БРУТАЛНА НОЋ МОГ ДЕТИЊСТВА: Сведочење Милана Басташића кога су усташе одвеле у Јасеновац као дечака

У МОЈОЈ души више од седам деценија јасно живе две тешке ноћи, априлска 1941. и октобарска 1942. године. Тог априла, последњи пут сам у нашој кући у Грубишном Пољу видео оца Луку, солунског добровољца, и брата Стевана, гимназијалца. Усташе су их из постеље, босе и полуголе, одвели а крајем јуна 1941, ко зна како зверски убили и бацили у Шаранову јаму код злогласног Јадовна. После те ноћи, када су одведени отац и брат, као и сви најближи мушки рођаци са очеве и мајчине стране, живели смо у непрекидном страху. Плашили смо се зла које је на све стране кружило и о коме се међу Србима шапутало. И, стигло нас је. Дошла је и друга брутална ноћ мог детињства. Почетком октобра 1942. године, усташе су ме одвеле у Јасеновац.

Фото П. Митић

СВЕДОЧАНСТВО Милан Басташић 1941. , Фото приватна архива

Ово је за "Новости" испричао др Милан Басташић, једини од 77 дечака одведених у једном дану са Билогоре који је преживео страхоте логора Јасеновац.

Док смо са њим разговарали, крајем фебруара 2015, његов апартман у Дому пензионера на Бежанијској коси у Београду, често је "плавила" тишина. Тешка и болна. Говорио нам је о понижењима која су доживели током транспорта у сточном вагону од Грубишног Поља до Јасеновца, о ужасима, о злу које је од 11. године памтио до краја живота (преминуо је 7. октобра 2016). Често је понављао:

"Децо, усташки терор не смете да заборавите!"

- Једини сам преживели од 77 српских дечака са Билогоре одведених у Јасеновац истог дана када и ја. Били су моји вршњаци или старији. Тек закорачили у живот који је окончан усташком шифрованом командом: "На насип, па преко Саве"... Мене су, пак, деценијама прогањали снови. Не логор колико сан у ком непрекидно бежим од усташа, скривам се, па поновно бежим, али увек испред мене однекуд искочи неки бојовник и одведе ме у логор - видно потресен причао нам је др Басташић.

После рата када се, како је тврдио, све заташкавало, стрпљиво је, пажљиво и готово кришом, сакупљао податке о страдању најближих и Срба у тзв. НДХ. Завршио је у Загребу Медицински факултет, специјализацију епидемиологије и докторске студије. Током епидемије вариоле 1972, руководио је сузбијањем болести у општинама Клина и Исток на Косову и Метохији. Када је 1987. пензионисан, био је пуковник и управник Завода за превентивно-медицинску заштиту загребачке армијске области. Хрватску је напустио августа 1991. године.

УСПОМЕНА Фотографија из 1939. године, једина на којој је породица Басташић: отац Лука, мајка Евица, брат Стеван, сестра Јованка и Милан

Фото приватна архива

Није скривао др Басташић да је са мајком и сестром, после рата размишљао да се пресели у Србију. Али, одлучили су да остану тамо где су његови преци живели готово четири века. У Хрватској се школовао, оженио, радио, остварио успешну војну и лекарску каријеру. Али, тврди, усташки терор и Јасеновац није могао да заборави, ни да сузбије исконски страх да се све може поновити:

- Већ са "Хрватским прољећем" 1971. године схватио сам да је мој осећај оправдан. Ипак, морам да признам да сам се надао да неће изаћи на оволико зло. Нажалост, погрешио сам.

Фото приватна архива

Из Грубишног Поља побегао сам у Бањалуку, августа 1991. пошто ми је дојављено да ће ме ухапсити. Одмах сам отишао у Београд и Смедерево и тражио организовање хируршке екипе за Папук. И успео сам. На Папук су 25. септембра стигли први хирурзи.

Али, те године хрватске власти га оптужују за наводне ратне злочине против цивилног становништва у Великој Ператовици. Тек две деценије касније, јануара 2011, Жупанијски суд у Бјеловару ослобађа га гнусних оптужби. Од тада је сваке године одлазио у Грубишно Поље... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације