МОРАМО ДА ЗНАМО КО СУ ХИТНИ ПАЦИЈЕНТИ: Др Велимир Марковић, директор Прве хируршке клинике КЦС, о одређивању приоритета

ЧИЊЕНИЦА је да је сваком своја болест најтежа, али од нас лекара се захтева да будемо рационални и да у складу са ситуацијом одредимо приоритете.

Фото: Н. Фифић

Код болесника који имају индикацију за оперативно лечење али њихов објективни статус је такав да их не угрожава, можемо привремено да одложимо њихово хируршко лечење.

Објашњавајући по којим критеријумима се праве оперативни програми у време епидемије ковида 19, професор др Велимир Марковић, директор Прве хируршке клинике Клиничког центра Србије, у интервјуу за "Новости" каже да ће, докле год то епидемиолошка ситуација буде налагала, примати само оболеле од малигних болести и пацијенте који су витално угрожени.

- То пацијенти морају да разумеју. Неопходно је да се понашамо у складу са ситуацијом, али да не станемо са радом. Све време епидемије нисмо променили намену. Остали смо у оквиру својих здравствених задатака. Ми се бавимо дигестивном хирургијом, и то нам је основни циљ. Рад одржавамо у разумном обиму који одговара условима и особљу које имамо. Апсолутни приоритет су нам малигни болесници и болесници који су витално угрожени.

Који пацијенти могу да сачекају?

- Између осталих то су и они који имају асимптоматске херније или асимптоматску калкулозу жучне кесе. Чињеница је да камен у жучној кеси у перспективи може да направи озбиљније проблеме, али ако нема симптома онда може да се сачека.

Да ли су се и хирурзи из ваше установе укључили у лечење оболелих од ковида?

- Наравно, иако се нису усавршавали за рад са инфективним пацијентима они су се ухватили укоштац и са ковид пацијентима и помажу свим својим знањем. Један део наших хирурга редовно дежура у хируршким екипама у  Урегнтном центру. Посебан притисак је сада на ову установу, јер она тренутно једина збрињава хитне хируршке случајеве, трауму, перитонитисе, илеусе, повреде ...

По ком критеријуму су ваши хирурзи упошљавани у ковид-болницама?

- Сви који раде на Првој хируршкој испуњавају услове да раде у било којој другој здравственој установи. Значи, када смо због потреба епидемије морали да се преусмеравамо, ми смо то прихватили као нашу обавезу. Највише смо дали анастезиолога, али и хирурге и медицинске сестре. Тренутно нам је пет хирурга у ковид-болници и између 10 и 15 сестара. Они раде у турнусима од по три или четири недеље.

Како се борите да вам корона не "уђе" у клинику?

- Имамо велику подршку епидемиолошке службе Клиничког центра Србије. Међутим, истини за вољу, имали смо заражене и међу лекарима и техничарима, као и међу пацијентима. Битно је да се вирус није изворно појавио на клиници, већ нам је донет са стране. Тако смо искључивањем заражених успели да спречимо његово даље ширење. Наручито смо били погођени током другог таласа, када смо имали највећи број инфицираних међу особљем. Срећом, сви се успешно опорављају. Интерним прегруписавањем успели смо да одржимо посао. Захваљујући доброј организацији, врло лако смо пребацивали инфициране пацијенте на ковид клинике. Ниједном нам нису одбили пријем, чак ни у тренутцима када су болнице биле крцате.

Ви се као лекар бавите хирургијом дебелог црева, да ли је истина да у тој области класичан рез дефинитивно одлази у прошлост?

- Питање захтева сложенији одговор, али када би га упростили он би гласио да та тврдња није тачна. Дакле, нормално је да ми хирурзи тежимо да траума услед интервенције буде што мања, да пацијент не трпи јаке болове и да се што пре врати нормалном животу, а основно да хируршка интервенција доводи до потенцијалног излечења. Чињеница је да је лапароскопска хирургија све заступљенија, међутим и даље је доминантна отворена хирургија. Сваки хирург који жели да се бави лапароскопском хирургијом мора добро да влада класичном, отвореном, хирургијом. Неке интервенције нису погодне за лапароскопски већ једноставно захтевају отврени приступ, на пример, код неких реинтервенција или код рецидива болести или код пацијената који су раније имали више операција. Ретко, али се дешава да неке лапароскопске интервенције захтевају да се уради конверзија и заврше се отвореном хирургијом.

Да ли се бележи пораст броја оболелих од рака дебелог црева?

- Да, бележи се, а разлог је, за разлику од пре четрдесетак година,  много боља дијагностика, као  и боља обавештеност  и савесност људи према себи. С обзиром на то да се карцином дебелог црева најчешће јавља у шестој и седмој деценији живота, јако је битно  напоменути и да се просечни животни век продужио, а самим тим се повећао и број оболелих од карцинома дебелог црева.

Има ли сазнања како ковид утиче на дигестивни систем?

- Још је рано да се да одговор на то питање. Потребно је да прође време да бисмо поузданије могли да сагледамо све последице ковида и његове компликације.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације