СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЗАВАДА МЕЂУ ДИНАСТИЈАМА, НИКАД МЕЂУ НАРОДОМ: Односи Србије и Црне Горе имали су успоне и падове током векова

КО СМО, одакле долазимо, куда идемо питања су која, као измаглица, лебде над реком људске историје.

Фото Архива

Сваки човек и сваки народ, у свом цивилизацијском ходу, изнова и изнова морају да одговарају на питања, на које одговора нема изузев - у тражењу одговора. И где почиње историја, ако не у свести да овај свет није наш - позајмили смо га од предака, дугујемо га потомцима. И сходно реченом, где почиње историја за неке наше савременике у Црној Гори?

Да ли ових година, када су председнику ове државе Милу Ђукановићу пуна уста "великосрпских интереса" од којих се треба бранити, "великосрпских идеолога", "великосрпског национализма", "великосрпског пројекта", када тврди да "поново присуствујемо једној експанзионистичкој политици Србије према Црној Гори", а да "наши односи никада нису били на нижој разини"? Или пре тридесетак година, када је говорио "Црногорци су поносни на српско порекло и црногорску државност, на славну историју српског народа. Зато и верујемо у заједничку будућност и просперитет".

У славној историји српског народа у Србији и Црној Гори бивали су међусобни односи и на "нижим разинама". И књаз Никола је мењао политику према Србији, али не зато што је хтео да ствара црногорску нацију, црногорску цркву, да негира аманет владике Рада Петровића Његоша на самртној постељи, да се ради на слози и уједињењу васцелог српства. "Ниске разине" у односима две државе имале су искључиво династички карактер и личну суревњивост, чак и мржњу између Петровића и Карађорђевића.

ДИНАСТИЈЕ Деда и унук, Никола и Александар, Фото Архива

То није промакло ни посланику на цетињском двору, барону Гизлу, који је у својим успоменама записао: "За нас, Аустријанце, много је значило супарништво између Србије и Црне Горе. Али, оно није имало корене у народу; оно је било горе, у редовима књажевске породице и најближих њених присталица, тамо је мржња противу династије Карађорђевић била нескривена. Чак ни пепео жене краља Петра и његове деце на Цетињу није остао, него је пренесен у Београд..."

ВЕСТ о убиству краља Александра Обреновића стигла је на Цетиње истог дана. Међу народом није било дилеме ко ће доћи на српски престо: "Господар, нико други". Велико разочарање завладало је Црном Гором када је за краља Србије проглашен кнез Петар Карађорђевић. И Никола се тешко мирио са овом чињеницом. Његов ађутант Симо Поповић, забележио је у својим мемоарима: "Био је страшно погођен том вешћу: примивши телеграм, помодрио је у лицу, депешу стискао у шаку и бацио је; успут за дуго није ријеч проговорио..."

У спољној политици књаз Никола је вешто маневрисао између Русије, Аустрије и Италије.

ВОЈНИК Краљ Никола код Скадра

Фото Архива

Повезао се са европским дворовима удајом својих кћери и женидбом синова. Кћерке, Милицу и Стану, удао је за велике кнежеве руске, блиске царској породици Романов и тиме учврстио везе са Русијом; трећу ћерку Јелену је удао за италијанског краља Виктора Емануела. Кнегињу Ксенију покушавао је да уда за бугарског краља Фердинанда. Најстаријег сина, кнеза Данила, који је био и престолонаследник, оженио је немачком принцезом, кнегињом Милицом, рођеном Мекленбург, а средњег сина, кнеза Мирка, Српкињом Наталијом Константиновић, која је била у блиском сродству са Обреновићима.

Своје планове је градио према тренутним политичким односима у Европи. Разрадио је две основне стратегије - уједињење са Србијом на челу са династијом Петровић, или опстанак самосталне Црне Горе која би се проширила деловима Босне и Херцеговине, Далмације и Албаније.

Његове претензије на српски престо биле су сасвим логичне. Био је народни војник и вођа, песник и драмски писац. Истовремено доброћудан и горштачки лукав. У политици је био самоуверен, маштовит и неухватљив. По интелектуалним способностима и државничком искуству надмашивао је зета Петра Карађорђевића.

ЛУКАВОСТ Крунисање Николе Петровића

Фото Архива

Заоштравање односа на релацији Цетиње - Београд почело је када је у Црној Гори донет први устав и одржани избори за Скупштину. Последица наговештаја првих демократских корака била је стварање опозиције која је тражила веће политичке слободе и ограничавање књажеве моћи. На њеном челу су били углавном млади људи који су се школовали у Београду и Србији.

НАРОДНА скупштина Црне Горе већином гласова одлучила је 10. децембра 1906. у Владином дому на Цетињу, да њен званичан назив буде "Српска народна скупштина Књажевине Црне Горе". Два дана касније књаз Никола упутио је писмо председнику Скупштине Шаку Петровићу Његошу: "Разумио сам да је наша Скупштина ријешила назвати се Српско-црногорска народна скупштина. Ја противу тога немам ништа... Већ када је скупштина себи дала ову титулу, што иста заборави мене с предлогом на владу да се и ја прозовем 'Ми по милости божјој књаз и господар српско-црногорски', јер иначе, остајући на само црногорски, излази некако да смо у несугласици Скупштина и ја, што у ствари, Богу хвала, нијесмо."

У националној политици постојале су тада само две нијансе: унионисти и радикали. Први су тражили унију, уз опстанак обе династије, а други су били за потпуно уједињење обе српске државе. Књаз Никола, који је до тада имао апсолутну власт, тешко се мирио са буђењем демократије. Говорио је: "Парламенат за Црну Гору, то је исувише опуштена узда за коња још необученог." Тако није мислила црногорска омладина, тражили су парламентарну владавину и општа политичка права. Те њихове идеје почињу да продиру у народ.

Схвативши да је враг однео шалу, књаз почиње са прогоном и хапшењем. Некако у то време код неколицине студената су пронађене бомбе. То је Николи добродошло да се обрачуна са опозицијом која је постајала све бучнија. Долази до масовног хапшења и на Цетињу је у октобру 1907. године одржано велико суђење названо "бомбашка афера". Осуђено је 50 људи, од којих петорица на смрт. Крунски сведок на овом суђењу је био Ђорђе Настић, за кога је доцније установљено да је био аустријски провокатор и агент. Он је оптужио Николу Пашића и српски краљевски двор као главне инспираторе за ову заверу.Да је ово био монтирани процес, можда најбоље сведочи податак да су четворица оптужених, који су избегли у Аустроугарску и којима је суђено у Котору, ослобођени.

Књаз је "бомбашку аферу" искористио да оптужи званичну Србију за њено наводно мешање у унутрашње ствари Црне Горе и прекинуо је дипломатске односе са Београдом. Годину дана касније када долази до анексионе кризе, прикључења Босне и Херцеговине Аустроугарској, влада чини гест помирења - прелази преко тешких оптужби и несугласица "пружајући братску руку". Међутим, ово братско помирење је било кратког века. У јесен 1909. долази поново до погоршања односа између Цетиња и Београда. Разлог је овог пута био побуна Васојевића у којој је књаз Никола опет видео прсте званичне Србије. Главни доказ за овакав став је био то што је један од побуњеника завршио подофицирску школу у Србији. Од 160 особа којима се судило у Колашину, на смртну казну је осуђено 11 завереника.

СА ЦЕТИЊА се упућује ултиматум да се црногорски емигранти протерају из Србије и да београдска штампа престане да пише о колашинском процесу. У јануару 1910. године књаз Никола је тражио од српског посланика Петковића на Цетињу: "или Пашић, или емигранти из Србије". У извештају који је послао влади у Београду Петковић пише: "У том моменту извадио је револвер иза појаса, бацио га на сто и саопштио ми да је наредио министрима да више не комуницирају са мном као послаником...При томе се вехементно понашао, говорећи с висине о Србији:...Мени Србија не треба, али ја се за њу увек борим и чувам је као добар Србин. Она може да буде разграбљена за осам дана, а мени никад ништа не може. Ја сам у стању да ратујем, ја могу, ако устреба и целу Европу да повучем."

За разлику од свог књаза који је у Србији видео узрок побуне Васојевића, његов министар правосуђа и спољних послова Лазар Томановић, о колашинској афери у својим мемоарима је записао: "Колашинска афера је посљедица неуспјеха бомбашке афере, упорни подземни рад Беча".

Адам Прибићевић је у листу "Српско коло" од 9. децембра 1909. године писао о смртним казнама на суђењу у Колашину: "Али нека буде увјерен стари тиранин, да ће крв оне петорице пасти на њега и дјецу његову. И Обреновићи су у Србији стријељали, али су дочекали да и њих стријељају. Било је и руских и француских и енглеских и других владара, који су вјешали и стријељали, али су и они дочекали страшну уру. Дочекаће је и он зајамачно... Стид, срамота и проклетство народно покриће успомену изрода српских што су дигли крваву руку на главе браће своје, јер хтједоше слободе и правде."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације