Друштво

ЧЕДОМИР ПОПОВ: Седамдесет година није било довољно да се створи једна иоле подношљива државна заједница

Чедомир Попов

08. 01. 2021. у 12:31

ЈУГОСЛАВИЈА 1918. године, није била стабилна, али ништа није била нестабилнија него друге државе кoје су се у новом веку стварале и уједињавале кроз процесе националиих, политичких и друштвених револуција.

ЧЕДОМИР ПОПОВ: Седамдесет година није било довољно да се створи једна иоле подношљива државна заједница

То је несумњиво тачно. На чему су се заснивале нестабилности тих заjедница и шта је изазивало њихову нестабилност, а шта је изазвало и шта изазива нестабилност југословенске државне заједнице? Како су те заједнице - америчка, италијанска, немачка - пребродиле и савладале узроке своje несталности, а Југославија није?

Погледајмо на чему почива нестабилност, рецимо, на америчком примеру. Американци годинама нису могли да добију сагласност свих држава за свој први Устав из 1777. годиие, који је садржао платформу уједињења. Ипак, добили су је 1791. године, документом који је стварао једну крајње нестабилну заједницу. Разлог такве нестабилности био је чисто политичког карактера, а не питање битних културних, духовних, религиозних разлога.

Америка је била један казан у који је долазило мноштво народа, европских пре свега, у којем се све прокувавало и из којег је произлазио јединствен дух американизма, који је почивао на англосаксонској култури. Сви су то примали кроз енглески језик и то без икакве примедбе. Долазећи тамо, људи разних нација, још неизграђене националне свести, различитих религија, морали су да приме тај англосаксонски културни дух и енглески језик да би се разумели. Било је различитих религија, постојао је, чак, нетолерантан пуританизам у Масачусетсу где су спаљиване вештице, али се и он, при судару са свим другим елементима интеграције, није одржао.

Исто тако, узмите Италију или Немачку, па ћете видети да неких битних узрока нестабилности, оних које ми имамо, није било. Зато мислим да нама ни седамдесет година није довољно, не да елиминишемо све те узроке, него да створимо једну иоле подношљиву државну заједницу, да не мислимо шта ће сутра бити. Најзад, да ли заиста идемо ка јединственом културном простору? Ја у то сумњам. Ми заиста идемо ка извесном цивилизацијском јединству, али то јединство захвата цео свет, целу Европу, то није ништа наше.

Шта је у том уједињавању југословенско? У том јединственом цивилизацијском кругу који захвата Европу, свака нација ипак задржава неку своју специфичност. Знамо шта је француско, немачко, италијанско... Овде знамо шта је српско, знамо шта је словеначко, осећамо шта је македонско, шта је хрватско. Шта је ту југословенско? Управо то недостаје.

Ја мислим да ми заправо не идемо ка југословенском простору. За опстанак ове заједнице, од виталног је значаја да се то нађе, а ако се не нађе, онда не само да сумњам у њен културни простор, него се бојим и за сваки други.