ЕВРОПА ЈЕ ГРАДИЛА И РАЗГРАДИЛА ЈУГОСЛАВИЈУ: Академик Милорад Екмечићо историјским претпоставкама рађања заједничке државе

ЈУГОСЛАВИЈА је 1918. створена у тренутку када национални сукоби и покрети још нису били завршени - у тренутку када су се настављали у још горим међународним и социјалним околностима нето што су то били раније.

Фотографије: документације "Новости", "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Југославија 1918. била је природни закључак националних покрета који су у југословенским земљама трајали више од једног века. Новостворена држава била је једна закономерна европска тековина коју је створила Европа по својим критеријумима. Што је Европа стварала, Европа ће и разграђивати.

Ову сиву, али утемељену, оцену природе околности настанка заједничке државе Јужних Словена, као и предвиђање њеног краја, изнео је 1988. године историчар академик Милорад Екмечић. На позив "Књижевних новина" еминентни научник изнео је једну од најбриљантнијих студија о настанку Југославије и детерминантама њеног рађања. Управо у факторима њеног успостављања Екмечић ће потражити узроке њених потоњих слабости па и корен пропасти. У духу чувене сентенце Валтазара Богишића да што се "грбо роди, вријеме не исправи", Екмечић је непогрешиво лоцирао највеће проблеме заједничке државе која се ближила свом крају.

Милорад Екмечић, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Како је његов иступ у "Књижевним новинама" по приступу и квалитету једна од најбриљантнијих студија о историјском повоју у коме је рођена Југославија, уз извесна скраћења, преносимо је у целости.

- Југославију је створила Европа и европски процеси националне интеграције, па је била природан резултат тих процеса који су трајали више од једног столећа. Национални препород у југословенским земљама почео је 1790. године, са Темишварским сабором Срба из јужне Угарске. Сабор је донео једну петицију аустријском цару, у којој се Срби жале, цитирајући француског филозофа "Монтескиона", да су они само нација у идеји, а нису права нација, јер немају своју територију којом би могли да аутономно управљају.

ПРВИ национални покрет, елитни, почиње тек са великом културном акцијом и са делима Доситеја и Вука. То значи да су пропламсаји из 1790. били само први уводи, а да прави национализам још није заметнут. Грци су били први на Балконском полуострву који су зачели културу национализма, затим Мађари, па онда Срби, поред њих Хрвати, касније долазе Бугари и Словенци, и последњи који то остварују су муслимански народи - Турци и Албанци. О албанском националном покрету не може се говорити пре 1878, изузев у неким елементима.
Код ове прве претпоставке југословенског уједињења 1918, закључујем да је створена једна држава још док историја национализма није прекинута. Не само да није интегрисана једна нација - југословенска - као што се тежило, него нису интегрисани ни они народи који конструктивно сачињавају ту будућу југословенску нацију - Срби, Хрвати и Словенци.

Доследност Милорад Екмечић, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Друга претпоставка је да пре него што дође до политичког уједињења једног народа, мора постојати одређени степен уједињавања културе и друштвених норми. Друштво мора доживети унутрашњу интеграцију.

Нација је жив организам и она има јединство које може бити политичко, али може бити и друштвено и културно, а ниједно од њих се не остварује једнаком динамиком и интензитетом.

До Француске револуције, традиционална породица, задружна породица, ишчезава. А у југословенским земљама задруга је распрострањсна у свим областима, сем у словеначким покрајинама. Основна полуга такве породице је жена, и то заробљена жена, жена која је некада била стално покретна машина предилица, а затим је остала машина за рађање деце.

Прва и основна институција за изградњу националне свести је борба за језик и прављења сопствене граматике. Свуда у Европи, национални покрети почињу као лингвистички покрети. То је принцип, гвоздено начело - сваки национализам у Европи почео је као лингвистички национализам, и то по моделу да нема природног књижевног језика и да је сваки књижевни језик вештачки.

ПОРЕД језика, ту су и друге културне институције путем којих се негује национална свест. Пре свега, матице, које су код нас настајале овим редом: 1826. Српска, 1842. Илирска, 1863/4. Крањска и Далматинска; затим позоришта, певачка друштва, Дан мртвих, Видовдан.

Све те установе и светковине моделоване су према немачким културним институцијама, а Видовдан према Дану мртвих, који се у пруским, лутеранским црквама, обележавао од 1816. године. Институције за уобличавање и одвајање националне свести, завршавају се стварањем политичких партија након 1860. године, а на нашим просторима дешава се то касније.

Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

У узимању културних институција као средстава одгајања националне свести, нама су учитељи били Немци. И то у току читаве историје нашег национализма, до 1918. године. Исто то, важи и за Омладински покрет 1903-1914. Први који је 1774. употребио израз "Јужни Словени" био је Немац, Шлецер. Реч "Југославија" у облику како је ми изговарамо, појавила се тек 1835. у једној поеми. Први који се историјски идентификовао као Југословен, у националном смислу речи, био је Ватрослав Лисински, на Свесловенском конгресу у Прагу 1848.

У сваком случају, чак и реч Југославија немачки је изум. Од Немаца су и остали западноевропски народи и прихватили да је нација језик. Фихте 1807. изричито каже: нација је језик. Најкраћа, најдемократскија дефиниција која је икада дата о нацији.

И сви елементи који се приписују омладинским покретима и њиховој идеологији, пре него што је дошло овде, створени су у немачком омладинском покрету.

СЛЕДЕЋА претпоставка за уједињење Југославије јесте да је такав процес увек зависио од степена културне и социјалне развијености једног народа. У југословенским условима култура национализма почела је са лингвистичким национализмом, међутим, завршила је са нацијама које су засноване на религиозној основи.

Другим речима, нема случаја да је и једна од југословенских нација данас интегрисана изван црквеног оквира. Ту нарочито наглашавам српскохрватско подручје где важи принцип: докле сеже религиозна граница дотле се шири и граница једне нације. Ипак, једном треба признати да имамо инфериорну културу према Европи, као и да нисмо били у стању да прихватимо понуду коју нам је Европа дала - да је нација језик.

Код Срба црквена идеологија највише је дошла до изражаја 1860. у "Посланици Србима". Ту је основна порука да православни Срби не треба да се уједињују са католичким Хрватима и боре за југословенску државу, јер је католичанство Словенима туђа религија, и према њима се мора направити граница. Данас знамо да је овај текст окончан српском народном катастрофом 1878. године.

Четврта пртепоставка је да постоје велике силе и да оне воде политику на Балкану, па према томе борба Југословена за уједињење мора се одвијати у том оквиру. Битне су две велике силе - Русија и Аустрија.

НЕМА сумње у то да Русија помаже националне покрете на Балканском полуострву, за ослобађање од Турске. Она их помаже у сваком виду, сем у једном; у њиховом захтеву да створе самосталне, националне државе, без стране контроле. У српском случају, Русија заговара расцепканост, не само да издвоји Црну Гору у свим пројектима, већ не дозвољава да се српски народ уједини и изван црногорског простора.

Русија није никада на Балкану ценила оно што није сама створила. Није реч само о политици царског двора, већ и о политици руске демократије. Обично се каже да је Коминтерна крива што је национално питање у Југославији вођено онако како је вођено. Лично мислим да то није нетачно, али сматрам да је то нешто дубље. Једно суво и штуро тело, као што је Коминтерна, није могло исцедити толико сокова. Мора постојати дубља историјска баштина.

Ако бисмо гледали политику Аустрије према Балканском полуострву и југословенској идеји, морамо рећи да је Југославија управо уједињена у сукобу са Аустријом. Окупација 1878. је уследила због тога што Беч није смео ризиковати стварање једне јаче државе на својим јутоисточним границама - уједињене Босна и Херцеговина и Црна Гора са Србијом у једној држави.

Фото архива

ШТРОСМАЈЕРОВ либерални католицизам био је против ове аустријске политике. Он је имао идеју да су Босна и Херцеговина српске земље и да је Србија дужна да их уједињава са Црном Гором. Кад их уједини, због тога што у Босни и Херцеговини не живи само српски народ, Србија престаје бити искључиво српска национална држава и мора водити југословенску политику. Отуд подржава ову идеју. И обнављана хрватско-српска коалиција под Франом Супилом, после 1905. голине ишла је том линијом. Идеолози Радикалне партије, Миловановић, затим Протић, јасно кажу да треба водити политику заједничке српско-хрватске народности. То значи, не трошити узалудно енергију у сукобљавању око тога где је граница ове две народности, већ помагати једни другима.

То је заиста и урађено - Југославија је 1918. године уједињена на овим претпоставкама. Анексија Босне и Херцеговине 1908. године је спроведена, јер се није смело ризиковати стварање једне велике српске државе која би за Средњу Европу и њен развој имала погубне последице. Оно што је било акутно пре тридесет година, вели барон Ерентал, акутно је и сад, па је због тога морала бити извршена анексија. Немоћна да решава југословенско питање и у својим границама и ван њих, Аустрија је ризиковала сукобљавање са националним покретима југословенских народа и испровоцирала рат 1914. голине. Природна последица тог рата било је њено расуло.

Препоручујемо

Друштво

0 2

ВЕЛИКА СРБИЈА ИЛИ НОВА ДРЖАВА: Различита историографска тумачења значаја српске и југословенске интеграције

07. 12. 2020. у 17:14

Друштво

3 15

ЈУГОСЛАВИЈА КАМЕН О ВРАТУ СРБИЈЕ. Колико је коштало стварање заједничке државе јужних Словена

06. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације