ИСТОРИЈСКИ ПОРАЗИ, БИОЛОШКЕ ПОБЕДЕ: Лажне маркације албанског фанатизма

ЗАМОР и истрошеност који владају југословенским друштвеним организмом доводе у сумњу да се нама више било шта може догодити, а да га можемо назвати новим.

Миодраг Перишић / Архива

Са истим људима на власти, са истим условима живота, за југословенске грађане, сем на индивидуалном, појединачном плану, време се више не може схватити као историја, развој, будућност, већ искључиво као - трошење, Како су показали учесници "Историјског форума КН", антиисторијске тенденције у југословенском друштву и држави довеле су до општег замора, до краха свих институција и вредности које су нормативно биле успостављене као општа начела друштвеног, политичког, културног, привредног, спортског и ко зна каквог све живота.

Опростиће нам Јован Христић што се на овом месту спомињемо његову песму "Коме још требају лепе приче":

Коме требају лепе приче, блага,/ осмехнута мудрост / Што као киша зашушти у/ крошњама олисталог дрвећа/И испари чим додирне камен,/ врео од подневног сунца? /Осмехнуте приче још могу само /да причају лекари лажу болеснику/ да је смрт далеко, далеко /А она чека у ходнику.

Ми смо, ових година, преплављени ружним, намргођеним причама. Да ли зато што смо свесни онога што је већ ту, у ходнику, или зато што желимо да га одагнамо.

НА ОВОМ месту, нећемо се бавити политиком у уобичајеном смислу речи. Међутим, оно што нам одређује квалитет живота управо су политички догађаји. Демонстрације у Приштини прошлог месеца непосредно су показале да у постојећем социјалнополитичком оквиру југословенске заједнице максималну ефикасност има искључиво биолошка, а не цивилизцијска концепција живота. Кад се укине социјална телеологија, сви облици јавног понашања су дозвољени и легитимни. Не постоје никаква правила, скрупуле, принципи. Познати традиционални морал не важи. Све ће доћи накнадно, када биолошка концепција буде победила историјску и цивилизацијску. У стратегији борбе Албанаца у Југославији постоји врховна политичка воља и врховни политички инстинкт (дакле, не ум!) који начин деловања одређује као пут ослобођене, надируће воде. Препреке се не руше, већ заобилазе, подривају, а онда саме од себе падају.

Није њима важан ни Тито, ни Устав из 1974. Уосталом, мерено уобичајеним рационалним мерилима, било какво пристајање на тумачење новембарских парола врхунски је (политички цинизам), нису им важни ни Власи, Арифи, Јашари, Шувар, Смоле... Сутра ће они носити пароле којима из дижу људе које данас сврставају у непријатеље. Важно је да се добије у времену, важно је да се освоји нов простор. У том смислу, одлучно замерамо званичној југословенској штампи што нас не обавештава о паролама, јавним прогласима или другим облицима исказивања албанске политичке емиграције у иностранству јер то је једини начин да се обелодане артикулисани циљеви албанског покрета у Југославији. У условима либералне демократије модерних грађанских друштава, албанска емиграција принуђена је да формулише политичке циљеве да би уопште могла да одржи политичке демонстрације. Овде, њихови циљеви су познати? "Живело братство и јединство свих народа и народности!" Због тога о овдашњем покрету можемо се обавестити једино преко експонената у иностранству.

НАИМЕ, све пароле (а биолошки концепт дозвољава највише облике кетмана) албанског сепаратистичког покрета, са изузетком једне, имају идеолошко покриће у новијем југословенском партијском и идеолошком наслеђу. Отуд није случајно што се пажљиво прикривају балистички пројекти унутар овог биолошког интегралистичког покрета. Наиме, илегални део албанског покрета, готово без изузетка, наступа као радикално стаљинистички и хоџинистички (марксисти - лењинисти Косова), јер на суђењима хоће то да протумаче као разлике унутар истог идеолошког и политичког, пројекта. Маневар је, у суштини провидан. И југословенски и сви светски стаљинисти немају везе са сепаратистичко-нанационалним фанатизмом. Биолошки концепт националног фанатизма управо подразумева да сви идеолошки пројекти који на било каквој основи негују искључивост, тврдокорност, догматизам, могу парцијално да придоносе интегралној визији победе. Било кад да је настала, ова биолошка политичка концепција постигла је национално помирење у ембрионалној фази.

Сасвим је вероватно да би се озбиљним политичким и интелектуалним анализама програма илегалних група показало да њихова телеологија није ни стаљинистичка, нити било која друга, већ албанска. Ту се вероватно крије и разлог за извесни примитивизам тих прерушених политичких и идеолошких конпепција: као суштински неважне за врховни циљ, оне се и не продубљују, не се разрађују, не поткрепљују озбиљним интелектуалним аргументима).

ЗБОГ тога су сва досадашња репресивна наступања према албанском илегалном покрету у Југославији била потпуно погрешна, јер су све те идеолошке групације постављене као лажне маркације, као камуфлажа којом се постижу два циља. Прво, троши се енергија "непријатеља", а друго, стиче се морални кредит због репресије према објективно невиним младићима и девојкама.

Југословенски Албанци једини народ у Европи који се масовно користе децом као политичким средством. У оквиру биолошке концепције сва средства су дозвољена јер, фактички, не постоје циљеви у уобичајеном, знаном смислу те речи. Постојање циљева или циља могло би да наведе на размишљање о скупоћи уложених средстава, о цени жртвовања генерација младих људи и деце. Конкретније речено, неко једног дана може одлучити да је "велика Албанија" мали циљ да би се жртвовао и један људски живот. Због тога, циљеви морау да остану дифузни и да практично буду албански на биолошки, али метафизички начин. Ту се, вероватно, крију разлози из којих носиоци моћи манипулације овом интегралном биолошком политичком концепцијом живе беговски изванредно већ деценијама - од Призренске лиге наовамо - под свим окупаторима и у свим режимима. Они међу поданицима уживају заштиту какву имају свештеници у примитивним друштвима али једнако тако у нуждн, попут свештеника, могу бити жртвовани.

Историјски и цивилизацијски ум нема готово никакве шансе у сукобу са овом концепцијом, јер се познати методи, укљћујући и репресију, ту губе као чврста тела у аморфној маси. Постоји могућност да ће се она изнутра распасти дугом контаминацијом цивилизације или треба смислити неке друге путеве.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ политичари више заиста и немају толику одговорност или кривицу коју им народ током масовних излива незадовољства приписује. Они су ту одговорност и кривицу имали у време кад народ није смео да изиђе на улицу или кад није смео да штрајкује на начин како то чини данас. Тих година, установљен је један систем који производи политичаре, а не они њега. Они се перпетуирају као могућност система самог, а не као индивидуалности. Отуд њима и не пада на памет да мењају систем који их производи, чак озбиљно је питање да ли би то и могли да учине и када би стварно хтели.

Како би то рекао један социјални филозоф, кадровска политика ("негативна селекција") израз је структуралне немоћи југословенског политичког система, па је отуд немоћ политичара да изиђу из блокаде у којој се земља нашла, само индивидуални израз те структуралне немоћи.

УПРАВО је невероватно да политичка воља која иначе има реформаторске енергије насрће управо на цементирана места система. Или, другачије речено, наш политички живот и сви покушаји изласка из кризе последњих година иду искључиво преко партије и њених форума. Парламенти у републикама и покрајинама. као и савезни, налазе се на месту где их је довео делегатски систем - на маргини. На другој, страни није проблем само у томе што је партија у потпуности, без остатка, успоставила идентитет с влашћу; прихватајући организационе форме државног понашања, партија је блокирала сопствене могућности (садржане у Програму, пре свега) да учини искорак.

Када би се графички приказивала напетост коју су изазивале одређене партијске седнице, успон би био негде до пред седамнаесту седницу ЦК СКЈ, а после тога почиње неумитан пад. Све се може рећи, јер то више никог ни на шта не обавезује.

Отуда ће се југословенски политичари међусобно обрачунавати, али само до степена до којег се држи политичка напетост. Њих је произвео систем коме они не могу ништа, али, истовремено, тај систем представља и њихову најбољу заштиту од народа.

Због тога, треба да се помиримо с чињеницом да живимо у једној отписаној земљи, са отписаним политичарима и отписаним народом. Још дуго времена предстоје нам многе ружне приче. А смрт нећемо тиме отерати из ходника. Тако је то само у песми. У друштву, обрнуто, потребније су нам лепе приче и осмехнута мудрост. Оде столеће, прође миленијум, а ми још увек, на седници. Трошимо време. Почео је да пада снег. Петнаестог децембра 1988. године.

Препоручујемо

Друштво

1 1

ДРЖАВА ИЛУЗИЈА И ПРОПУШТЕНИХ ШАНСИ: Историјски форум "Књижевних новина" из 1988. је сведочанство о једном турбулентном времену

05. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

КРАХ ТИТОВОГ И КАРДЕЉЕВОГ ПРОЈЕКТА: Историјски форум "Књижевних новина" из 1988. - српска елита o Југославији

05. 01. 2021. у 11:08

Друштво

0 3

СРБИЈА ЈЕ ПОНУДИЛА РУКУ ПОМИРЕЊА: Југославија је рођена у време ратне драме која је поделила јужнословенске народе

04. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 5

ФАТАЛИЗАМ НАЦИОНАЛНИХ ИДЕОЛОГИЈА: Од монархистичког централизма до комунистичке конфедерације

03. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације