­МОРАЛНА ПОБЕДА ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА: Шта су о свом страдaњу испричали сами професори

Случај "групе професора" није испунио планирана очекивања његових твораца. Професори у Београду имали су тежу судбину од својих истомишљеника у Загребу. Ево шта су они говорили о тим данима прогона:

Фото К. Михајловић

* * * * * * * * * * * *

Михаило Марковић

РЕЖИМ БИО НЕМОЋАН ПРЕД СУПЕРИОРНОМ АЛТЕРНАТИВНОМ КОНЦЕПЦИЈОМ

СЛУЧАЈ групе професора из Београда је био велики међународни политички и културни скандал, какав све разборите владе желе да избегну јер по правилу наноси више штете њима него прогоњеним интелектуалцима. Случај је специфичан у односу на сличне прогоне у другим земљама. У питању је био не појединац већ група, која се, управо захваљујући великом притиску, чврсто држала све време.

То време је било изузетнио дуго: ако апстрахујемо предисторију, оно траје читаве две деценији - од говора председника државе који захтева удаљавање с Универзитета, 1968. године, до 1988. године кад се одустаје од даљих притисака на ову групу и омогућава јој се нормално учествовање у јавном животу. Специфично је у овом случају и импресивно ангажовање страних и домаћих интелектуалаца и студентске омладине из свих великих југословенских - универзитетских центара у одбрани прогоњених колега. Најзад, спацифична је и природа сукоба.

Михаило Марковић

Режими се обично лако обрачунавају са спољашњом критиком са становишта супротне, "непријатељске" идеологије. Овде се он сударио с унутрашњом критиком која је доводила у питање само основе његове легитимности, јер му је оспоравала да је хумано, демократско, самоуправно, социјалистичко друштво каквим се покушавао представити. На нивоу идеја показало се да је режим био немоћан пред супериорном алтернативном концепцијом која је поникла из привидно истог теоријског наслеђа. Отуд он није могао да је дезавуише, отуђи и прогна из постојеће политичке културе - као што је успео у свим другим случајевима. С друге стране, због привида о себи који је желео да задржи, због улоге коју је желео да игра у свету, нарочито због неопходне подршке развијених земаља, он се није усудио да ову групу и њену мисао силом уништи.

Тако је овај скандал паказао, с једне стране да ауторитарни идеологизирани режими, макар и носили маску извесног слободоумља, нису у стању да толеришу некакву доследну, систематску критику; с друге стране, да интелектуалци, уколико им је стало до истине и морала а не до привилегија и промоција, имају добре шансе да преживе и одрже се у сукобу с влашћу. (...)

Разуме се у друштву нема ничег судбинског. У крајњој линији људи о свему одлучују: изненађења су увек могућа. Демократе Труман и Ајзенхауер су толерисали Макартија и Сенатски комитет за истраживање "антиамеричке делатности", док је ауторитативни генерал Де Гол одбио предузиимање рапресивних мера прортив Сартра јер "Француска не хапси своје Волтере". Fatum је и овде само метафора за чињеницу да се појединци често идентификују с идеологијама и институцијама чији карактер постаје њихова судбина.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Миладин Животић

ОДОЛЕВАЊЕ СУМАНУТИМ ПРИТИСЦИМА

ТЕШКО је на ово питање одговорити укратко. О оном неважном не треба ни говорити. Битно и судбинско за мене лично је оно што се у мени десило за ових двадесет година. За ово дуго време изолације и репресије читавим својим бићем бачени смо у ону "граничну ситуацију" у којој се све у нама мења - и наш доживљајни свет и начин мишљења.

Миладин Животић

Јавља се и неопходност да се теоријски осмисле разлози и изворишта такве судбине. Савремена филозофија којом се бавим помогла ми је да схватим и прихватим изазове ове егзистенцијалне ситуације апсурда, очајања и безнађа. Моје разумевање реалности у којој живимо је данас, сигуран сам, дубље, истинитије и плодотворније за посао васпитача којим се бавим.

Од битног за друштвени живот што остаје иза овог "случаја осам професора", издвојио бих само неколико момената. То је морална победа Филозофског факултета и свих оних који су се борили против репресије "новог курса". Филозофски факултет је седам година одолевао суманутим притисцима бирократских моћника да уместо ових обави "самоуправним путем" прљави посао екскомуникације својих колега.

Теоријска критика бирократије шездесетих година није без утицаја на јачање демократских потенцијала друштва, посебно интелектуалне омладине ове земље. Гашење те критике значило је Пирову победу претворену у дивљање, махнитање самоуверене, самовољне, бахате и свемоћне бирократије која је стварала пустош свуда - у привреди, политичком систему, образовању, култури; стварала све већи јаз између идеалне слике друштва коју нам је нудила својом идеологијом и све сигурнијег суновраћивања у бездан тоталне кризе. На сцени јавног живота остајали су само лицемери и циници, а на маргине, у изолацију и резервате, протеривани су сви они који су својим карактером и памећу неопходни за постављање здравог друштва. (...) У бићу сваке полибирократије је лицемерје, али ова наша одликовала се једним вишком лицемерја, јер је свој легитимитет настојала да гради позивањем на пројекте изградње најслободнијег, најхуманијег - самоуправног друштва, а иза себе остављала још неизбројане случајеве неразјашњених афера, корупције, безакоња, самовоље. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Светозар Стојановић

ДЕФИНИТИВНО ЗАПИСАНИ И ОТПИСАНИ

ЛЕВИЧАРСКО-демократски студентски покрет јуна 1968. и репресивни однос власти према њему био је по много чему прекретница, и за мене. Дошао је, како се вели, тренутак истине, коју сам дотад видео тек делимично и потискивао. Откривено лице аутократске владавине навело ме је на закључак да истински либералне реформе немају шансу под тадашњим партијско-државним руководством. Земља је већ улазила у кризу, а тај врх се уместо за демократско реформисање још једанпут одлучио за његово присилно сузбијање. (...)

Светозар Стојановић

Многи се и данас питају зашто смо ми у Београду имали тежу судбину од наших истомишљеника у Загребу, иако су они покренули Praxis. Покушаћу да то разјасним. Преломна тачка, иначе непозната јивности, наступила је већ 1967, а не тек годину дана касније: на једном састанку партијског актива наставника Филозофског факултета у Београду Љубомир Тадић је критиковао одредбу по којој је Јосип Броз био изузет од ограничења мандата за председника Републике. Тито је о томе био обавештен, па је Градски комитет СК добио налог да изврши истрагу и предузме одговарајуће мере. Једва смо се некако (потпуно часно) извукли, али смо, верујем, дефинитивно били записани и отписани.

А што се мог индивидуалног доприноса и судбине тиче, убеђен сам да би било довољно и то што сам председавао поменутом састанку и све учинио да Тадић не буде кажњен, чак и да нисам касније, 1971, у Корчуланској летњој школи одржао "критички реферат о харизматском вођи" (без помињања Титоваг имена). Једина преостала важна загонетка, барем за мене, јесте зашто нас вође једноставно нису ухапсиле (кад су већ имали обичај да немилосрдно поступају и према својим најближим друговима), него су потрошили године да би нас истерали са Филозофског факултета. Тим пре што су неке наше студенте и млађе интелектуалне пријатеље утамничили. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Небојша Попов

ОТКРИВАЊЕ ПРОШЛОСТИ

СЕНТИМЕНТАЛАН однос према било чијем страдању, па и оном "групе професора" (иако оно не спада у најдрастичније), може се сматрати разумљивим, чак и у приликама у којима превлађује равнодушност. Уосталом, емоције су један од главних резултата производње "случајева". Са становишта оних који их производе, очекује се страх код објеката и репресије и, још више, код свих поданика. И какав је учинак? (...) Из ове перспективе посматрано, "случај групе професора" није испунио очекивања његових твораца; "група професора" је све време пружала отпор насиљу и томе је, претпостављам, допринела охрабривању сличног односа према самовољи власти. Фактички отпор, међутим, остаје без одговарајућих институционалних упоришта, па он стога изгледа као нешто што власт толерише (...)

Небојша Попов

Као што је познато, у "реалном социјализму" извесне рехабилитације следе након критике "култа личности". Ма колико оне биле половичне, па и бесмислене из перспективе побијених и сатрвених људи, оне су будиле наду у реалну могућност легалне промене самог облика власти, а не само преображаја поданика у грађане. Кад год, и где год, долази до критике култа личности следи извесна обнова културе, док тамо где она изостаје крајње је ограничена обнова "јавног духа". Ако званична идеологија и политика нису способне да се суоче с поразима одређеног модела државе и друштва (па и са догмом о "непогрешивости папе"), то још не значи да је самоосвешћивање грађана трајно онемогућено, већ само да оно тече у "паралелној" култури (или "контракултури").

Расветљавање прошлости може бити у функцији осветљавања будућности само темељитом критиком свега онога што угрожава људска права и грађанске слободе, што постаје заједничко и опште место свих људи који се одупиру неконтролисаној власти.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Загорка Голубовић

ДРЖАВА ОДЛУЧУЈЕ О СУДБИНИ НАУКЕ

ПРОЛАЗНО и мање важно (мада не неважно) јесте то што смо изгубили места на Универзитету, којих смо насилно лишени, што нисмо више у настави и што смо шест година били незапослени.

Загорка Голубовић

Кажем да је то мање важно зато што се потврдило у сваком појединачном случају да нашим насилним удаљавањем са Универзитета није могла бити пресечена наша научна каријера, јер за бављење науком много је важније имати способности и стварну унутрашњу мотивацију, него дубоке финансијске изворе, институционалну базу и државно-партијски благослов. Стога је тај чин удаљавања са Униварзитета имао пролазне ефекте јер нас нису могли насилно одвојити и од наше професије. И ми смо наставили да живимо за свој позив иако годинама нисмо могли и живети од њега. (...)

Стога, моје удаљавање са Униварзитета, упркос томе што ми много недостаје предавачка делатност, није могло деловати судбински на мој даљи рад и мој став према животу, социјализму за који сам се определила и друштву у којем живим (да бих била мотивисана да га напустим).

Међутим, битно и судбинско је то да је наш случај, међу другима, потврдио да је југословенско друштво блиско друштвима "реалног социјализма" по томе што држава, или боље рећи државна партија, има моћ да кроји људима судбине, да одлучује о судбини науке, литературе и културе уопште, иако се у већини ради о потпуно некомпетентним особама које доносе одлуке. Та чињеница, да је држава јавно признала укидање аутономије Универзитета, која је старија од самоуправљања, била је надвосмислени доказ о томе да је југословенско друштво пропустило шансу да се даље трансформише и ослободи бремена стаљинистичког наслеђа. (...)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Триво Инђић

БУДУЋНОСТ ЈЕ НАША ОДГОВОРНОСТ

ПРОЛАЗНО је страдање, малтретирање, ухођење, проказивање и жигосање, ускраћивање пасоша (пет година), онемогућавање рада у струци, додира са јавношћу. Неважно је што заувек у овом систему остајете морално-политички неподобни. Рано је сазнање да и у овом друштву постоји апартхејд (идеолошки, политички) и да је као такав и озакоњен.

Ја сам и пре Филозофског факултета био отпуштен из службе због јавне критике идеолошког слепила и прогањања, апартхејда према интелектуалцима и другачијем мишљењу (тада сам радио у ЦК СК Србије, 1967. године, као секретар Комисије за науку, образовање и културу). Битно је сазнање да се само борбом за више слободе може сачувати слобода коју имамо, да се људска слобода не може спречавати, прогонити или одлагати у име "виших циљева", да се мора увек бита против тога да се узурпирана моћ учини легитимном.

Триво Инђић

Искушавање оног што није одобрено или што је изван познатог и прошлог знак је делатног живота (vita activa), побуне знања која је увек кажњива, али и увек примамљива, непристајања на цинички конформизам савременика, јасног дистанцирања од неталентоване и корумпиране клијентеле домаће, непросвећене и осветољубиве бирократије. Једино критичко и независно вишегласје мишљења (тзв. плурализам мишљења) може бити услов кретања напред и политичке еманципације и толеранције.

Оно је позвано да "денунцира и демистификује самозване авангарде и покаже сву нискост и себичност њихових личних интереса скривених под плаштом "историјске мисије'. Мој став је да друштвене науке сносе одговорност за питање до које мере слобода и демократија представљају доминантну вредност или форму владавине. (...) Садашњост је једина историја у којој смо ми актери, а будућност наша одговорност. Ако друштвена наука не тежи независности, слободи, она неће бити у стању да пред јавношћу представља одговоран подухват. Свака власт тражи поданике, послушнике и следбенике, а не критичке умове и слободне грађане склоне мењању света и искушавању постојећих установа. Бирократија жели не само да нам ускрати шансу да будемо слободни и независни људи, него и способност и вољу да резонујемо, да мислимо слободно и критички (отуд имамо овакав школски систем, телевизију, марксизам, итд.). Глава која клима одобравајући лако и задрема. (...) Зато је побуна против судбине издашна рудача људскости и креативности, а служење моћнима и манипулаторима извор непрекидног страха да се остане без мрвица са њиховог стола и ван њихове милости.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Љубомир Тадић

ОТПОР У ИМЕ ИСТИНЕ

Љубомир Тадић

КАДА данас, са искуством које сам стекао, размишљам о прошлим данима који су наступили после догађаја 1968. године, долазим до закључка да је много тога што сам у оно време сматрао важним и битним данас толико релативизовано да изгледа готово неважно и небитно.

Свака власт, како је истицао Адорно, носи у себи нешто застрашујуће, а ја бих додао и судбинско. Најгоре особине има она власт која декларативно "одумире", али лако посеже за репресивним средствима против непријатеља и јеретика. Ово лицемерје ваљало би непрекидно разоткривати и приказивати у правом светлу.

Наше искуство ме је научило да критичка интелигенција има први задатак да се својом речју и делом на сваком кораку супротставља страху и судбини које сеју и размножавају у свету осиони великаши и властодршци. У неку руку то је песнички однос према животу у свету у коме моћ и насиље и даље потчињавају људски ум и стваралаштво.(...)

Стога сматрам да је први задатак песника, али и филозофа да се у име истине, слободе и света без застрашујуће власти супротставља судбини...

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Драгољуб Мићуновић

ИЗМЕЂУ СЛУЧАЈА И СУДБИНЕ

КАДА данас, са временске дистанце, размишљам о томе шта ми се дешавало током две последње деценије, настојим да то доживљавам као прошлост, као оно "што је било и не може бити као да није било" - како каже Шекспир у "Магбету". Да ми се није дешавало то што ми се дешавало, дешавало би ми се нешто друго. Између случаја и судбине скривена је граница. Због тога избегавам да тражим одговоре на питање: Зашто ми се то догађало?

Драгољуб Мићуновић

Време о коме је реч било је обележено застрашивањем, хајкама, прогонима, бојкотима, хапшењима, забранама, дискриминацијама разних врста, јавним клеветањем, лажима, обманама и свим осталим што једна репресивна политика има на свом репертоару. Али било је и побуна, отпора, солидарности и истрајавања уз усвојене принципе. Све је то саставни део политичког и друштвеног живота и било је, на крају крајева, и неког задовољства у томе учествовати. Било је то време које је нудило "биографију" онима који су предузимали ризик да је направе.

Кад се развеје страх, лица и ствари, као после густе магле, добијају јасније обрисе и многи људи се чуде како им ствари и раније нису биле видљиве и јасне кад су биле ту пред очима. Да ли су минуле године биле битне за ширу заједницу - то не знам, време ће показати. За мене су пре свега битне због чињенице да су биле пуне истинског догађања и истинских изазова. Друштвене прилике које су ме, с једне стране, гурале на маргину јавног живота и лишавале професије, с друге стране су ме, објективно, доводиле у шансе за праве одлуке, праве гестове, засноване на много већој аутономији. Ако искуство може бити од било какве користи за будућност, чини ми се да бих за себе користио поуку да је све мање страшно но што изгледа, да се може много више издржати него што се мисли, да се многи хендикепи могу претворити у предности, а да је најважније бити у складу са оним делом себе самог који највише волимо...

Препоручујемо

Друштво

0 5

СМИШЉЕНЕ СМУТЊЕ ЕЛИТЕ: Михаило Ђурић и његов асистент Данило Баста као да су имали стаклену куглу из које су видели судбину Југославије

05. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

БРИОНСКЕ ОДЛУКЕ О СУДБИНИ НАРОДА: Шта су говорили Јован Ђорђевић, Андрија Гамс и Коста Чавошки о уставним променама у СФРЈ

04. 02. 2021. у 13:40

Друштво

0 3

ПРИПРЕМА БУДУЋЕ ТРАГЕДИЈЕ: Амандмани из 1971. су били резултат свакојаких закулисних радњи, политичких трулих компромиса и калкулација

03. 02. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ПОСЛЕДЊА РАСКРСНИЦА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Сви детаљи о расправи о уставним амандманима на Правном факултету 1971. године и страдaњу његових професора

02. 02. 2021. у 16:39

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације