ГРАЂАНИН ЈЕ ОСНОВА ДРУШТВА А НЕ НАЦИОН: Могућност опстанка заједничке државе Добрица Ћосић је видео у темељној демократској реформи

НИСАМ ја драги друже, антијугословен, дакле, Србин и грађанин који је против Југославије и само за некакву српску државу.

Фотографије: документације "Новости", "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Без недоумица сам за Југославију, али демократску државу, и земљу без мржњи... Владо, јесам за Југославију, али дубоко сумњам у могућност њеног опстанка. Деструкција делује деценијама, удаљавање вековима, приближавање само у муци опстанка, да чим та претња мине, наставе се разлике да умножавају и повећавају. Желео сам да замолим своје савременике да потраже, ако постоји и неки други пут државно-политичког опстајања осим овог који води у нестанак, националне, верске и грађанске ратове. По мом уверењу, неминовна је прекомпозиција Југославије. Желео бих да ми Срби у тој прекомпозицији будемо демократе, слободари, народ који због својих интереса никог не потчињава. И никог не присиљава да живи с њим у истој држави ако то не жели.

Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Овако је 1989. књижевник Добрица Ћосић писао свом пријатељу и колеги, академику Влади Стругару. Годину дана раније, Ћосић је те своје тезе опширно образложио у текстовима у "Књижевним новинама". Академик Ћосић је био један од учесника својеврсне анкете, под називом "Историјски форум", у којој су српски интелектуалци износили своја виђења о будућности Југославије. "Књижевне новине" су у то време биле незаобилазни полигон слободне мисли, а махом су се сви виђенији интелектуалци, међу којима је и Добрица, залагали за опстанак тадашње државе, а не за стварање "велике Србије", што им је касније спочитавано.

ЧИНИ ми се да је једино спасоносно и прогресивно у најбољем смислу речи, радикална демократска реконструкција Југославије - предлагао је Ћосић у тексту насловљеном "Услови демократске будућности". - Али, то је, без сумње и најтеже изводљива концепција.

Танасије Младеновић, Добрица Ћосић и Антоније Исаковић, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

Друштвени процеси, националне инерције, политичке тежње у неким југословенским нацијама и антагонизми међу њима, особито великоалбанске експанзије и деструкција, све брже подривају темеље Југославије. Распад није близу са многих разлога, унутрашњих и спољашњих у овом времену више европских, него унутрашњих. Али, ако се што пре не ступи у темељне реформе поретка, слутим дуго труљење и регресију, велику муку опстајања, снажну репресију за одржавање постојећег. Бирократске снаге репресије су моћне и оне у име "револуционарних тековина", "југословенског патриотизма" и одржавања европског простора, а уз економску и другу помоћ Европе и великих сила, док им је то у интересу, могу бар за деценију-две спасти садашњу Југославију од распада који је почео. А потом шта ће бити немам право да бринем.

Као излаз из егзистенцијалне кризе, Ћосић је видео темељну демократску реформу целокупног друштвеног, економског и државног уређења Југославије. Писац је сматрао да је дошао последњи час да српски народ заснује критичку свест о себи и Југославији, наглашавајући да још постоје значајни егзистенцијални разлози за опстанак те државе.

- За мене је национално право само део корпуса општих људских права - пише Ћосић. - Лично бих био срећан кад би се створила могућност, када би се појавиле снаге у Југославији спремне да се уједине за друштвени концепт, по којем би грађанин био основа друштвене и државне заједнице, а не национ, етнос. Људи који имају таква политичка уверења ретки су данас у Југославији: толико их је мало да не представљају никакву реалну политичку снагу, кад то тврдим не мислим на екстремна испољавања националне свести у појединим нацијама, нити на сецесионистички карактер националне свести југословенских Шиптара.

Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

ЋОСИЋ пише да не познаје словеначког интелектуалца који би био спреман да заступа класичну демократску концепцију југословенског простора:

- Без обзира на то што се они страсно изјашњавају за "цивилно друштво", али, нажалост, само за Словенце. Слична су становишта и хрватске интелигенције која по својој националној идеологији и традицији у већини заступа примат етничког и религијског над индивидуалним и иноверним.

Ћосић је био дубоко уверен да су Срби у свом националном програму учинили неколико кобних грешака у протеклом веку.

- Те погрешке и странпутице могу нас довести до беспућа, ако их што пре разумно не схвати и не обзнани генерација која најдуже живи у Југославији, а која све брже силази са животног попришта - написао је Ћосић у тексту "Југославија - држава изневерених очекивања и неизвесне будућности", који је, такође, објављен у анкети "Књижевних новина". - Несагледни друштвени и национални порази, обилно и прескупо историјско искуство које су стекле генерације које живе у Југославији, неравноправан и понижавајући положај српског народа у садашњој Југославији под владавином антисрпске коалиције, особито србофобије која је у последњим деценијама обузела широке слојеве словеначког, хрватског, албанског народа, па и неке делове македонске интелигенције и муслимана, али и узвратне одбојности и мржње које се шире у српском народу и уназађују му колективну политичку и моралну свест.

Карикатура Зуке Џумхура, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишић

ДОБРИЦА Ћосић је веровао да су антисрпске снаге у Југославији, уз подршку извесних спољних чинилаца, успеле, први пут после два века, да у већем делу светске јавности оспоре и доведу у питање слободарско биће српског народа, демократску суштину српског питања, праведност и легитимност садашње политичке борбе српског народа против великоалбанског геноцида и агресије као и борбе за равноправност, идентитет и интегритет у југословенској држави.

- Од свог оснивања, 1. децембра 1918. године, до сада, Југославија је држава која се споља и изнутра скоро непрестано руши, преображава, оспорава - написао је Ћосић.

- Југославија је била нестабилна капиталистичка краљевина коју је сменила данас исто толико нестабилна социјалистичка република. Прва Југославија је држава коју није могла да спасе ни Александрова монархистичка владавина и диктатура, друга Југославија није се учврстила ни Титовом владавином и диктатуром пролетаријата.

Руски амбасадор Конузин додељује Ћосићу златну медаљу, Фотографије:
документације "Новости",  "Борбе", Танјуга, и "Википедије".Архива "Књижевних новина", САНУ и приватна архива Жане Перишићва

Ћосић подсећа да је "Југославија убедила себе и свет да је најдемократскије решила национално питање, остварила сва национална права својим народима и националним мањинама, ујединила их братским односом и самоуправљањем, иако у тој земљи албанска национална мањина више од две деценије са његове земље прогања најбројнији југословенски народ, који има мање националних права од националне мањине:

- Сеобе народа, претежно српског попримиле су размере непознате у Европи у миру, што доказује да су међунационални односи рђави. Срби у Хрватској лишени су елементарних националних права и подвргнути асимилацији. Словенци се осећају национално угроженим, Хрвати су перманентно незадовољни својим положајем у Југославији и србофобични, Македонци пате због своје националне разједињености са јаким антисрпским садржајима.

Шиптарски сепаратистички покрет у темељима потреса Југославију и тежи интеграцији са Албанијом, и то чини недемократским и антицивилизацијским средствима. Савремена српска национална свест замућена је идеолошким обманама, примарно традиционалистичка, фрустрирана, са најјачим духовним упориштима у националним поразима, илузорно југословенска. Све то потврђује да национално питање у Југославији није доследно демократски решено и да су видови националне свести неких југословенскох нација априорно антијугословенски.

Фото архива

Ћосић тврди да су Југославијом били најнезадовољнији они народи који су од ње највише добили:

У ЈУГОСЛАВИЈИ је најтеже њеном најбројнијем народу, а тај исти народ јој је и најоданији. Југославија је земља која је прогласила да је у њој на власти радничка класа, а у њој су на власти националне и партократске олигархије, чија је политика претежно, па и само, партикуларна. Југославија је свој друштвени поредак проглашавала најнапреднијим у свету, а својим развојним, економским, цивилизацијским ступњем, чврсто држи претпоследње место у Европи. Својом историјски истрошеном идеологијом и регресивном политиком, Југославију разара партија на власти, она иста партија која је својом победом у антифашистичком рату и народној револуцији и засновала другу Југославију.

Писац је био уверен да идеологија Савеза комуниста Југославије одавно не чини идејну кохезију Југославије:

- Страх за националну егзистенцију од спољних непријатеља, страх од губљења националног идентитета и суверенитета, не само да није више идејна и психолошка мотивација и основа за могући демократски и хармоничан живот у југословенској вишенационалној заједници, него је тај страх услов једног изнапаћеног, негативног патриотизма. А савремени политички токови у свету, интеграциони процеси у Европи и у свету, све реалнији изгледи за трајни мир у Европи, чини страх за националним опстанком и националном слободом све слабијим, а данас и манипулацијским чиниоцем "југословенског заједништва".

Ћосић подсећа да је друга Југославија створена преко ровова и згаришта братоубилачког и грађанског рата, геноцида, националних одмазди, револуционарног терора, па су сви југословенски народи, нарочито српски, ступили у нову државну заједницу са превеликим жртвама, ранама и боловима:

КПЈ ће, у духу свог "интернационализма" и "самоуправног социјализма", потискивати партизанско југословенство и политичким одлукама произвести и нове нације, међу којима и муслиманску, прву такву нацију у читавом свету. Тај политички волунтаризам омогућиће бирократско-олигархијску комбинаторику на босанскохерцеговачком простору, са негативним последицама. На таквој националној политици Комунистичке партије, конституисаће се политичке олигархије свих југословенских нација, које ће својим сепаратизмом, партикуларизмом или вазалством према владајућем врху, постати трајни фактори дезинтеграције Југославије. Такав ретроградни смер Југославије биће потврђен Уставом 1974. године, којим је федерација шест република претворена у конфедерацију осам држава, са изразито неравноправним и подређеним положајем српског народа и Републике Србије. На Уставу од 1974. године и законима који га прате, засноване су аутархичне националне економије, државне и покрајинске културе и науке, онемогућено је јединствено југословенско тржиште и југословенски културни простор, исфорсиране су све националне и регионалне различитости и супротности на којима су букнули национализми и сепаратизми. Тако је отворен процес дезинтеграције и регресије Југославије.

У прилогу који је припремио за " Историјски форум" Књижевна и који је написао 8. новембра 1988. године, Добрица Ћосић је закључио да се спрема слом постојећег поретка и крах брионске Југославије:

- У овом столећу, ми смо трећи пут на историјском и судбоносном раскршћу. Куда ћемо кренути, с којим циљем и средствима, сами или са правим савезницима, ако их имамо, треба слободно да одлучује плуралистички историјски разум, а не партијски форум.

Препоручујемо

Друштво

0 2

ВЕЛИКА СРБИЈА ИЛИ НОВА ДРЖАВА: Различита историографска тумачења значаја српске и југословенске интеграције

07. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације