УЖИЧКО КОЛО НА ЗГАРИШТУ СКУПШТИНЕ: Опозиција захтевала масовност, ево како су то успели да постигну

БЕОГРАД је у 6. октобар ушао у ритму - ужичког кола. У зору првог, како се говорило, слободног јутра пред згариштем упаљене Народне скупштине која се још димила, тачно пред степеништем, играло је коло победника.

Foto Arhiva

Свирали су трубачи, поздрављани сиренама аутобуса који су враћали учеснике превратничког митинга кући - у Чачак, Ужице, Крагујевац, Краљево... Сузавац у ваздуху који је још пецкао очи није реметио славље победника. Њихова еуфорија, као што је познато, убрзо затим претвориће се у равнодушност, па у дубоко разочарање и депресију која и данас отвара питање постигнућа 5. октобра.

У предвечерје великог митинга опозиције заказаног за 5. октобар 2000. године све је било спремно за последњи чин - направљен је план акције, улоге су подељене, издате команде и задаци, припремљен одговор за сваки сценарио. За успех операције био је потребан још само један елемент - масовност учесника.

Фото архива

Организатори овог догађаја у својим сећањима наводе императив окупљања што већег броја људи пред Народном скупштином. Масовност скупа требало је да направи погодне кулисе за преврат, који би потом био објашњен изливом народне воље. Без обзира на вреву и гужву, истински потези, међутим, повлачени су из тишине канцеларија далеко до улица.

Лидери тадашње Демократске опозиције Србије на основу богатог искуства у организацији митинга знали су да Београђани нису довољни. Са својим лежерним приступом борби за смену власти житељи престоници нису били гаранција величине скупа. Требало је што више људи довести из Србије. Мобилисани су одбори у унутрашњости, а на располагање је стављено више стотина аутобуса, који су се упркос полицијским блокадама, понегде и силом, пробијали ка Београду. На челу сваког конвоја био је по један од лидера, чији је задатак био да претходно окупи људе и доведе их у Београд.

- Требало нам је много људи, што више. Уобичајена масовност на митинзима није нам чинила посао. Знали смо да је за сламање Милошевићевог режима потребна маса чије би присуство на улици паралисало државни и партијски апарат. У томе смо, срећом, успели - објашњавали су лидери ДОС-а у годинама које су уследили.

Најшири круг учесника петооктобарског митинга, који није имао много додирних тачака са странкама, штабовима и организацијом скупа, није имао ни приближну слику о догађају у коме учествује. Када је око 15 часова бачен сузавац, а пре јуриша на Скупштину маса потиснута и разбијена на мање групе од Вуковог и Тамшајданског парка до Кнез Михаилове улице, међу протестантима је завладао дух разочарања. Личило је на више пута виђен след догађаја - окупљање, па инциденти, интервенција полиције и крај. А Милошевић и даље на власти.

- Полиција и облак сузавца потиснули су ме најпре ка Крунској улици, потом Ресавској ка Ташмајдану. Од сузавца смо се склонили у једно двориште прекопута турске амбасаде. Било нас је ту готово стотину. Сви закашљани, отровани сузавцем, изгажени и бесни. Један човек је на сав глас псовао што смо поново допустили да нас полиција растера. Викао је да је исто тако било 9. марта, па на Видовданском сабору. Тек касније, кад сам се поново пробио и видео дим над Скупштином схватио сам да се, ипак, нешто променило - сећање је једног учесника петооктобарских демонстрација.

И док је народ на улици посматрао пламен у Скупштини и масу која маше и баца гласачке листиће кроз прозоре, само ретки су били сигуран да је слом потпун. Чекало се шта ће урадити полиција и војска, а зазирало се од ЈСО и Државне безбедности. Договори са овим формацијама, међутим, одвијали су се по унапред договореном плану и већ успостављеним каналима комуникације.

Незадовољни грађани своју улогу су одиграли већ око 19 часова, када се са балкона Скупштине града обратио нови председник СРЈ Војислав Коштуница. А то је већ историја.

Фото архива

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације