ОБРАЧУН СА БЕОГРАДСКИМ "ЦВЕЋЕМ ЗЛА": Како су хрватски комунисти 1984. године српске писце прогласили за идеолошке грешнике

ЈУГОСЛОВЕНСКА криза која је после смрти Јосипа Броза Тита (1980) свом силином отворена извела је на јавну сцену, више неко икада до тада, српске писце. Они су, готово без изузетка, одбацили дотадашњи владајући концепт да књижевност припада књижевницима, а политика политичарима.

Крем српских писаца / Фото: Жељко Синобад

У питању је била борба за слободну реч, слободно мишљење и слободну јавност. Тај процес је у знатној мери изменио односе у српској култури, али и на друштвеној сцени. Српски писци су се наметнули као алтернатива поретку који је бранио Савез комуниста.

Писци и њихова дела у овом периоду дали су и печат почецима демократског препорода српског друштва уз целини.

Преко протеста српских писаца и интелектуалаца у Француској 7, преко оснивања Одбора за заштиту уметничких слобода у Удружењу књижевника Србије, оживљавања српског ПЕН центра према начелима Повеље Међународног ПЕН-а, окупљања интелектуалаца у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, многих протеста, трибина и других збивања у области јавног деловања, ударени су темељи вишестраначком поретку у Србији.

Књижевност је, изласком у јавност, поред основне естетске функције, добила "јачу друштвену резонанцу" и проширила делатност на гранична подручја уметности, на наметнута или изнуђена пролазна питања, као и на изненадне непосредне поводе који су увек били у сфери политике.

Начелне теме замењене су одговорима на дневне догађаје, што је неминовно мењало и карактер критичког текста.

Преко свакодневних постављања питања о положају и будућности културе српског народа, преко истицања права писаца да учествују у духовном препороду сопственог народа, преко јавно саопштене намере да подигну духовну самосвест народа - писци су првобитни концепт борбе за демократизацију друштва, борбе против "монолошке и монополске културе", претворили у својеврсни национални покрет за равноправан положај српског народа у Југославији. То је довело до конфронтације са писцима из других република. Борба против тоталитаризма и догматског слепила проширила се у борбу за остваривање националних интереса српског народа уочи слома СФР Југославије...

У ПРВОМ периоду после смрти Јосипа Броза, СКЈ је прећуткивао постојање националних и друштвених проблема у земљи. Одбрана Титовог култа била је приоритет. Националне комунистичке олигархије наступале су у име "револуционарних тековина" и Титовог наслеђа. У име самоуправљања и радничке класе, одржавале су своје државице, наслеђене од "неумрлог вође", у чему су имале снажну подршку својих интелигенција, пре свега оних из хуманистичких наука и културе. Сва другачија мишљења о стању у земљи и политичком систему од званичних, саопштаваних од стране партијских идеолога или са седница партијских тела, проглашавана су за "непријатељска".

Прве реакције стигле су из Загреба. Хрватски партијски идеолози, прво Јосип Врховец а затим Стипе Шувар, настојали су да докажу како је стање у Хрватској "много боље" него у Србији, то јест да водећи интелектуалци у Хрватској не само да немају намеру да руше систем, већ га и подржавају. Врховец је иницирао а Шувар затим организовао низ великих "саветовања" са водећим хрватским интелектуалцима (али не и са онима који су се отворено противили систему) о контроверзним темама које су већ заживеле у Београду. Идеја је била да се понуди нека врста "социјалистичког одговора" антисоцијалистичким снагама, као и да се покаже како хрватско вођство "држи ствари под контролом", односно да ужива подршку интелигенције, посебно оне хуманистичке.

Највише протеста изазвао је седми по реду скуп, Саветовање о идејној борби у сфери културе и стваралаштва, одржан 23. маја 1984. у Палати друштвено-политичких организација Хрватске. На саветовању је говорило 38 људи, а он је у историју југословенске културе ушао по радном материјалу, који је сачинила информативно--пропагандна служба ЦК СК Хрватске и који је касније добио назив Бела књига, а његов изворни и гломазни назив је био: "О неким идејним и политичким тенденцијама у умјетничком стваралаштву, књижевној, казалишној и филмској критици, те о јавним иступима једног броја културних стваралаца у којима су садржане политички неприхватљиве поруке".

То је био материјал о идеолошким "грешницима", обима 237 страна. Књижевник Анте Квесић је овај материјал у току дебате назвао - цвеће зла. На листи је било највише српских "неподобних" интелектуалаца, међу њима и Десанка Максимовић. Материјал је обухватио раздобље од почетка 1982. до марта 1984, када је текст анализе завршен.

