БРИОНСКЕ ОДЛУКЕ О СУДБИНИ НАРОДА: Шта су говорили Јован Ђорђевић, Андрија Гамс и Коста Чавошки о уставним променама у СФРЈ

У ТРОДНЕВНОЈ дискусији 18, 19. и 22. марта 1971. године, учествовало је 34 наставника и сарадника Правног факултета, припадника различитих генерација ове угледне високошколске институције, од оних најстаријих, у лику професора Јована Ђорђевића и Борислава Благојевића који су унивезитетске каријере започели средином тридесетих двадесетог века, до најмлађих, у оно време асистената, двадесетшестогодишњег Данила Басте и тридесетогодишњих Будимира Кошутића и Косте Чавошког.

Архива

Није то била унисона дебата како би се после тачно пола века можда могло закључити из њених уобичајених, накнадних реконструкција. На моменте је било и оштрих полемичких спорења, али би нас указивање на те моменте одвукло од носеће теме овог историјског додатка, од сажетог приказа оног снажно израженог, научно-теоријског критичког духа и етичке потке који су у расправи о уставним амандманима нашли свој израз и у дубокој људској забринутости за будућност Југославије и Србије.

Забринутост за судбину земље, дужност да се говори уместо да се ћути, одговорност и храброст да се погледа у очи болестима које са собом носи дубока криза, да се о тим болестима проговори јасним језиком, да из критике не буде искључен нико, па ни неприкосновени ауторитет Јосип Броз Тито, да изречени критички ставови буду што темељније аргументовани а у моралном погледу што прецизније изнети, само су део из богате лепезе разлога који ову расправу - укључујући и њене последице - чине и данас актуелном.

Поготово због тога што су последице, поготово забрана часописа "Анали Правног факултета у Београду" и судски прогон професора Михаила Ђурића, протеком времена, у средиште пажње јавности ставили текст због кога је осуђен на казну затвора. Објављивана у целини или у фрагментима у разним приликама после 1990. године, дискусија др Ђурића о уставним амандманима је, сасвим разумљиво, ставила у готово потпуни засенак оно што се чуло на тродневној дебати у марту 1971. године.

Из тог разлога, у овом историјском додатку смо покушали да макар овако сажето изнесемо и делове излагања још неких учесника расправе. Допринеће то подсећању на једно давно прохујало време, али и бољем осветљењу разлога због којих су још неки учесници дебате били подвргнути репресији одмах после забране "Анала" 1971, да би се 1973. године, на коначној листа наставника прогнаних са Правног факултета, нашло девет имена.

ОТВАРАЈУЋИ расправу, професор др Јован Ђорђевић, један од наших најугледнијих уставописаца и члан комисије која је ван видокруга јавности формулисала нацрт уставних амандмана, проценио је да ће за расправу бити "много битније" да се чује "мишљење оних који нису имали прилику да непосредно учествују у формулисању" тог документа. Тиме је, очигледно, са себе скинуо терет обавезе да детаљније сведочи о начину на који је текст писан, при чему је занимљиво да нико од учесника дебате од њега није то касније ни тражио.

Ограничивши се на то да опише "унутрашњу анатомију и неке опште аспекте уставно-правног стања поводом амандмана данас", професор Ђорђевић је ипак саопштио да је "рад на амандманима текао на релативно уобичајен начин" али и да је тај рад био "израз једне политичке ситуације која је створена код нас последњих година и која је оцењена као пуна разних противречности и унутрашњих тешкоћа које су довеле до блокаде целог политичког система, а нарочито у функционисању федерације и у односима измећу ње и република".

Због "политичке ситуације", дакле, "рад на овом уставном тексту није текао према класичном методу једног систематског и рационалног рада, већ је пошао од идеје да је нужно наћи компромис и споразум у једној конфликтној ситуацији у којој су више или мање биле дефинисане противположене снаге у атмосфери у којој су акумулирани разни конфликти, нарочито национални, па и узајамна неповерења".

Оценивши да су за "научни рад, наравно, то врло тешки услови", да је то "за науку таква ситуација из које је врло тешко изићи", посведочио је да су "научни радници који су донекле учествовали у том целом послу имали унутрашње дилеме, као и моралне и интелектуалне кризе". Какве су оне биле, колико дубоке, да ли су у затвореним расправама изнете на видело, да ли је то уопште било могуће, др Ђорђевић није саопштио, али је оценио да су предложени амандмани израз "крајње уситњеног прагматизма".

НА САМОМ почетку излагања Коста Чавошки је констатовао да текст амандмана садржи "бројне нелогичне па и бесмислене одредбе", те да је "тешко прихватити озбиљно разматрање појединих решења" датих у нацрту, пошто су она резултат "политичких нагодби и компромиса", који се "склапају не само јавно, на отвореној политичкој сцени, већ и тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру затворених формалних и неформалних центара друштвене моћи". Отуда "прави разлози за одрећена уставно-правна решења нису познати широј јавности". Током "тајновитог договарања на Брионима су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа", али јавност "не зна шта је ко говорио и који је део интереса жртвовао приликом склапања уставних нагодби, што, по схватању ових лидера, уопште није важно."

У делу казивања о начелу уставности указао је на развој идеје уставности, од оне првобитне, да је устав највиши и фундаментални закон, преко конституционализма Џона Лока и његове идеје ограничене власти, до уставности као политичког начела које ће бити коначно укорењено у идеји да постоје одрећени фундаментални принципи који чине темељ друштва и државе и који ограничавају и контролишу државну власт и њене носиоце. А то значи да "уставност треба да обезбеди примат устава, нарочито у односу на носиоце власти и јавних овлашћења и да представља противтежу сваком облику самовоље и узурпације власти".

У Југославији је, међутим, "идеја уставности умногоме компромитована": "Уместо да се власт оних који располажу нашом судбином ограничи и сведе на нужну меру, устав може, измећу осталог, да послужи да неком појединцу или некој групи обезбеди што већу и што трајнију власт, по могућству до краја живота."

У време одржавања расправе, за Косту Чавошког "посебно је значајна стабилност уставног поретка коју угрожава необуздани волунтаризам водећих политичких група", а уставни поредак "није ни стабилан ни трајан, јер зависи од тренутног распореда снага који се брзо и често мења тако да руши сваку сигурност, сваку трајност и сваки ауторитет". "Оно што данас представља заједнички договор свих оних који су на власти и у који се сви заклињу, већ сутра ће бити изневерено, јер ће се поново померити језичак на ваги. Тако устав постаје жалосна врба коју потресају многи моћни ветрови и која се приклања час једном час другом правцу, зависно од тога одакле је ветар најјачи. У таквим условима устав не представља ограничавање и обуздавање власти и самовоље оних који владају, већ је управо средство у њиховим рукама које они мењају или одбацују кад престане да служи циљу коме теже", разложно закључује Чавошки.

ПОСВЕТИВШИ други део говора анализи института вета који је предложенен нацртом амандмана, дижући глас против таквог решења, у завршници је Чавошки изнео далекосежну, упозоравајућу опомену:

"Садашња група политичара, без обзира на различитост националне припадности, потиче из једне исте котерије, која је дуго делила исте погледе и исту судбину и која је заједно дошла на власт. Њима је било лако да стално мењају постојеће и склапају нове договоре, да све доводе у питање сем своје сопствене власти. Али ко њима даје право да овим уставним амандманима везују руке будућој генерацији. Или можда ова садашња генерација властодржаца жели тиме да овековечи своје дело, као што би изгледа желела да овековечи свој живот и своју власт, да учини вечним оно што је увек било пролазно, онај лажни сјај који окружује људе од моћи, који чини њихове апетите јаким а скрупуле слабим, који дух скоројевића чини склоним да верује у непролазност своје власти и свога дела."

На крају, позивајући се на Томаса Џеферсона, дигао је Коста Чавошки свој глас у прилог одбране права народа на побуну:

"Историја не познаје само редовни односно уставни поступак за промену постојећег устава, већ и неуставни пут односно промену вануставним средствима, да народ нема само дужност да се покорава легитимној власти, већ да изворно располаже правом на отпор и побуну... 'Сачувај нас Боже - писао је Џеферсон - 20 година без револуције... Која земља може да очува своју слободу ако руководство не осећа да је народ задржао свој дух отпора? Нека се народ сети да узме оружје... Дрво слободе мора се заливати крвљу родољуба и тирана.' Џеферсон је одредио период од 20 година, јер је веровао да је то довољно да једна нова генерација потпуно преузме све водеће улоге у једном друштву. Изгледа да нама није довољно ни 25 година, јер углавном они исти људи, који су доносили наш први послератни Устав од 1946. године, и сада мењају постојећи. Стога би требало још једном да се запитамо: Да ли ће задатак нас правника бити да тумачимо и бранимо Устав или да доводимо народ до свести о праву на побуну?"

У ИЗЛАГАЊУ, које ће убрзо довести до насилног прекида једне изузетне правничке, предратне адвокатске и поратне академске каријере, професор др Андрија Гамс пошао је од става да су "амандмани историјски неоправдани, односно историјски сасвим неадекватно ситуирани, да су политички неуравнотежени, односно да представљју резултат извесне кризне политичке ситуације, да су идејно конфузни и да су научно незасновани", уз далекосежан закључак да "одбацивање идеје југословенства представља једну чињеницу која евентуално може да се претвори у врло трагичну историјску ситуацију".

Пошто је кроз "формулу југословенства требало да по етничком пореклу и саставу слични народи и народносне групе остваре нормалну историјску тенденцију ка привредној и културној интеграцији и међусобној асимилацији у једну вишу целину, као што су то урадили други народи Европе", пошто видимо да "данас улазе у процес интеграције и тако традиционално завађени народи као што су Немци и Французи", а да ће ти процеси из фазе економског интегрисања у виду регионалних економских заједница "нужно довести до културних и политичких интеграција, нарочито ако нису наметнути него су добровољни", на простору Југославије, "у таквом историјском моменту олако одбацујемо формулу југословенства", упозорио је професор Гамс, уз нагласак: "Да нисмо имали реално укорењену идеју југословенства, требало је да је измислимо; а ми је олако одбацујемо".

Осмотрени управо са тог становишта, "уставни амандмани представљају један велики пораз", израз "компромиса разних политичких снага", али се поставља питање "које су те политичке снаге?"

Иако је одговор на то судбоносно питање садржан у "нејавним разговорима о којима се остављају или не остављају трагови", рекао је професор Гамс, у Хрватској је створена "једна јака политичка групација", чија политика "уноси велики немир у народ, не само овде, него нарочито тамо где се те ствари дешавају".

УПРКОС томе, "стиче се утисак да се у целом том процесу Србија све више изоловала" и да је "принуђена да се брани од извесних оптужби за нешто што никад није учинила, да се брани од извесних својих тобожњих претензија које јој приписују снаге ван Србије". Кривицу за то сносе "и ранија политичка руководства у Србији, која су форсирала каријеризам и која су због каријеризма и плитког политикантског рутинерства често жртвовала заиста корисне снаге, која су потискивала способне људи ради афирмације послушних медиокритета, која су уместо одговорних критичара охрабривала каријеристе, 'поверљиве' идејне пандуре и полтроне".

"У име наметнутих парола, као рецимо оне да су Срби у Југославији најбројнији и стога треба да попуштају, та руководства су наносила Србији велике и разноврсне штете и доприносила да Србија дође у такву ситуацију у којој се сада налази, и да на своју сопствену штету спроводи ону линију која јој је споља наметнута", констатовао је професор Андрија Гамс.

Израз таквог распореда политичких снага су уставни амандмани, који су "врло неповољни за Србију", а ослонац имају у "систему конфедерације који је свуда превазиђен".

Указујући на доминирајуће идеолошке конструкте, професор Гамс је поменуо "научно сасвим непроверену и импровизовану концепцију о одумирању државе и о слабљењу државне функције" која није доказана у пракси, као и "такозвану друштвену својину која више није правна категорија и доводи до тешких потреса".

"ОПШТА несигурност расте не само у привреди. Имамо и кризу морала, многе појаве указују да смо дошли до извесне моралне дегенерације. Те појаве су, на пример, пораст криминалитета, слабљење законитости, ситуација да се подмићивање сматра за нормалну појаву са којом се Савезна скупштина не може ухватити укоштац. Ми то толеришемо као нешто што је нормалан манир у извесним понашањима у привреди. Даље, види се ширење неодговорности, ширење крајње неодговорности. Политичка неодговорност је добила такве размере да се судбоносна политичка питања решавају у неформалним политичким групама", сажето је описао ситуацију у друштву професор Андрија Гамс.

Пошто је изнео и свој резолутни став против оног типа наводног заједничког тржишта када "свака република па чак и општина може да тумачи па чак и изврће прописе према својим интересима", др Гамс се запитао колико све оне чињенице изнете у расправи "погађају Србију", уз јасно изнет став: "Ја сам далеко од тога да иступам као некакав српски националиста, ја настојим да објективно гледам на ту ствар."

"Извесно је да је у развоју ове ситуације Србија до овог момента носила врло велики терет. Она је била проглашена за извор многих зала и за носиоца многих епитета, као што је унитаризам. Њу су спутавале и још увек спутавају многе пароле, рецимо да "сваки треба да чисти пред својом кућом", (тј. не треба се интересовати за оно што се дешава, рецимо, Загребу, а оно што се дешава у Рејкјавику или у Јужној Америци, или у Индији то нас интересује)."

У постојећим околностима, пошто ће "Србија добити сада, као што ће добити и свака република, већу улогу, већи степен суверености него што је до сада имала", према мишљењу професора Гамса, "тај моменат треба искористити, треба прегруписати снаге, да јачамо елементе напретка, да дејствујемо да демократске тенденције преовладају, да способни и поштени људи долазе на она места за која одговарају, да прави људи дођу на права места, да рутинерство и каријеризам не спутавају стваралачке снаге; јер ја сам ипак оптимиста - ако развој догађаја доспе у ту фазу наметнуће се нужност једне демократске интеграције на нашем подручју пре или после. И за тај моменат, када дође нужност те интеграције, Србија треба да сачува широкогрудост, своје истински демократске и слободарске традиције."

Препоручујемо

Друштво

6 37

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је италијанска војска спречила да усташе отму Тита

31. 01. 2021. у 18:20

Друштво

0 1

РАТНО СТАЊЕ БЕЗ НЕПРИЈАТЕЉА: Политичка хрестоматија неподобних дела и стваралаца из Србије

31. 01. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

СТАЉИНИСТИЧКИ И АНТИСРПСКИ НАКОВАЊ: Песме и њихове неприхватљиве политичке поруке које су "открили" надзорници Беле књиге

30. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ЛЕКСИКОН ОКОВАНЕ ПАМЕТИ: Удар на хумор и сатиру из контролног центра у Загребу, испред кога се испрсио др Стипе Шувар

29. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 3

ПОГРЕШНА ДИЈАГНОЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ БОЛЕСТИ: У каквом су односу Бела књига и сецесионистички грађански рат у Хрватској

27. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 0

БЕЛА КЊИГА - ПРИРУЧНИК ДОГМАТИЗМА И АНТИСРПСТВА: Документ ЦК СКХ из 1984. био је узурпација права на слободу стваралаштва и истраживања

26. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације