УМРО ЗБОГ УВРЕДЕ РАТНОГ ПРОФИТЕРА: Репортери "Новости" у спомен-соби Арчибалда Рајса, на стогодишњицу Полицијске школе
НEМА баш превише оних који знају да се спомен-соба Арчибалда Рајса (1875-1929), чувеног криминолога, форензичара, доктора хемијских наука, фотографа и зоолога, аутора славног дела "Чујте, Срби", налази на Криминалистичко-полицијском универзитету, у Земуну, и да је, уз обавезну претходну најаву, отворена за јавност, посебно током Дана европске културне баштине.
Рајса је његов савременик др Едмон Локар, један од најпознатијих писаца у полицијско-техничкој литератури, судски лекар и шеф антропометријско-полицијског одељења у Лиону, назвао "модерним Шерлоком Холмсом". Био је оснивач Института за научну полицију у Лозани (1909) и Полицијске школе у Београду (1921), која ове године обележава стогодишњицу.
- Када је др Арчибалд Рајс основао Институт за техничку полицију на Универзитету у Лозани, уживао је огроман научни углед у свету. Вртлог живота довео га је у Србију, где је стручна и научна знања из криминалистике примењивао на сваком кораку, најпре спроводећи истрагу непријатељских злочина на српском бојном пољу, а потом усмеравајући модернизацију српске полиције у послератном периоду. Његовом заслугом, а формално Уредбом Министарства унутрашњих дела, 8. фебруара 1921. године, основана је прва полицијска школа у Србији. Овај датум остао је забележен као полазна тачка српског високошколског полицијског образовања - каже проф. др Дане Субошић, ректор Криминалистичко-полицијског универзитета.
РАЈСОВУ Школу свечано је отворио министар унутрашњих дела Милорад Драшковић и она је окупила професоре са Београдског универзитета и више полицијске чиновнике. Први директор био је управо Рајс.
- Чувени др Стокис из Лијежа, Рајсово најзначајније дело, које му је донело светску славу, први том "Приручника за научну (техничку) полицију", под насловом "Крађе и убиства" (1911), које се чува у библиотеци Универзитета, прогласио је "спомеником подигнутим полицијској науци" - објашњава проф. Субошић.
У знак признања на Универзитету, у спомен-соби чувају се предмети из његове личне заоставштине коју су уступили законски наследници, Никола и Мирјана Гачић из Горњег Милановца.
ИАКО је вероватно најдрагоценији оригинални рукопис дела "Чујте, Срби" и писаћа машина на којој је куцан (дигитална копија доступна је у репозиторијуму "Јаков" КПУ), посебно је занимљив Рајсов портрет на Калемегдану, рад швајцарског сликара Марсела Амигеа. Настао је за време сликаровог боравка у Београду, у лето 1929. Управо је Амиге присуствовао Рајсовој смрти. Швајцарац је тада радио и портрет краља Александра, чија је судбина непозната.
Рајс је од државе добио на Топчидеру плац, на ком је сазидао кућу у моравском стилу и назвао је Добро поље. Испред ње је пролазио пут од утабане земље, затворен за теретна возила. На пет минута одатле био је калдрмисани друм, али је бивши министар и ратни профитер, по имену Капетановић, хтео да избегне плаћање друмарине и да његови шпедитери прођу тик уз Добро поље. У расправи с Рајсом, извређао га је и пребацио му да је "нико и ништа у Србији".
РАЈСУ, који се буквално одрекао светске каријере због Србије, позлило је баш у моменту када је кући прилазио Амиге. У књизи путописа "Сам према Азији", из 1934, сликар детаљно описује овај догађај. Каже, Рајсу је после увреде ударила крв у главу и пао је у несвест, а Капетановић се удостојио тек толико да позове његовог послужитеља Јова, пре него оде. Јово и госпођа Фавра, која је бринула о њему, пренели су га на терасу и ставили хладне облоге, а Амиге је затражио да му донесу етар и оду по лекара.
"Одједном му се поглед разнежи, а затим постаде стакласт и влажан. Црте лица почеше да му се опуштају. Помислио сам да му је боље и обрадовао се; али био је мртав. Јово је први схватио, па отрча да потражи свећу и стави је изнад покојникове главе", описује Амиге трагичан догађај.
ОСИМ портрета, у соби се налазе и Рајсова лула и сребрна муштикла, са посветом "За донешену слободу, Одбор трговачких госпођа, 1918", затим два штапа са његовим иницијалима, мастионица од стакла и сребра, ручни сат на чијој су полеђини угравирана имена места у којима је пословно боравио, стона лампа израђена од чауре из Првог светског рата, са угравираном посветом Генералне команде у Крагујевцу, 1915. Ту су и округли сто са столицама у стилу "алт дајч", "сингер" шиваћа машина, уљана лампа, сребрна чаша са угравираним Рајсовим монограмом и посветом студената из 1899, затим криминологова биста, рад вајара Марка Брежанина из 1929, акварелисани цртеж "Српски ратник" сликара Владимира Бецића, из 1915. и уљана слика Рајсове родне куће, у Хехтсбергу, рад немачког сликара Хаземана из 1904.
Ту су и две фотографије: једна Рајсова, с посветом брачном пару Фавра, и друга, на којој су Лујза и Алфред Фавра, Рајс, швајцарски пуковник Фејлер и Саво Микић, у вили на Топчидеру. Све ове ствари красиле су Добро поље.
- Рајс је остваривао пријатељске везе с уметницима, попут Владимира Бецића, који је у статусу службеног ратног сликара и фотографа Врховне команде са српском војском дочекао пробој Солунског фронта. Бецић је поклонио Рајсу акварелисани цртеж "Српски ратник", с посветом на француском језику, који ће у послератном периоду заузимати централно место на зиду његове виле Добро поље - каже историчарка уметности др Рената Самарџић, шеф библиотеке на КПУ.
Додаје и да је Рајсово последње писмо од 8. августа 1929, непосредно пре смрти, било упућено сликару Михаилу Миловановићу, коме захваљује за слику војводе Мишића.
"Ваш лепи портрет имаће почасно место у мојој сељачкој кући. То је збиља наш војвода. И збиља атмосфера из јесени 1916. на Чукама, кад су наши војници грунули ка Битољу", написао је Рајс ратном другу с Кајмакчалана, некадашњем ђаку минхенске Ликовне академије. Као ратни сликар и сам је боравио на Крфу и у Солуну.
ПРЕ виле Добро поље на Топчидеру, Рајс је живео у Пилију, надомак Лозане, у вили коју су пројектовале најпознатије архитекте тог времена - Алфонс Лаверијер и Ежен Едуар Моно. Вилу Добро поље, у Србији, подигао је према пројекту српског грађевинара Лазара Лацковића. Његов биограф Сава Ђорђевић описао је ентеријер пре као минијатуру етнографског музеја, него као дом за становање:
"Добија се импресија да је то пре кућица имућнијег сељака и домаћина, а најмање Рајсова - мада лични намештај, постељни и сав остали, одаје господство и културу. Ту има: опанака, сељачких чарапа у разним везовима и националним шарама, карата за вино, без које наш сељак ни свадбу ни славу не прославља; верига, бакрачића, кудеља; наше старо ватрено оружје, ножеви, чутурице, реденици, маса испуњених великих и малих птица, успомена на његов лов."
ПРЕПИСКА СА ВОЈВОДОМ МИШИЋЕМ
РАЈСОВ некадашњи дом на Топчидеру данас је приватно власништво и у доста лошем стању. Сачувано је Рајсово писмо војводи Живојину Мишићу, из Париза, из 1919. године, у ком пише да је као ратни сликар боравио на Крфу и у Солуну: "Сањао сам о каквој малој сељачкој кућици недалеко од Београда, где бих проводио вечери са друговима са којима сам се упознао на Милетиној коси, на Рововској коси, на Мачковом камену, на Чукама и другим местима." Две године касније добија овај плац на Топчидеру, где од сопственог новца гради вилу. "Сан ми се остварио", записао је.
ВИЛА СВЕТЛОСТ
ПОСЛЕ усељења у вилу Светлост (1905), у Пилију, надомак Лозане, она постаје место окупљања најеминентнијих имена тог времена у области криминалистике и криминологије. Међу њима је и Душан Ђ. Алимпић, српски пионир криминалистике, који је по повратку из Лозане (1910) иницирао оснивање криминалистичко-техничке лабораторије у Београду. Алимпићевом заслугом Рајс је дошао у Србију и заједно су после рата учествовали у реорганизацији српске полиције - каже Самарџић.
Препоручујемо
ДИРЉИВИ ПРИЗОРИ У СРБИЈИ: Овај свет је сувише препатио да би могао бучно да се радује
06. 02. 2021. у 18:00
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ОДВЕЛИ СУ МЕ У ШАТОР, ОДУЗЕЛИ ПАСОШ" Наша певачица очи у очи са Гадафијем: "Нисам била свесна шта се дешава"
ПЕВАЧИЦА је била веома млада и није била свесна шта се дешава...
16. 12. 2024. у 09:20
Коментари (2)