Друштво

БОЕМ ЗА ПАМЋЕЊЕ: Лозничанин о којем не бледи слика ни годинама после смрти

В.Митрић

03. 11. 2020. у 12:16

ЉУБОМИР Ћирковић Ћира (1928-1996), правник и боем из Лознице, рођен у оближњој Липници, у послератним годинама био је краће време полицијски службеник у Лозници, коју је свим срцем волео као и читав Јадар. Одлазио је из завичаја само по казни послератних власти.

БОЕМ ЗА ПАМЋЕЊЕ: Лозничанин о којем не бледи слика ни годинама после смрти

Врхунски образован и писмен, бистрих мисли и промисли, леп и наочит, без длаке на језику, правдољубив и човекољубив, па још боем, знао је да буде трн у оку свима који су имали супротне „квалитете“ у нашем граду. Тако је пребачен, по казни власти, да ради у ОЗНИ у Књажевцу, где је, по обављеном послу одлазио у кафану, да уз музику „лечи ране за родним крајем“.

А, и Кнажевчана је било, као и Лозничана, који су хтели да га се ратосиљају, па су га пријавили тада моћњом шефу ОЗНЕ Слободану Пенезићу Крцуну да је, наводно, "јахао магарца натрашке, док су му Цигани свирали".

- Добијем позив да идем на рапорт код министра Пенезића, кренем возом и до Београда смишљам изговор за оно што ми је стављено на терет, али, и по доласку у главни град, схватам да ниједна верзија из моје главе „не пије воду“ - сведочио нам је Ћира.

- Дођем у кабинет, кажем секретарици ко сам и шта сам, зашто долазим, а она му, успут, каже да зна да „ко год дође тако код друга министра, не завршава испод три месеца затвора!"

Најави Крцунова секретарица Ћири, покуца он на врата уђе и представим се ко је и шта је.

- Шта је, мајку ти, јашеш магарца натрашке загалами Крцун, окренут ка прозору да га и не гледа.

- Да музика не забушава, друже министре – оте се Ћири, однекуд, из главе.

-Марш напоље – рече Крцун.

Кад је, по изласку, секретарици испричао шта је било, рекла му је да се добро снашао, да је још боље прошао, па се, после неког времена Ћира врати у Лозницу, где је био један од оснивача Грађевинског предузећа „Зидар“ као врхунски правник, кадровик, организатор и руководилац.

Али, за њега није било мира, па га, опет „љути комунисти“ из тобоже добрих кућа лозничких оптуже да је у Мали, у кафани, са чувеним музичарима Амзићима, који су за овај град били као Цицварићи за Шабац, певао песму: Друже Тито, срам те било, што издаде десно крило, што издаде сивог тића генерала Ранковића!

Додали су у пријави, наравно званичној, да је Ћира певао пре Четвртог пленума ЦК СЈК 1966. године и: "Друже Тито, сиви тићу, предај владу Ранковићу!"

Лозничке судије, мада су Ћирине колеге, беже од предмета „као ђаво од крста“, посебно они које је Удба наместила на та места. Беже и његови најбољи пријатељи од њега, полицајци и судије. Предмет добија судија из Лазаревца.

Док су га неки „звучни“ локални комунисти на суду теретили да је то заиста чинио, чувени лознички виолиниста Назиф Амзић и сви из његовог ансамбла били су доследни да су „другу Ћири свирали и певали само староградске песме, које је јако волео“. Ослобођен је кривице, али је, како је причао, да је у кафани бар у то време била боља структура часних људи, него у власти.

Чувени лознички Ћира читао је „Новости“ од првог броја. Свако јутро би, пред полазак на посао сео и уз прву кафу, на маргинама нашег листа исписао све шта му се дешавало предходног дана. После његове смрти, у стану у ком је сам живео, али увек педантан, пронађене су сложене стотине и стотине сложених примерака нашег листа на којима је, практично, исписао дневник свог живота. Био је велики пријатељ бројних наших колега, који су се, као и он преселили у „небеску Србију“.