СВОЈУ критику Шувар је означио као "помоћ српским друговима да превазиђу овај проблем", јер се у материјалу никоме ништа не импутира, већ се цитира "суздржано и коректно". Шувар је констатовао да су се после Титове смрти у југословенски културни живот пласирале "нимало безазлене политичке тезе, захтјеви и оптужбе, те подстиче аферашка политизација посебно књижевности, казалишта и филма". Шувара су посебно "заболеле" тенденције да се на другачији начин тумачи Други светски рат, а посебно оцене да су се све негативности југословенског социјализма зачеле још у време револуције, да је партизанска борба довела само до губитка слободе: "Мрачну слику социјализма опћенито употпуњују објављени написи, литерарни прилози и интервјуи страних аутора, као и осврти наших аутора на њихова дјела. Главна је оштрица константно усмјерена на Совјетски Савез. Није само Стаљин био 'крвопија'. То се односи на многе. У Украјини је за вријеме Хрушчова 'крв текла потоцима'. У Совјетском Савезу више ништа не може 'васкрснути'. Тамо је једноставно све мртво. Ту земљи више ништа не може да спасе."

Материјал је био груписан у више поглавља. Од око 250 поменутих имена, преко 200 су "негативци" и велика већина је из Србије. Од "негативаца" поменућемо само неке на подужој листи као што су: Гојко Ђого (52 пута), Антоније Исаковић (18), сликар Мића Поповић (22), филмски режисери Душан Макавејев (13), Живојин Павловић (10), књижевни критичари Александар Илић (14), Никола Милошевић (9)...

На индексу су се нашла бројна дела и истргнути цитати који су негативно оцењени, а многима је учитана "алузија на Тита". На списку су, између осталих, биле књиге: "Вунена времена" (Гојко Ђого), "Источнице" (Љубомир Симовић), "Два света" (Матија Бећковић), "Трен 2" (Антоније Исаковић), "Орден" (Стјепан Ћуић), "Улога моје породице у светској револуцији" (Бора Ћосић), "Анатема" (Војислав Лубарда), "Судија" и "Нож" (Вук Драшковић), "Стварно и могуће" (есеји Добрице Ћосића), "Коријен, стабло, паветина" (мемоари Гојка Николиша), "Случај Гојко Ђого - документи" (Д. Х. Антић). Од позоришних представа на списку су биле: "Голубњача", "Миса у а-молу", Лењин, Стаљин, Троцки, "Колубарска битка", "Судија", "Политика као судбина", "Тајна Црне руке", затим поједине песме, бајке, многи афоризми, петиције, интервјуи, чак и питалице. Остварења се тематски углавном односе на НОБ, Титову личност, партију, Голи оток и ИБ, црни талас у култури.

НАСТОЈАЊА да се "демистифицира" друштво, револуција и читава "новија хисторија", како су закључили аутори материјала, попримила су релативно широке размере у сфери уметности и културе: "Мрачну слику социјализма употпуњују објављени натписи, литерарни прилози и интервјуи страних аутора и осврти наших аутора на њихова дела. У делу литерарне продукције изједначава се једна и друга страна у НОБ, револуционари, партизани и комунисти с усташама, белогардејцима и четницима, фашистима. Тврди се да су народ и радничка класа објекти бирократске властодржачке манипулације, а једини је носилац борбе за слободу и демократију слој интелигенције. Носиоци неприхватљивих идејних и политичких порука у редовима уметника, културних радника, књижевних и других критичара, новинара веома су гласни, наметљиви, често иступају, дају интервјуе, говоре на трибинама, појављују се на телевизијским екранима." Евидентирано је да је највећи број аутора из Београда из тзв. београдског круга, па је у том смислу понуђена помоћ Савезу комуниста Србије "према појавама о којима је ријеч у овој књизи".

Споменути Перо Квесић је у уводном излагању нагласио да се "под маском уметничког стваралаштва" у последњих неколико година врши "отворен и агресиван напад на темељне тековине и вредности нашег друштва и револуције". Комунисти су зато морали врло отворено и критички да размотре стање на социјалистичком идејном фронту и "с тим у вези проблеме идејне борбе и диференцијације".

На загребачком саветовању разговарало се о више уметничких дела, на изразито нетолерантан и идеолошки острашћен начин, као у годинама непосредно после Другог светског рата. Филозоф Вања Сутлић је тражио "диференцијацију" у свим надлежним институцијама, код свих надлежних органа, као и преиспитивање рада свих главних и одговорних уредника у "свим могућим часописима, наступали они као марксисти или не". Врхунац "идеолошког чистунства" требало је да представља и критика филма "Ниночка" (холивудска комедија из 1939. са Гретом Гарбо у главној улози). Коста Спајић је овај филм оквалификовао као "антикомунистички памфлет". Критике није био поштеђен ни Милан Кундера због снажне критике стаљинизма.

Стипе Шувар /Архива

СУМИРАЈУЋИ расправу, Стипе Шувар је негирао да се комунисти, у борби за спровођење партијске политике, служе репресијом и забранама, да прогоне и затварају писце и интелектуалце, да денунцирају и етикетирају, да користе партијску машинерију, силу и власт. У питању је, по његовом мишљењу, била "широка, духовна контрареволуција која је антипартизанска, десничарска"; она је била "изданак и продужена рука крсташког идеолошког рата у свијету против свега што је социјалистичко и комунистичко".

Уследиле су бурне реакције. Највише је упадала у очи чињеница да је више од 80 одсто "прозваних" било из Србије. Било је нарушено неписано правило да свака нација сузбија свој национализам и обрачунава се са њим, што је принцип поштован и у методама рада тајне полиције. (Знало се да "Политика" не треба да објављује карикатуре о ситуацији и догађајима у Хрватској, као што би требало и да хрватска штампа избегава коментарисање збивања у Београду). У питање је доведен и принцип симетрија у прогону, будући да су се на листи у огромној већини нашла имена српских аутора. Насупрот оцени Стипе Шувара о томе да је списак прављен суздржано и коректно, у широј јавности су се могле чути оцене да је то "црни списак, политичка порнографија, повратак стаљинизма". Један од цитираних аутора, песник и академик Матија Бећковић, упутио је отворено писмо јавности, са поруком да Бела књига представља "манифест неостаљинизма, којим се упозорава да је баук слободе кренуо из Београда и да кружи Југославијом". Писмо је потписало стотинак интелектуалаца и уметника.

Оптужбама је ишла наруку чињеница да је у време настанка ове публикације нови талас репресије запљуснуо науку и културу у Србији. Једна од првих била је на удару књига Небојше Попова "Друштвени сукоби" (1983) коју је издао Центар за филозофију и друштвену теорију, а затим и књига "Плурализам или страначки монизам" Војислава Коштунице и Косте Чавошког и нека друга дела.

У ПАРТИЈСКИМ круговима Бела књига је најпре имала позитиван одјек, али је до обрта дошло после оштре реакције из Београда. Не само критичка интелигенција већ и политички врх Србије појаву Беле књиге доживео је као још један напад "уставобранитеља" на Србију. Српски либерални аутори (од којих је више од стотину потписало петицију против Беле књиге) сматрали су да се ради о обнови стаљинизма. То је био и доказ да је хрватској интелигенцији, која је била и остала националистичка и комунистичка, сметала слобода јавне речи која се више у Београду није могла ни на који начин зауставити. Говорило се: док се српски интелектуалци прогоне и хапсе, хрватски показују необичну блискост са сопственим комунистичким врхом.

Када је Бела књига као званичан документ ЦК СК Хрватске без икакве измене прештампана у Београду 1984. у виду књиге "Антологија докумената о времену које живимо - Бела књига" у издању новинара Растка Закића и Драгана Антића, рукопис је био забрањен и спаљен.

Поводом овог чина, реаговао је Одбор за заштиту уметничке слободе. Он се 6. новембра 1985. огласио Саопштењем број 36 које је потписао академик Никола Милошевић: "Као што је познато, у едицији 'Антологија докумената у времену у коме живимо', београдски аутори Растко Закић и Драган Антић штампали су прошле године, о свом трошку, Белу књигу, која је иначе легално објављена и продавана као бестселер у Загребу. Књига је, међутим, овде, у Београду, у средини која је имала све разлоге да са њом буде упозната, доживела сасвим другачију судбину. Судија за прекршаје СО Раковица, кршећи очигледно своја овлашћења и по кратком поступку (а са образложењем да се не ради о ауторском делу) донео је одлуку о забрани књиге која је одмах после тога одузета и уништена. Узалудне су биле молбе аутора да се о свему консултује интелектуална јавност и да се обави вештачење од стране стручних лица. У међувремену је Југословенска ауторска агенција званично потврдила (документ ред. Бр. К-11/85) да је у питању ауторско дело, и тиме показала да је одлука судије за прекршаје СО Раковица била незаконита..." Српска јавност се први пут са овим текстом у његовој интегралној верзији упознала 10. маја 1989. када су у Србији "дунули ветрови националне борбе". У питању је било специјално издање магазина "Интервју". Број су приредили Хаџи Драган Антић, Милорад Вучелић и Сава Даутовић, а рецензенти су били Вида Огњеновић и Биљана Јовановић.

(Из предговора издања „Бела књига – 1984 - Обрачун са „културном контрареволуцијом“ у СФРЈ Приредили: др Коста Николић, мр Срђан Цветковић, др Ђоко Трипковић)

Препоручујемо

Друштво

0 12

СЛОМ САВКЕ И ТРИПАЛА У КАРАЂОРЂЕВУ: Како се Тито обрачунао са руководством Хрватске и лидерима масовног покрета

23. 10. 2020. у 07:10

Политика

7 2

ГРЕХ ЛИБЕРАЛА - ЖЕЛЕЛИ БОЉУ ЈУГОСЛАВИЈУ: Како је у Србији заустављен процес окренут привреди, реформи, индустријализацији и демократији

30. 09. 2020. у 17:00

Политика

1 2

ЈЕРЕС ЈЕ БИЛО ЖЕЛЕТИ ЈУГОСЛАВИЈУ У ЕВРОПИ: Мирко Чанадановић после пола века о Титовој чистки либерала

03. 10. 2020. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације