ХАЈТАМ И ИМАН, ЛЕКАРИ КОЈЕ СРБИ ОБОЖАВАЈУ: Доктор из Јерусалима са супругом из Јордана одабраo да им Србија буде друга домовина

КАДА су се пре готово три деценије упознали на Медицинском факултету у Нишу, Хајтам Тајем (53) из Јерусалима и његова садашња супруга Иман из Амана, имали су у плану да по завршетку студија оду назад у Палестину, где би, као лекари, имали сигурнију егзистенцију.

Фото Ј. Ћосин

Већ током специјализације показали су да су у свом послу изузетни, па охрабрени професорима и колегама, али и пацијентима који су увек бирали њих када би долазили на прегледе, одлучили су - да остану у Србији. За врло кратко време доктор Хајтам постао је најтраженији дечји педијатар у Нишу, док његова супруга, коју од милоште у Србији зову Мима, ради као гинеколог у Општој болници у Пироту.

Хајтам је у Србију дошао 1987. године, у време када је у његовој родној Палестини било забрањено студирати медицину. Заједно са још око 500 студената, преселио се у Београд где је најпре учио српски језик шест месеци, а затим уписао студије. На другој години пребацио се у Ниш и упознао Иман која се из Србије, где је иначе рођена, одселила код оца у Јордан када је имала 9 година, али се вратила на студије.

НАСЛЕДНИЦИ Лара, Камал и Маја, Фото Ј. Ћосин

- Мој отац је прижељкивао да променим мишљење и упишем нешто друго. Знао је да ако хоћу медицину, да морам да одем и као да је предосетио да се више нећу вратити. Дошао сам овде као средњошколац, за време Југославије. Био сам равноправан, оно што је важило за друге, важило је и за мене. Једини проблем био је језик. Врло сам га тешко савладао. Јако је било тешко и некад чак депресивно студирати тежак факултет на језику који једва говорите. Те године је са мном дошло више од 500 студената из Палестине, само њих педесетак га је завршило. Ја сам решио да не одустанем, да се борим - прича нам доктор Хајтам.

Каже да су му најтеже пале прве две године живота далеко од своје земље. На другој години факултета, преселио се у Ниш и тамо упознао Иман. Она је далеко боље познавала српски од њега, будући да јој је мајка Српкиња и да је рођена у Нишу, а како је говорила и арапски, помагала му је да савлада све баријере.

- Почели смо да учимо заједно, помагала ми је у свему. Предмет за кожне болести ми је био најтежи. Изрази су ми били нејасни, упркос речнику. Касније се из пријатељства развила љубав, која је резултирала браком. То је једино добро из рата 1999, јер смо баш тада одлучили да се венчамо. Када је бомбардована Шуматовачка улица у Нишу, ја сам био на мосту. Минут ме је делио од тога да будем баш на месту где су пале касетне бомбе. Тада смо схватили да је живот кратак и да желимо породицу и брак - присећа се тог мрачног периода у Србији.

Фото Приватна архива

Каже да га ратови нису поколебали да одустане, већ напротив, решио је да настави даље и уписао је специјализацију.

- За разлику од основних студија, она је била неописиво лакша. Језик сам већ савладао, а двоје људи из струке заслужни су да мој избор где ћу применити своје стечено знање о медицине буде управо Ниш. То је професорка Љиљана Пејчић, дечји кардиохирург, била је и мој психолог, и психијатар, друг... све. Ту је и професор Милорад Јеркан, директор ДЗ Ниш.

Они су толико утицали на моју будућност у овој земљи. После специјализације, било је питање ко ће сада да запосли странца. Међутим, директор је понудио посао за стално и рекао - "ја нећу да изгубим одличног лекара, пацијенти те воле, сви те траже". Србија ми је дала прилику да покажем шта знам и ја то поштујем. Зато сам на неки начин хтео да се одужим, понудио сам да помогнем све што је у мојој моћи. Радио сам у ковид-зони, желећи да заједно са колегама бијем битку против ове пошасти - испричао је он.

Сада, како каже, више и не помишља на то да је можда у Јерусалиму, који је далеко развијенији од Ниша могао да обезбеди, не само светлију будућност себи, већ и својој деци.

Иако су давно аплицирали за држављанство његове супруге, док су још као студенти планирали да се врате у Палестину, сада више то не виде као опцију.

- Ако ме питате, сада не бисмо отишли назад. Наша деца овде у Србији нису просек, они су изузетни. Лара, која сада иде у први разред гимназије је освојила толико награда, не само за Ниш, већ за цео југ, што нико пре ње није, и то махом за српски језик. Течно прича и енглески, арапски и немачки. Маја иде у шести разред, а Камал у четврти и они су такође јако талентовани. На педијатрији никада нисам имао осећај да сам странац. Био сам битан фактор, део тима и дан-данас однос са колегама је на врхунском нивоу. Највеће ми је задовољство када чујем да деца, моји пацијенти, знају моје име. Дођу на преглед и знају ми име.

Ординација ми је пуна цртежа - прича нам са одушевљењем доктор Хајтам.

ПОВЕРЕЊЕ Доктор Хајтам на радном месту, Фото Ј. Ћосин

Далеко је, каже, од Јерусалима, али Србију сматра својом другом земљом, а Ниш као да му је родни град. Око свега тога сагласна је и његова супруга Иман. Она је као дете отишла у Јордан где је живео њен отац, а вратила се да би студирала медицину.

- Отишла сам као дете, нисам знала реч арапског. На крају сам била најбољи ученик тамо, ђак генерације, али Србија ми је увек недостајала, хтела сам да се вратим. Желимо да наша деца расту овде, јер ова земља може да им пружи много, а када одрасту, нека сами одлуче. Када сам упознала свог супруга, све коцкице су се поклопиле и ево нас данас, срећни и задовољни овде - прича нам Имам, или Мима, као се после више од три деценије живота у Србији и сама представља.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације