Друштво

БАТИНАЈУ СТАРИЦЕ И МАЈКЕ СА БЕБАМА: Кроз Сигурну кућу, за две деценије, прошло 3.710 жена и деце жртава насиља

09. 11. 2020. у 09:00

ЗА две деценије, колико постоји Сигурна кућа, кроз њу су прошле 1.942 жене - жртве насиља и 1.768 деце, каже координаторка Весна Станојевић. Они су просечно остајали по пет-шест месеци, иако има и оних који би отишли већ после недељу дана, као и оних који су остајали и по годину и дуже. Тренутно је ту смештена жена која је у јулу "обележила" годишњицу доласка.

БАТИНАЈУ СТАРИЦЕ И МАЈКЕ СА БЕБАМА: Кроз Сигурну кућу, за две деценије, прошло 3.710 жена и деце жртава насиља

- Први простор за збрињавање жена и деце морали смо да изнајмимо, док данас имамо три куће у свом власништву - каже Станојевићева. - Жене имају у оквиру једног дворишта све што им треба, укључујући и вртић, где могу да сместе децу када су на послу, када траже запослење или пак одлазе у институције на разговор. Значајно је и то што их запошљавамо, а надамо се да ћемо у догледном периоду моћи да им обезбедимо и социјалне станове.

Најмлађи корисници Сигурне куће су бебе млађе од три месеца. Дешавало се и да жене оду из склоништа на порођај и да се са новорођенчетом ту и врате.

- И сада имамо једну бебу млађу од три месеца. Најстарији дечаци код нас су до 14 година. Са 14 они су већ млади мушкарци, у женској средини, и са тим смо раније имали непријатна искуства, па их зато сада не примамо.

Најстарија штићеница имала је више од 70, и трпела је насиље од своје деце.

- Увек су страшне и потресне те ситуације када мајка која је две трећине живота посветила детету, доживи да је син или кћерка туку, вређају, избацују на улицу, да јој прете. Дешава се понекад да су и очеви жртве, али најчешће су то ипак мајке - каже Весна Станојевић.

У Сигурној кући у сваком тренутку смештено је по 30 жена, па чак и више, јер они не враћају с врата оне којима је живот угрожен. Случаја који је Весни Станојевић посебно остао урезан нема, а сви они, како каже, имају нешто заједничко. Све те жене веровале су својим мужевима или партнерима, мислиле су да су добри, да је за насиље крив неко други или нешто друго, мислиле су да ће се променити. Али, то се никад не дешава, па су се жене прилагођавале и трпеле насиље годинама, па и деценијама.

Новина је да младе жене све ређе хоће да трпе и да се много брже одлучују на излазак из заједнице са злостављачем.

Неке од њих раде, па, пошто се оснаже у Сигурној кући, изнајме стан или се врате родитељима, што није чест случај. Дешава се и да се две жене договоре, па заједно са децом изнајме стан, да им буде јефтиније. Многе имају проблема јер са изласком из брака остају без игде ичега, будући да се имовина, по правилу, води на мужа. Алиментација је, такође, за многе мисаона именица или је толико мала да не покрива ни основне трошкове. Жене се, упркос свему томе, боре.

- Пре 20 година, када смо стартовали, породично насиље није било битна тема, већ је третирано као приватна ствар. Мушкарци су имали став: "То је моја жена, могу са њом да радим шта хоћу." Ни данас није идеално, али је далеко боље. Насиље је постало друштвени проблем, а жене штите закони и држава. Али институције морају брже да реагују и енергичније према насилницима - закључује Весна Станојевић.

УБИЈА ПАТОЛОШКА ЉУБОМОРА

ДВАДЕСЕТ жена убијено је од почетка ове године, а за целу прошлу - 28. У претходној деценији чак 350 жена страдало је као жртва фемицида. Најчешћи разлог је, како каже Весна Станојевић, патолошка љубомора, коју институције не препознају. Болесно љубоморне мушкарце не занимају ни пооштрене законске казне, ни будућност, њихова једина преокупација је та жена, шта она ради, и са ким се евентуално виђа.