му нареди да сарађује са комунистима.

У таквим околностима, сукоб партизана и војно-четничких одреда, касније Југословенске војске у отаџбини, од првог часа "висио је у ваздуху". Због тога, а упркос учињеним покушајима, до правог и искреног споразума између њих није могло ни доћи.

Ако је то тако, зашто је било личних сусрета Тита и Драже, као и многобројних контаката и преговора њихових најближих сарадника? Највероватније, то су били тактички потези да једни друге на најбољи начин искористе у датим околностима и да сарађују док се не створе услови за коначан обрачун.

У ПРОГЛАСУ Покрајинског комитета КПЈ за Србију, крајем јуна 1941. године, после немачког напада на СССР, јасно је наглашен однос према Дражи и његовој војној формацији:

"Агенти Лондона (разне капиталистичке клике, четници и полицајци и други), већ покушавају да спрече раднике и сељаке да, кад за то куцне час, оснују своју радничку-сељачку совјетску власт, наслањајући се на велики и братски Совјетски Савез. Та банда хоће да се врати на старо, које нас је до овог и довело."

Фото - документација "Борбе"

Тито, пре одласка на Равну гору, знао је Дражине ставове јер су у његовом штабу већ били Александар Ранковић и Милош Минић. Он је отворено говорио да је против оружане борбе, истичући да су Немци још "увек врло јаки, да надиру у Совјетски Савез незадрживо, да ни западни савезници нису још способни за веће војне операције против огромне немачке војне силе, да ће Немци вршити крваве одмазде и убијати ненаоружано становништво, ако их будемо нападали". Ранковићу и Минићу, тада је Драгиша Васић рекао: "Поздравите Тита и реците му да ћу ја остати овде док не видим да има услова за нашу међусобну сарадњу."

Осам дана пре него што ће Тито напустити Београд и кренути према ваљевском крају, у главном граду, 8. септембра 1941, дошло је до сусрета представника КПЈ и припадника Дражине војне организације. Благоје Нешковић, Ђуро Стругар и Воја Николић, срели су се са пуковником Браниславом Пантићем и мајором Велимиром Пилетићем. Тема је била: борба против окупатора. О овом састанку Александар Ранковић је обавестио Тита, три дана касније. Из овог извештаја се види да је пуковник Пантић рекао да је пораз Немачке неизбежан, да ће Совјети сигурно победити и да ће, после тога, у Југославију доћи руска војска, која ће успоставити ред и совјетизирати земљу. Није искључио ни могућност да у Југославију дођу и Британци... "Али свеједно, дошла и Црвена војска овде, ми знамо да ће официри имати своје место онако исто како су га имали и у балтичким земљама."

ПО СВЕМУ судећи, овај извештај ће утицати на Тита да покрене иницијативу за сусрет са пуковником Михаиловићем да покуша да га "гурне у преурањену војну акцију против Немаца", писао је професор Милорад Драшковић у "Америчком Србобрану" већ 1946. године.

Готово сви Михаиловићеви непосредни сарадници, који су преживели рат и доцније у емиграцији објавили своја сведочанства (Милорад Драшковић, Радоје и Звонимир Вукчевић...), тврде да је он од првог часа, када је укрстио свој поглед са Титовим, сумњао у све око вође партизана - у име, језик којим је говорио, у његову искреност. Зато се на првом састанку држао врло резервисно. Био је сигуран да је Тито - Рус. Ово своје убеђење о Титовом пореклу проследио је обавештајним службама Сједињених Држава и Велике Британије.

"Циљ му је био да се устанак под Титовим руководством у Југославији прикаже не као дело југословенских народа, него страних сила, у првом реду Совјетског Савеза", - написао је Владимир Дедијер.

И немачки историчар Ханс Кнол, угледни истраживач и аналитичар, тврди да Михаиловић, у ствари, није био спреман да прихвати ни један једини Титов предлог, уверен да Тито, под "фасадом јединственог фронта", жели у "заветрини Совјетског Савеза", да створи у земљи предуслове за успостављање контроле над југословенском државом.

ПРВИ састанак није довео до споразума о сарадњи због непомирљиво различитих концепција отпора, али није дошло ни до коначног разлаза. Пре би се рекло да су после тог сусрета остала отворена врата код обојице за даље сусрете и преговоре.

Други сусрет Тита са пуковником Михаиловићем, био је у кафани "Сувобор" у селу Брајићи, подно Равне горе, 26. октобра. У релативно затегнутој атмосфери, ипак је постигнут некакав споразум. Договорено је да се оружане акције координирају, да се ратни плен дели, да се Михаиловићевом штабу испоручи из фабрике оружја у Ужицу 1.200 пушака и подели новац који су припадници Титовог покрета пронашли у ужичком трезору Народне банке Југославије. Заузврат, Михаиловић је Титу обећао да ће с њим поделити "шта год падобраном стигне од Британаца". Касније се испоставило да је у трезору било преко 45 милиона совјетских рубаља. Четници су инсистирали на примени склопљеног споразума о равномерној деоби ратног плена. Међутим, Тито за то више није хтео да чује, већ је Михаиловићу понудио само петину заплењеног новца.

Фото - документација "Борбе"

Непуне две недеље после састанка у Брајићима, руководство партизанског покрета најотвореније напада пуковника Михаиловића. У "Борби", 8. новембра, штампан је текст под насловом "Још једна издаја", из пера Едварда Кардеља, у коме је он стављен у исту раван са Миланом Недићем, "сврстан заједно с њим у прљаву клику официра који су били заштитници реакционарних режима што су се ређали после јануара 1929".

Много година касније, испоставиће се да су та "извесна новчана средства" можда постала камен спотицања у постизању конкретнијег договора о сарадњи. Обелодањени су закључци разговора Милована Ђиласа и високог совјетског функционера Дмитрија Захаровича Мануилског, вођеног у Москви 12. септембра 1944, да је један од разлога за неповерење између руководства четника и партизана био - новац.

Препоручујемо

Друштво

2 5

СРПСКА ПАМЕТ ПОСТРАДАЛА ОД НАРОДНЕ ВЛАСТИ: Суд части за две године са факултета протерао више од 60 декана, професора и асистената

06. 09. 2020. у 20:00

Друштво

0 6

ЦРКВА ОДУВЕК ПОВЕЗИВАЛА СРБЕ: На данашњи дан, пре једног века, обновљена Пећка патријаршија

30. 08. 2020. у 17:21

Друштво

23 17

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је Немачка кривицу пребацила на Србију - Први светски рат би избио и без атентата у Сарајеву

16. 08. 2020. у 20:00

Друштво

16 75

ТИТО ОДЛИКОВАН ЗА ХРАБРОСТ У НАПАДУ АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ: Како је будући вођа Југославије јуришао на српске положаје

20. 08. 2020. у 12:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације