Друштво

НАТО СЕ НЕ СТИДИ НИ ПОСЛЕ 22 ГОДИНЕ: Планове Ане и Ивана прекинула прва ракета која је пала на воз

И. Митић

12. 04. 2021. у 21:50

СПРЖЕНИ, ужарени и за шине залепљени вагони воза, јауци и лелек преживелих путника. Свуда около крв и делови људских тела, које су скидали и са грана дрвећа. Мирис спржене коже и болни крици повређених путника.

НАТО СЕ НЕ СТИДИ НИ ПОСЛЕ 22 ГОДИНЕ: Планове Ане и Ивана прекинула прва ракета која је пала на воз

Језива су сећања која се не заборављају, али се често сањају. На јави се о њима ретко и тешко говори. Боле ране које ни 22 године после почињеног злочина не могу да зацеле.

И овог пролећа комеморативним скупом обележена је годишњица бомбардовања путничког воза на улазу у Грделичку клисуру. Током НАТО агресије на нашу земљу 12. априла, на други дан Васкрса, два пројектила погодила су воз пун путника, а још два су пала на оближњи друмски мост на Коридору 10.

POGLEDAJ GALERIJU

Прва ракета, која је погодила почетак другог вагона воза док је прелазио Бистрички мост на Јужној Морави, одбацила је локомотиву и први вагон далеко од места страдања, док је друга у потпуности спржила трећи и залепила за шине четврти вагон. Идентификовано је 15 погинулих, а многа тела никада нису пронађена. Повређено је више од 50 људи.

Жртве су били цивили, од шестогодишњег Бранимира Станијановића из Алексинца и његових родитеља до брачног пара Марковић - Ане и Ивана.

У браку су били тек пет месеци, а заједно од бруцошких дана. Обоје су завршили постдипломске студије као најбољи студенти Природно-математичког факултета у Нишу и радили као истраживачи у фабрици лекова "Здравље". Путовали су у Иванов Владичин Хан, где су сахрањени. Заједнички и велики планови ових двадесетпетогодишњака прекинути су у тренутку када је на воз пала прва НАТО ракета.

- Испратио сам их са станице у Лесковцу. Ушли су у други вагон воза, који је био пун путника. У њему није било војске, па ми је и данас невероватно да су мета били цивили и да је воз намерно сачекан и бомбардован - прича Жарко Бјелетић, Анин отац, који је и ове године обишао место страдања своје ћерке и зета и положио цвеће на споменик на коме је исписано: "Не треба се бојати људи већ нељудског у њима".

На том месту био је и двадесетак минута после трагедије и затекао је призор који никада неће заборавити. Ану и Ивана тражио је и у болници надајући се да су повређени, али их је препознао међу онима који су настрадали. Његове ране не могу да зацеле, а још су му теже када слуша западне званичнике који бескрупулозним изјавама покушавају да оправдају НАТО злочине током агресије на нашу земљу.

- Боље им је да ћуте уместо што се брукају оним што говоре. Немају ни трунке поштовања за жртве и њихове породице. Ничег се не стиде, а требало би да их буде срамота што су убијали невине људе, криве само зато што су Срби. Правдали су се сипајући со на наше ране, и то не престају да чине ни после више од две деценије од злочина који су починили - истиче Жарко Бјелетић, професор хемије и некадашљи директор лесковачке Медицинске школе.

НАТО је негирао напад на воз. Касније га је признао, али га је бездушно назвао "колатералном штетом" и тако покушао да оправда погибију недужних људи. Kрај споменика подигнутим у њихову част стоји и натпис "Да се не заборави". Зато се ту сваког 12. априла окупљају чланови породица погинулих и повређених, бројни грађани, представници лесковачке локалне самоуправе и српске железнице. Путнички воз застане крај места трагедије и својом сиреном преплави долину Јужне Мораве сећањима на злочин који ће обележавати и генерације које тек долазе.

НЕ ПРЕСТАЈЕ ДА БОЛИ

- Ране наше домовине још увек нису залечене. И даље су свеже. Оно што је нашу земљу задесило 1999. године не престаје да боли. Памтимо и дан када су наша Грделица, наш Лесковац, наша Србија, 12. априла те године, завијени у црно. Учињена нам је велика неправда. Изгубљени су животи. Сваки живот је непроцењиво вредан, а сећање на страдале живи и живеће - поручио је Горан Цветановић, градоначелник Лесковца.

ЛАЖ ПОСЛЕ ЗЛОЧИНА

После тврдњи НАТО да је пилот схватио да воз стиже на мост тек када је било касно да заустави ракете, установљено је да је снимак који је емитован као доказ за ове наводе био убрзан скоро пет пута, чиме је лажирана и брзина воза. Од јачине експлозије из лежишта су избацивана врата и прозори околних кућа, а мештани су видели густ дим и преживеле путнике који су се извлачили кроз прозоре воза и, страхујући од новог напада, бежали ка пољу.