СЕБИЧНО ОЧУВАЊЕ ПРИЗЕМНИХ ИНТЕРЕСА: Уводна беседа на историјском форуму "Југославија - прекјуче, јуче, данас, сутра?" 1988. године

ОСНОВНИ повод нашег разговора jе седамдесетогодишњица Југославије, која се навршава 1. децембра 1988. године.

Фотографије: документације "Новости", "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Генерација која последње четири године уређује и води "Књижевне новине", могла је можда уприличити овакав разговор на педесетогодишњицу стварања Југославије - 1968. године (наравно, разговарало би се у неком другом листу или часопису), али те '68. наша генерација није знала за 1. децембар 1918. године. Није знала за датум уједињења и он јој и није био важан. Одрастали смо и живели у потпуно подразумевајућој држави. Нисмо још открили историју, али смо зато били спремни да је стварамо и да те '68. будемо активни политички и историјски субјект.

Године 1978, на шездесетогодишњицу Југославије, већ смо, као генерација, открили историју, али смо одвећ били резигнирани неуспехом свог историјског наступа, контестације и подухвата, а свесни да живимо у једно глуво доба историје, да пребивамо у једном корумпираном и неисторијском времену. Знали смо да је идеја југословенске федерације на авнојским принципима поражена уставним амандманима и Уставом 1974. То сазнање смо и сасвим опипљиво платили. Знали смо већ поуздано да смо као друштво у кризи, али смо још увек мислили да се можемо извући интелектуалном довитљивошћу и досеткама из литературе, и културног искуства, те без нарочитог конкретног историјског увида и одговорности добацити режиму да ово није наша, већ његова криза: "Ми нисмо у кризи, ви сте у кризи. Ово није наша, већ ваша друштвена криза!" Било је то време егзегезе, али смо већ слутили да није реч само о пролазним тешкоћама, него о кризи комплетног друштвеног пројекта. Нисмо мислили да је у питању криза саме Југославије. Мислили смо, још увек, да се из кризе можемо извући неком пречицом, широм мобилизацијом на датим друштвеним и политичким опредељењима, једном речју, волунтаризмом.

ТЕШКО је укратко рећи с коликим све сазнањима данас, 1988. године, располажемо. Претходна годишта "Књижевних новина" можда најбоље показују колико смо свесни властите одговорности и епохе у којој живимо. Данас, уочи седамдесетогодишњице Југославије, свесни смо да без објективног и свестраног сазнавања прошлости и историје не можемо нигде и никуд.

После свега што смо кроз минуле две деценије спознали и онога што смо кроз четворогодишњи период уређивања "Књижевних новина" учинили, са свим знањима и искуствима која смо стекли (живећи демократску и ни од било какве провере изузету и од напада заштићену позицију), ми желимо да се на почетку пете године уређивања "Књижевних новина" заједнички са вама упитамо: не истиче ли са седмом деценијом живота век југословенске идеје чију агонију већ читав низ година живимо или се, пак, можда налазимо пред новом историјском страницом југословенске идеје и Југославије, пред дубоком и битном преформулацијом југословенског питања? Налазимо да разматрање ових питања заслужује дијалог без икаквих ограничења и предрасуда, као и без заслепљености баналним безумљем актуелних политичких дешавања.

Као што сте видели у самом почетку увођења у овај разговор, покушао сам да историзујем (сасвим овлаш и готово природно) делатност једне генерације која то можда још увек и не заслужује. Сходно томе, то сигурно заслужује државна заједница која навршава седам деценија постојања и која је у дубокој кризи. Без жеље да вам било шта намећем (а то не би било могуће) или доцирам, поменуо бих неколико питања о којима би можда било добро да разговарамо.

Да ли је Југославија творевина објективног историјског развитка, има ли она своје историјско оправдање и важи ли и за њу тврдња да "државе никад и нигдје не расту без дубоког историјског коријена и оправдања"? Има ли Југославија ваљану историјску подлогу или је пак плод случајности, стицаја околности нечега што искључиво почива на најутилитарнијим интересима који су сами по себи крајње променљиви и од тренутка до тренутка неизвесни и непредвидљиви?

ОД ОДГОВОРА на ово питање или на ова питања зависи и сама могућност и оправданост питања унутрашње трансформације Југославије. Да ли је и на који начин питање њене унутрашње трансформације уопште смислено, легално и легитимно? А очигледно је да је питање трансформације Југославије основно питање њене будућности.

Миодраг Перишић и Милорад Вучелић са сарадницима "Књижевних новина", Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Можда драгоцену трезвеност, неумољиву хладнокрвност и разумност која је неопходна да би се поставило питање о смислу и могућој будућности Југославије потпуно онемогућава једно друго питање, упозорење или прекор: да ли је могуће да је историјски развој пре 1918. године, као и овај седамдесетогодишњи период, протекао узалудно и улудо и да ли су сва она херојска дела и велике жртве остали без крунског резултата? Али одустајање од радикалних питања и сладуњава "јутословенствујушћа" реторика (која обично у својој основи има незнање, бекство од стварности и истине, или још чешће баналну превару и себично очување приземних интереса) има само једну али велику ману, на коју је једном већ указао Милорад Екмечић - немогуће је да један народ живи од прошлости. Када би то било могуће, онда нам ни гробља не би била тако тужна.

Године 1918. јасно су дошли до израза и били су на делу неки историјски процеси дугог трајања - да ли они и како делују данас, како су и колико модификовани и да ли се увидом у њих могу одгонетнути узроци кризе и прве и друге Југославије? Да ли су могуће и какве су историјске паралеле измећу две Југославије?

Колико је питање унутрашњих трансформација Југославије унапред одређено и да ли је сасвим одређено националним идеологијама, историјским, економским, цивилизацијским, културним и националним разликама или већ постоји нека константа која, наравно, не игнорише разлике, али их и не апсолутизује? Да ли тај упоришни систем вредности већ постоји и да ли је та окосница интеграције уопште могућа? Како је створити? Може ли се уопште приближавањем националних програма или компромисом међу националним идеологијама и искључиво националним снагама успоставити неки релевантан облик интеграције или је неопходно неко друго, ошптије, универзалније становиште?

ИМАМ утисак и сазнање (које можда и није основано) да у цивилизованом свету нема земље у којој је улог сваког иоле озбиљнијег политичког конфликта или маневра, ни мање ни више него сам државни интегритет, сама државна територија и њено насилно цепање? Како је могуће да и поред седмодеценијког трајања Јутославије као државе све више има оних који се не задовољавају тиме да се конфликти различитих политичких интереса морају решавати у једном задатом и унапред одређеном државном оквиру који се зове - Југославија?

Јанко Плетерски и Милорад Вучелић у Љубљани, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Како је и зашто могуће да у Југославији и након седамдесет година није створена правна држава нити пак стабилни демократски облици политичког живота и демократске институције? Да ли је Југославија, и она прва и ова друга, нека врста простора у коме пропадају или пак пониру бројне демократске тековине, претходна државна културна и цивилизацијска искуства и традиција, који су иначе улози свих народа који су у њеном саставу? Да ли је та констатација тачна и зашто је то тако?

Неизоставно, чини ми се, мора се поставити питање да ли ми данас разговарамо суочени са кризом Југославије као државе, кризом југословенске идеје или је пак реч само о кризи социјализма у Јутославији? Или је у питању и једно и друго? Да ли је ту, напокон, реч о кризи једног идеолошко-политичког пројекта или о кризи самог идеолошког друштва?

Да ли је и у којој мери криза Југославије узрокована умором, моралном, историјском и политичком истрошеношћу генерације која ју је предуго водила? Да ли данашњи владајући слојеви неодољиво подсећају на неке из минулих времена?

Искушења Милорад Вучелић, Фото архива

ДАНАС, као да смо суочени са два велика негативна искуства - сви су незадовољни и сви се осећају прикраћеним, али имамо ли разлога да ипак устврдимо да још није касно за могући препород, за могућу реконструкцију Југославије (која се не мора ни квантификовати нити обавезно изражавати у редним бројевима)? Могу ли та негативна искуства бити еликсир или нека врста путоказа као опомена за будућност? Може ли на овом тлу нсторија одиста бити учитељица живота? Није никако реч само о неким лепим жељама, већ о реалној и трезвеној пројекцији.

Фото архива

Међународне околности и односи снага у Југославији? У којој мери спољнополитички фактор и стратегија великих сила данас утичу на стишавање и блокирање наших политичких лудости и неодговорности, а у којој мери их распирује и на основу којих ширих геополитичких и стратешких замисли?

И коначно, али никако не на крају, морају се поставити питања која се тичу Србије и српског народа у Југославији. Морамо ставити у однос српско и југословенско питање, српско питање и Југославију. Морамо поставити питање будућности српског народа у Југославији, духовне и културне интеграције и јединства српског народа у Југославији.
("Књижевне новине", 1988. године)

Препоручујемо

Друштво

0 2

ВЕЛИКА СРБИЈА ИЛИ НОВА ДРЖАВА: Различита историографска тумачења значаја српске и југословенске интеграције

07. 12. 2020. у 17:14

Друштво

3 15

ЈУГОСЛАВИЈА КАМЕН О ВРАТУ СРБИЈЕ. Колико је коштало стварање заједничке државе јужних Словена

06. 12. 2020. у 17:14

Друштво

1 16

СВЕТ ЈЕ ЗНАО САМО ЗА КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ: Ратни савезници нису благонаклоно примили проглашење нове државе на Балкану

04. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације