СРПСКИ РОДОЉУБ ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ

ЗА патријарха Иринеја православно хришћанство и српско родољубље били су нераздвојиви. Управо својим животом потврђивао је ту нераскидиву везу коју засвођује светосавље

Архива

Патријарху Иринеју је сваки делић српства био подједнако важан: сви Срби су дакле јединствена и недељива целина. Стога је патријарх Иринеј био за уједињење Србије, Црне Горе и Српске. То је пут којим ми Срби идемо. Најправичнији пут. Да би се то остварило, поред осталог, нужно је да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. С тим у вези, патријарх Иринеј био је јасан када је казао да његов ум не може да прихвати да Косово и Метохија не буду српски. Управо тај став, у сагласју са ставовима осталих архијереја, довео је до тога да Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 10. маја 2018. упути поруку властима у Београду да косовско-метохијско питање решавају искључиво у оквиру целовитости Републике Србије. При томе, уколико албански сепаратисти буду угрозили српски живаљ на Косову и Метохији, патријарх Иринеј је био јасан када је казао да би за њихову одбрану требало да се ангажују српске војне снаге.

БОРБА ЗА СВЕТИЊЕ Поред тога што се суштински бавио очувањем целовитости Србије, патријарх Иринеј се није штедео ни на заштити српских светиња на КиМ. Наиме, албански сепаратисти већ тридесетак година пропагирају да су средњовековни српски манастири и цркве на КиМ изворно били римокатолички и албански, па су их Срби или преузели или су на њиховим темељима изградили своје православне. Реч је, наравно, о албанским фантазмагоријама које немају упориште у историјским чињеницама. Ради се о политичкој намери да се лоповски отму српске светиње, да се припишу албанској баштини, а Срби прикажу као окупатори. Да би се то спречило, патријарх Иринеј се ангажовао како би се међународна јавност убедила да су истините чињенице само оне које саопштава српска страна.

Стога је најбоља прилика за то стигла када је Унеско одлучивао о томе да ли ће српске цркве и манастири на КиМ (Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка) остати културна баштина Републике Србије или ће као „косовска баштина“ бити приписани администрацији албанских сепаратиста у Приштини.

Био сам, у том смислу, сведок ранијег ангажмана патријарха Иринеја на Другом билатералном међуверском дијалогу Србије и Индонезије у Џакарти (23–25. октобар 2013) када је студиозно упућивао индонежанске пријатеље да је реч о албанском политичком сепаратизму који нема никакве везе с угрожавањем муслиманских верских права. Патријарх је том приликом говорио и о древности српских светиња на Косову и Метохији и њиховој важности за српски народ.

Када је 2015. на гласање у Унеску стигао предлог такозваног „Косова“ да се албанској парадржави припишу српске светиње, Индонезија је као највећа муслиманска држава стала на страну Србије. Управо у тренутку када се одигравало гласање на Генералној скупштини Унеска (9. новембар 2015), у Београду је, уз присуство патријарха Иринеја, у највећој сали Палате Србија трајала конференција у оквиру Трећег билатералног међуверског дијалога Србије и Индонезије. Када је стигла вест да је Србија победила на гласању при Унеску, да је сачувала надлежност над културном баштином на КиМ, чланови делегација Србије и Индонезије су устали и дуготрајним аплаузом то поздравили. Глас Индонезије на Генералној скупштини Унеска био је међу кључним за подршку Србији. Српске светиње на Косову и Метохији су сачуване.

Како се борио за српске светиње на Косову и Метохији, патријарх Иринеј се борио и за српске светиње у Црној Гори. Антицрквени и антисрпски режим Мила Ђукановића је од 1997. претио српском народу Црне Горе сецесијом од Србије (која је нажалост 2006. и остварена), асимилацијом, а на крају и изгоном Срба по хрватском сценарију. Патријарх Иринеј је 2018. указао да Ђукановићев режим наликује Павелићевом режиму НДХ. Кулминација антисрпске хистерије режима у Подгорици било је доношење разбојничког закона названог Закон о слободи вероисповести, којим је држава имала намеру да конфискује имовину СПЦ у Црној Гори и истера је с њених осам векова дугих канонских територија.

С тим у вези патријарх Иринеј је 25. децембра 2019. примио лидере Демократског фронта, Андрију Мандића и Милана Кнежевића, и дао им благослов да се боре за српске светиње у Црној Гори не само у парламенту него свуда и свим средствима. То је дало крила српском народу у Црној Гори и постало је ослонац стварању политичког бунта, литијашког покрета и омладинске контракултуре који су резултирали победом српског народа на парламентарним изборима 30. августа 2020. и очекиваним формирањем будуће владе која ће имати апсолутну већину министара српске националности. Дакле, српске светиње су и у Црној Гори сачуване.

ПОСЛЕДЊИ СУСРЕТ С МИТРОПОЛИТОМ Победе на парламентарним изборима у Црној Гори не би било ни без велике улоге коју је одиграо митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је засводио све видове отпора црногорским властима. Патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије имали су током 2020. сасвим истоветан став према Ђукановићевом режиму. Но између њих двојице долазило је до несагласја када је реч о митрополитовом односу према председнику Републике Србије Александру Вучићу око решавања косовско-метохијског питања. Док је патријарх Иринеј сматрао да Вучићу треба пружити отворенију шансу да тај проблем реши, митрополит Амфилохије је био за то да се према српском председнику заузме оштрије становиште. Све те несугласице решене су 25. септембра 2020. када је митрополит Амфилохије, заједно с владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем, посетио Вучића у Београду. Председник је митрополиту казао да ће се и даље борити да Косово и Метохија остане саставни део Србије и да око тога не брине.
Тог дана митрополит се у Београду последњи пут сусрео и с патријархом Иринејом. Митрополита Амфилохија је корона однела 30. октобра 2020, а патријарха Иринеја 20. новембра 2020. Њихове сахране ујединиле су читаво српство. Србија, Црна Гора и Српска јединствено су испратиле своја два прва архијереја у Царство Небеско. Уз то патријарх Иринеј је служио заупокојену литургију и беседио над посмртним одром митрополита Амфилохија у Подгорици, без икаквог страха од заразе короном која је буктала у Црној Гори. За њега је било најважније да ода последњу пошту свом саборцу, с којим је био победник над комунизмом и с којим је ојачавао стубове Српске православне цркве.
Патријарх Иринеј је непосредно пред упокојење поручио председнику Србије да посебно води рачуна о КиМ и Републици Српској. Наиме, патријарх никада није раздвајао Србију и Српску. За њега је Дрина била кичма српског народа, а нипошто међа. Стога је патријарх Иринеј имао чврсте односе с Милорадом Додиком и у време када је био председник Републике Српске и сад када је Додик члан председништва БиХ из реда српског народа. Свим Србима, а посебно Србима на западном простору нашег народа, било је важно што су уродили плодом аргументи патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, епископа бачког Иринеја и још неколицине српских архијереја јер су охрабрили папу Франциска да стопира канонизацију усташког верског поглавника Алојзија Степинца. Постојање Републике Српске је данас гаранција да се неће поновити геноцид над српским народом западно од Дрине.
Највећа задужбина патријарха Иринеја је завршетак унутрашњих радова на Храму Светог Саве у Београду. Патријарх Иринеј је од руског председника Владимира Путина затражио подршку за израду и постављање мозаика у византијском стилу. Ту подршку је добио и храм је у јесен 2020. добио коначан изглед када је засјао у пуној грандиозности. Храм Светог Саве је требало да буде освештан, у свом коначном облику, у октобру 2020, али због епидемије то није било могуће. У сваком случају, српски народ је после више од сто година изградње добио свој до краја изграђени свесрпски катедрални храм, који је био замишљен и као империјални храм српства и Краљевине Југославије.

Српско родољубље патријарха Иринеја огледало се и кроз његов непрекидни међуверски дијалог с римокатолицима, протестантима, муслиманима и Јеврејима у Републици Србији. Сматрао је како му је обавеза да се све верске мањине у нашој земљи осећају исто тако слободно као и српски народ. Имао је посебну врлину да све саслуша, да сваком учини.
Патријарх српски Иринеј Гавриловић уписао се златним словима у историју Српске православне цркве и српског народа. Био је достојан наследник патријарха Павла, а постао је и незаобилазан узор наредном српском патријарху. Хвала вам, Ваша светости, наш добри патријарше Иринеју, за све што сте учинили за наше мило српство.

Епископ новосадски и бачки Иринеј Буловић:
Права и лажна елита

Многи су спремни да по себи судећи о другима, олако осуђују и пресуђују. Наш патријарх је био понекад изложен неправедним судовима и осудама.

Неки су, на своју и нашу срамоту, говорили и писали да патријарх није довољно савремен и да нема осећања за савременог човека, други да је ригидан и да показује нетрпељивост коју приписују и читавој цркви, а трећи како је сувише попустљив и спреман на компромисе, чак и на „труле компромисе“. Ништа од тих осуда није било истина.

На највећа могућа понижења умео је да не само сачува мудрост него да узврати пажњом, добротом и добрим делима управо оним људима који су му наносили неправду, на овај или онај начин.

„Његова мекоћа је била његова снага, а његова уздржаност је била његова мудрост“, изговорили су ових дана представници наше стварне, а не лажне културне елите.
Мирна рука патријарха Иринеја је без реторике и помпе чврсто држала кормило наше цркве. Гледајући да никада не заборави ниједну српску државу, и да се никада не одрекне нашег светог Косова и Метохије.

Милорад Додик, српски члан Председништва БиХ:
Брисање граница међу Србима

Данас нас је сабрао његов одлазак, а до сада су нас сабирали његови доласци.
Он је брисао све границе међу нама, а то је управо снага наше цркве вековима.
Био је пастир свих нас. Био је необично обичан и скроман човек, човек благих речи и чврстих дела.

Историчари ће сведочити једног дана да је патријарх управљао Српском црквом у комплексном, сложеном и захтевном времену.

Патријарх је Цркву изводио на сигурно без буке, живео је тихо, а то је био само параван иза којег се крио човек који никада није устукнуо.

Митрополит дабробосански Хризостом:
Достојан наследник патријарха Павла

Патријарх Иринеј пуних десет година предводио нас је тихо, мудро и стрпљиво ка Царству небеском.

Пуних десет година као патријарх и поглавар наше цркве и 36 година као епископ, прво викарни блажене успомене патријарха Германа, а потом и као епископ нишки, својом добром нарави и благим примером те господском одмереношћу, сведочио нам је љубав и доброту Божју, која је исијавала из њега самога.

И поред свих искушења и невоља кроз које је Црква са својим народом пролазила задњих десет година, наш, блажене успомене патријарх Иринеј, остао је непоколебљив стуб наше цркве светосавске. Показао се достојан свог великог претходника и учитеља патријарха Павла, а морамо устврдити да то и није било баш лако и једноставно. Зато смо поносни на њега и Богу захвални да смо га имали као 45. предстојатеља наше цркве.

Протојереј–ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог Архангела Михаила у Београду:

Бити човек
Учио нас је да „бити човек“ не значи бити човек само рођењем, већ да томе треба да стремимо свим бићем и делима целог живота

Патријарх Иринеј током целог живота богатио се људским врлинама, а нарочито смирењем. Пажљиво и обазриво је поступао према свакоме.

Патријарх Иринеј се са лакоћом и великим смирењем суочавао са свим проблемима који су обременили нашу цркву. Плодови тог рада и одлуке увек су служиле на корист Цркве, и тек ће се убудуће показати као добре и корисне.

Академик Светислав Божић:
Разумели смо га

Уснули патријарх српски господин Иринеј, попут најлепше руже, својим одсуством раскошно оглашава лепоту и дубину свога дара. Његове очи родним Видовом заплавеле, остају међу нама да сведоче колико нам је био посвећен и заветно одан. Надам се да смо га на земаљском растанку дубоко разумели и просвећено заволели.

Др Славенко Терзић:
РУСКА ЦРКВА ГА ЈЕ ДУБОКО УВАЖАВАЛА

Блаженопочившег патријарха Иринеја сам први пут срео у Нишу пре скоро тридесет година на јавним предавањима и представљањима књига. Касније сам током боравка у Москви (2013–2019) имао прилику да га ближе упознам јер је за то време, колико се сећам, Руску православну цркву посетио четири пута. Веома га је уважавао патријарх московски и целе Русије Кирил, али и представници руске државе. Током посете јула 2013. руски патријарх му је у својој резиденцији у Светоданиловском манастиру уручио Орден Св. кнеза Владимира I степена, а маја 2018. примио је у Храму Христа Спаситеља престижну награду Међународног фонда јединства православних народа. Руска црква је веома ценила његово чврсто и доследно залагање за канонски поредак и јединство православног света, против раскола и подвајања. Велики одјек имао је јасан став Српске православне цркве у вези са политички мотивисаним нарушавањем канонског реда унутар православља у Украјини од стране васељенског патријарха Вартоломеја. Током сусрета и обраћања указивао је на историјску улогу царске Русије у подршци Србима и православном свету на Балкану, често истичући познату Пашићеву мисао о великом руском броду и српском чамцу. Није пропуштао прилику да говори о завршетку Храма Светог Саве у Београду и да замоли за помоћ (сећам се обраћања председнику Путину током његове посете Београду октобра 2014. на свечаном ручку који је приредио тадашњи председник Николић). Као и овде и у Москви је увек говорио о Косову и Метохији као светој српској земљи и српском Јерусалиму. Више пута сам од њега чуо речи посебног уважавања, једног од његових претходника – патријарха Варнаве (Росића). Пленио је једноставном и великом народном мудрошћу, дубином разумевања српске историје, смиреношћу и сабраношћу, и невероватном бодрошћу и свежином духа.

Дарко Танасковић:
ПРОДОРНОСТ БЛАГОГ ПОГЛЕДА

Увек кад бих помислио на патријарха Иринеја, пред очима би ми се приказао његов благи поглед. Сав је био у том свом истовремено благом, умирујућем и лековитом, али и неодољиво продорном погледу чија је озарена дубина позивала на поверљиво препуштање његовој доброти и безобалној људскости. Једном ми је приликом васељенски патријарх Вартоломеј испричао да га људи често питају како изгледа Рај, доводећи га тиме у нелагоду. Претпостављали су, казивао је, да ја, будући васељенски патријарх, јамачно морам знати како изгледа Рај. А откуда бих ја то могао да знам? И онда, у једној таквој прилици, у трену, кроз главу му пролетеше неочекивана слика и мисао, те он овако одговори: „Погледајте у дечје очи, можда тако изгледа Рај.“ Размишљајући касније о том промислено подареном одговору, закључио је да бисмо зато и морали настојати да у погледу духовне чистоте, онолико колико је то најдуже и највише могуће, останемо деца. Очи искусног и мудрог патријарха Иринеја биле су на тај благословени начин очи детета. Приступао је свима са поверењем и будио поверење. Тај његов дар извирао је из приступања Другоме, без обзира на све суштински другостепене разлике, пре свега и изнад свега као човеку, чиме је и као монах и као епископ и као поглавар Српске православне цркве настављао стазом свог великог и драгог претходника, патријарха Павла. Отуда и његова смирена отвореност и доследна приврженост дијалогу. У свим приликама и, чешће, неприликама, његово пастирско ревновање било је, заправо, непрестани дијалог зарад мира, онога мира на који је римске хришћане упућивао апостол Павле: „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.“ Обраћајући се учесницима друге сесије међуверског дијалога између државних званичника, верских великодостојника и просветних делатника из Србије и Индонезије, октобра 2013. године у Џакарти (и дотле је на дијалошком путу стигао!), патријарх Иринеј је поручио: „Са сваким човеком као Божјим створењем морамо разговарати, уважавати га и поштовати његово достојанство, интегритет. Кроз дијалог с њим морамо ‘говорити истину у љубави’. Па и кад проповедамо своје сопствено верско учење, свој начин живота, износимо своје традиције и своја мишљења са читавим кодексом понашања, не можемо то чинити, а да истовремено не водимо дијалог!“ Оваквим дијалогом, који није само црквена већ и општечовечанка мисија, патријарх Иринеј је стао у ред најсавеснијих и најодговорнијих неимара мира међу савременим верским поглаварима. Надао се да човечанство „управо услед својих расцепа, постаје све свесније да у себи садржи клице онтолошког јединства људског рода, који је повезан са творцем преко првог човека Адама“. Првобитном адамовском чистотом освајао је његов благи поглед којим је и неповерљиве, а и оне дијалогу и сарадњи несклоне, истрајно приводио заборављеној изворној људскости и миру Христовом. Био је истински, неуморни подвижник миротворног дијалога, а то значи – љубави. Многи нису схватали да је тиме најпреданије служио својој цркви и свом православном српском роду, али и општем добру за све људе. Неће бити лако понети његов крст.

(ПЕЧАТ/Др АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације