ТАЈНА ВЕЗА: Зашто је октобар био најзначајнији месец у животу нашег јединог нобеловца

ОКТОБАР је био од посебног значаја у животу Иве Андрића, једног од стубова српске књижевности и јединог нашег нобеловца.

Фото - документација "Борбе"

То је месец његовог рођења и одлуке о избору за лауреата Нобелове награде из области књижевности у конкуренцији коју су чинили енглески писци Лоренс Дарел и Грем Грин, Американац Џон Штајнбек и Италијан Алберто Моравија.

Крајем недеље, која је пред нама, навршиће се 128 година од његовог рођења. Једино је неизвесно да ли је то у петак, 9. октобра, или дан касније. "Андрићева задужбина", која функционише готово од његове смрти, званично признаје тај "дан касније", значи 10. октобар 1892. године. Тај датум уписан је у војничку књижицу и у лични картон СКЈ. Међутим, у многим официјелним документима пише да је рођен баш "дан раније". Када су га за живота питали да се то разреши, он је отприлике рекао: "Па кога интересује у који датум и у који сат сам ја рођен."

МОРАЛНОСТ Иво Андрић и Добрица Ћосић, Фото - документација "Борбе"

Овај одговор по свему је сагласан његовој изреци: "Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо", која можда на најпотпунији начин одсликава његову природу и његов живот, иако је живео и умро са много тајни. И данас су тешко објашњива нека његова опредељења у животу и политици. Од разочарања у Загреб и Хрвате, и приклањања Србима, преко високог позиционирања у дипломатији свих влада Краљевине, до сарадње са послератном влашћу и пријема у чланство Комунистичке партије Југославије 1954. године.

ЧИЊЕНИЦЕ говоре да је био члан "Младе Босне", па једно време председник антиаустријске организације "Хрватска напредна омладина", али и да је понављао седми разред основне школе, да се у Сарајеву дружио са Гаврилом Принципом и Мустафом Голубићем, да је био члан Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице, амбасадор код Адолфа Хитлера, али и председник Савеза књижевника Југославије у Титовом послератном вакту.
Зато ће ваљда и записати: "Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле, на то треба трошити снагу и обраћати пажњу."

ДИПЛОМАТА Андрић као посланик у Берлину, Фото - документација "Борбе"

Далеко од шире јавности остали су подаци да је будући нобеловац, када је 1918. године стигла вест да је српска војска ослободила Београд, цео дан шетао загребачким улицама огрнут српском заставом, и да је увече, са балкона Хрватског народног казалишта, у друштву великог броја културних првака, махао тим истим барјаком.

И РАТНЕ београдске године славног нобеловца, обавијене су велом мистерије. Када је као југословенски посланик у Берлину, у време немачког напада, враћан у Београд понуђено му је, као Хрвату, да може да оде у Загреб и прикључи се дипломатској служби Павелићеве државе. Одлучно је одбио ову понуду и одлучио да ратне године проведе у српској престоници. Његови биографи, пишући о тим годинама, бележили су да се Андрић "држао резервисано" и трудили се да нагласе његово немирење са окупацијом. Позивали су се на његово одбијање да потпише антикомунистички Апел српском народу и предлог Српске књижевне задруге да објави избор његових приповедака. Овим одлукама он је показао свој став према окупаторима и Недићевој квинслиншкој "држави".

Одмах после ослобођења и успоставе власти Титових партизана, грађански Београд и сви они који нису могли да се помире са новом стварношћу, почињу да говоре о Андрићу као "водоноши комунистима", да се "упрегао у комунистички јарам и вуче ли вуче узбрдо". Чаршијом су кренуле приче о његовој недоследности, прерушавању, издаји моралних начела, превртљивости и прилагођавању политичким околностима. Да је заборавио како је краљевском режиму служио предано и послушно. Многи су питали да ли је "морао да се толико понизи?! Да ли је то због неких досијеа које комунисти имају, којим га уцењују"? Прилепили су му етикете "језуита", "фра Иван-бег", "дон Иво"...

А у "Знаковима поред пута" он бележи: "Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи", као да је хтео да посредно појасни поједине "знакове" из његовог богатог животног пута књижевника и дипломате, о којима се мало зна и који су остали недовољно разјашњени.

О СУСРЕТУ са Хитлером Андрић је избегавао да говори. Новинару и књижевнику Максу Еренрајху Остојићу једном приликом ће рећи: "У његовим очима откривао сам неку чудну радозналост, хладан сјај човека који више верује, ако бих тако могао да кажем, у своје идеје и предрасуде него у себе. Хитлера памтим по његовом стиску руке: била је хладна и влажна."
Још једном Андрић је споменуо Хитлера у интервјуу Драшку Ређепу, за Телевизију Београд, 1972. године, када је добио Вукову награду. На питање Ређепа да ли је радио, као инструмент утицаја на масе, био моћно средство убеђивања немачког дикатора, Андрић је у свом маниру, упола гласа, одговорио: "Имао је Хитлер и друга средства убеђивања."

И данас, ту и тамо, појављују се понеки моралисти који не могу да опросте нашем нобеловцу поједине фазе из његовог живота. Када би се етичка мерила на која се они позивају када говоре о Андрићу применила на многе значајне личности, свет би остао без поприличног броја великана.

О МОРАЛНОЈ структури "шјор Иве" можда најбоље сведочи један запис Добрице Ћосића, који је у тим смутним временима с почетка "туђег века" остао по страни, готово заборављен. Било је то при крају новембра 1970. када је лов "Титових јастребова" на писца из Велике Дренове био на врхунцу:

"Иво Андрић ми је телефонирао из Академије да га сачекам на Тргу Маркса и Енгелса. Радознало сам га сачекао на Тргу и отпратио до куће... Тај човек лагано корача и лагано мисли.

- Позвао сам вас, Добрице, да вас замолим да примите један мој савет...', почео је тихо. - У нашој земљи, уосталом, као и у многим земљама на свету, одувек су писци имали незгоде с влашћу. И власт са писцима, наравно... Много се прича о прогону Мирослава Крлеже, а то се, знате, и преувеличава. Крлежу су нападали само неки опскурни новинари, али није смео да га нападне ни начелник Министарства просвете. Ви сте, бар у мом времену и памћењу, једини писац кога напада највиша власт. Они с врха и са свих страна. Нико не зна шта вас све може снаћи... С тим у вези, желео сам да вам кажем: данас сам вас предложио и за дописног члана Академије. Цело одељење је гласало за вас. Само један глас нисте добили. Ја знам да писцу није потребна Академија. Не треба ни вама - застао је.

- За вас су, Добрице, наступила опасна времена. Послушајте ме, не одбијајте кандидацију за члана Академије. Може вам то бити једина стреха...

- Послушаћу вас. Хвала вам, друже Андрићу.

- Обрадовали сте ме... Не бежите од заклона кад дува кошава. А на вас се стуштила...

Наставио је да приповеда о кошави све до улаза у кућу, а ја сам схватио: он приповеда о власти."

Човек његовог осећаја за танане историјске нијансе и дубококог промишљања узрочно-последичних односа између савремености и прошлости, осетио је тмурне наговештаје трагичне будућности земље у коју је веровао. По Андрићевом повратку из Босне, у којој је на многобројним свечаностима, академијама, књижевним сусретима, званичним ручковима и вечерама, прослављена 80-годишњица његовог рођења, суморно је рекао Ћосићу: "У Босни вам је сада, Добрице, оно што је покојни Калај сневао, а није као дипломата смео да изговори. У Босни побеђује бошњаштво. Старо, а младо. И нека да Бог да моја нога више никад не крочи преко Дрине."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације