МИЛИОН СТРАНИЦА О ПРИСЛУШКИВАЊУ ЛЕКЕ РАНКОВИЋА: Три Државне службе пратиле су некадашњег другог човека југославије

ЛЕТО 1958. године. Омладина из целе Југославије даје свој пун ударнички допринос у стварању услова за улазак у комунизам.

Фото Стеван Крагујевић, Документације "Новости", "Борбе", Архив Југославије

Гради ауто-пут "Братство и јединство" од Загреба до Љубљане. Међу бригадирима, на деоници поред села Оточец на Крки, влада велико узбуђење. Сазнали су да долази друг Тито да их посети. Одлажу крампове и мотике и хрле ка великом "мерцедесу" који је наилазио. Један од раздраганих младих људи је и Иван Ивањи, будући преводилац председника републике, дипломата, књижевник, који ће овековечити сусрет неимара првог магистралног пута са вољеним маршалом.

Ја киснем тик уз њега као новинар који пише репортажу и чујем како преносе питање дуж колоне:

'Где је друг Марко?'
'Где је друг Ранковић?'
'Где је друг потпредседник?'
Тито се и даље брине и пита:
'Да ли Марко има кабаницу?'

У то се из великог 'мерцедеса' огласи Ранковић и довикује:

'Не треба ми кабаница, седим у колима, ако председник мора да кисне, потпредседник не мора!'"

ОСАМ година касније, после Брионског пленума, преко ноћи Ранковић је "од другог грађанина постао државни непријатељ број један". Бригу о кабаници и да не покисне његов најближи, највернији сарадник и кум Броз је заменио бригом да буде информисан о сваком његовом кораку. Од тренутка смењивања, односно када је поднео оставку на све положаје, 1. јула 1966, па до смрти 1983. године, Александар Ранковић, његова породица, рођаци и пријатељи били су праћени свакодневно. Такав систематски полицијски и политички надзор није забележен не само у Југославији него ни у Совјетском Савезу и осталим земљама источног лагера.

Његов досије, само у Војној служби безбедности, има преко 12.000 страница. Драган Бисенић, истраживач, дипломата и новинар, подсећа да на овај податак треба додати документа која се налазе у министарствима унутрашњих послова бивших република, министарствима спољних послова, правосудним органима и политичким организацијама.

"Све ово се вишеструко мутипликује када им се додају материјали о 'групи X', што је било кодно име за људе који су се виђали са Александром Ранковићем и за које се веровало да су његови следбеници који представљају претњу за тадашњу власт и самог Тита. Можемо да проценимо да се обим материјала који се односи на Александра Ранковића и људе који су му гравитирали пење до милион страница."

На праћењу Ранковића, али и његових најближих сарадника док су били на власти, Светислава Стефановића и Војкана Лукића, биле су ангажоване савезна, републичка и војна служба безбедности. По сведочењу Рајка Ђаковића, начелника СДБ Србије после Четвртог пленума, које је забележио Здравко Вуковић, директор Радио-телевизије Београд, у књизи "Моји стенографски записи 1966-1972. године", у оперативној обради ове "тројке" стално је долазило до судара. На истом задатку бивали су оперативци свих ових служби. То је врло често доводило до различитих интерпретација и информација о потпуно истом догађају.

Тако су савезни оперативци, извештавајући о Ранковићевом одласку у хотелу "Метропол" навели да је он седео и поверљиво разговарао са Бошком Башкотом, а њих двојица су се заправо само поздравила и седела одвојено.

НИКАКВА ПРИЗНАЊА НЕ ПРИМАМ

У ТИТОВОМ архиву налази се један документ који потврђује да је он обавештаван готово о сваком поступку свог некадашњег најближег сарадника. Реч је о извештају Зорана Вацића, писаног 2. децембра 1968, о томе како је Александар Ранковић одбио да прими сребрну плакету већника Другог заседања АВНОЈ-а.

"По налогу секретара Скупштине СР Србије дана 2. децембра 1968. у 11.10 однео сам сребрну плакету Другог заседања АВНОЈ-а другу Александру Ранковићу. Посету сам претходно најавио телефоном и лично са њим утврдио време.

Примио ме је на улазу у стан. Пошто сам му објаснио циљ мог доласка, изјавио ми је следеће: 'Ја то не могу да потпишем (документ о пријему плакете) и примим, јер сматрам да нема две врсте већника АВНОЈ - једне која је позвана да присуствује прослави (у Јајцу) и друге, која није позвана. Ваше је било, друже, да ми донесете, а моје је право да не потпишем и не примим.'

ЗАБЛУДЕ Кардељ, Ранковић и Ђилас, Фото Стеван Крагујевић, Документације "Новости", "Борбе", Архив Југославије

Уз све ово рекао ми је и следеће: 'Мене прати пет полицијских кола, па чак и моје дете (сина Слободана) када иде у школу.'
На крају ми је рекао: 'Мени је жао што вам телефоном нисам све ово рекао, па не бисте морали да долазите. Разлог је у томе што се у оном моменту нисам одмах снашао.'

У телефонском разговору рекао сам му да испред Протокола Скупштине СР Србије, а у име Одбора за прославу 25-годишњице Друтог заседања АВНОЈ-а треба да му предам сребрну плакету већника II заседања АВНОЈ-а."

Титу је ова белешка стављена на увид 25. децембра 1968. и он је у њеном горњем средишњем делу црним фломастером уписао свој знак "УТ" - Видео Тито.

РАЈКО Ђаковић је посебно истицао да су информације које је његова служба слала савезном аналитичком одељењу у њиховој интрепретацији добијале сасвим другачије значење. По његовим тврдњама то је рађено тенденциозно, по наређењу Ивана Мишковића, да би се оптужио Ранковић за "контрареволуционарну делатност". На основу обрађених информација прављен је билтен који је достављан Титу, Едварду Кардељу и Мијалку Тодоровићу. Упоређујући билтен са изворним информацијама, Ђаковић је открио фактичко кривотворење стварних догађаја. Циљ тог поступка није био усмерен само према Ранковићу, Стефановићу и Лукићу, већ и према српској служби.

 САРАДЊА Ранковић, Тито и Хрушчов 1956. на Криму, Фото Стеван Крагујевић, Документације "Новости", "Борбе", Архив Југославије

Свакодневно праћење, редовно анализирање и опсервирање Леке Ранковића, чланова његове породице и људи са којима су долазили у контакт говори о страху у политичком врху и код главара служби које је он створио. Са ове временске дистанце види се колико је прецењена и пренаглашена опасност од Ранковића. То потврђују и подаци о ванредном обезбеђењу брионских острва у време одржавања Четвртог пленума. Мере безбедности су биле такве као да је државни удар.

Да би колико-толико оправдали те и толике мере, Комисија ЦК СКЈ која је испитивала, уочи и после Пленума, рад службе покушавала је да прикупи било какав доказ да је тадашњи потпредседник републике, друг Марко, планира и припремао терен да буде Титов наследник. Међутим, од многобројних саслушаних радника из партијског и државног апарата, ни од кога нису добили такве тврдње. Инспирацију за ову идеју, одређени кругови службе безбедности су добили на основу једне трач информације која је стигла из Москве. Наиме, у марту те 1966. године Александар Ранковић је на Конгресу КП СССР предводио партијску и државну делегацију.

НАЈВИШИ светски руководиоци су се са изразитом пажњом односили према Ранковићу.

Третирали су га као Титовог заменика. Наводно су му неки од руских партијских челника и наздрављали као будућем првом човеку Југославије. Наравно, Тито је о овоме одмах обавештен. Најпре је добио специјални извештај од Цвијетина Мијатовића, тадашњег амбасадора у Москви, а потом су му то усмено рекли Крсте Црвенковски и Савка Дабчевић, који су били чланови делегације.

ПО Ранковићевом повратку из Москве Тито је био врло резервисан према њему. На неком пријему, неочекивано га је упитао: "А колико ти, Марко, имаш година?" Када му је одговорио да има пет, Тито се снуждио и заћутао. На том пријему омладина је певала неку југословенску песму, у којој се поред Тита опева и Марко. Веселинов се обратио Титу:

"Друже Тито, зар сме оваква песма да се пева у Југославији?" Тито, увређен помињањем Марка у песми, устао је и отишао са пријема. За многе хроничаре овог периода, московска епизода врло је значајна у склапању мозаика повода за брионску ликвидацију Ранковића.

Иначе, Москва је неповољно оценила смену Александра Ранковића. Незадовољство исходом Брионског пленума совјетска врхушка није крила ни пред југословенским саговорницима.

Према њиховим оценама, Брионски пленум спадао је међу "тешке грешке СКЈ", због чега је "даљи унутрашњи развитак Југославије пун неизвесности и нејасноћа". По њиховој оцени, начин децентрализације Југославије довешће до "сталних локалистичких трвења". По многим индицијама, после једног упозорења из Кремља, Тито је донео одлуку да потпише указ о аболицији Александра Ранковића.

Препоручујемо

Друштво

6 37

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је италијанска војска спречила да усташе отму Тита

31. 01. 2021. у 18:20

Друштво

0 6

ОБРЕНОВИЋИ ИМАЛИ ВАНБРАЧНЕСИНОВЕ, А КАРАЂОРЂЕВИЋИ ЋЕРКЕ: Владари из обе српске династије имали децу и мимо званичних бракова

24. 01. 2021. у 20:30

Друштво

1 9

СРПСКИ ХЕГЕМОНИЗАМ ПУНИО ХРВАТСКЕ БАНКЕ: У Краљевини СХС готово седамдесет одсто капитала налазило се у Загребу

10. 01. 2021. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације