Еколошка бомба Царнеx усред Врбаса! (ФОТО)

ДОК се званични подаци Месне индустрије Царнеx мере у милијардама и тонама, грађани Врбаса и околине говоре о сасвим другачијем искуству, о свакодневном животу уз непријатне мирисе, загађену воду и страх за здравље.

Фото: Приватна архива

Док се у званичним извештајима МК Гроуп-а и њене месне индустрије Царнеx све своди на милијарде динара и тоне производа, становници Врбаса и околних насеља описују сасвим другачију реалност – свакодневицу обележену непријатним мирисима, загађеном водом и стрепњом за здравље.

Царнеx је на папиру симбол моћи МК Комерца и лидер домаће прехрамбене индустрије – са приходима од преко десет милијарди динара годишње и статусом највећег произвођача и извозника у земљи. Ипак, иза импресивних цифара крије се друга слика: канали, лагуне и поља око фабрике сведоче о загађењу воде, земљишта и ваздуха, о несносним мирисима и помору рибе у Великом бачком каналу, као и о растућим здравственим проблемима грађана.

Обзиром на фотографије и све чешће натписе грађана на друштвеним мрежама, посетили смо Врбас место из ког допире највећи очај. Приче о несносном смраду, загађењу река и канала, као и страхови у вези са квалитетом пијаће воде преплављују свакодневицу. И поред свега, добар део грађана одмахивао је руком, говорећи да су већ навикли да их трују и да се ту, нажалост, ништа не може променити.

Царнеx загађује Врбас и околину: “Ја сам већ имао канцер. Живео сам баш поред канала!”

Грађани Врбаса немају много дилема када је реч о Царнеxу.

- Царнеx загађује Врбас и околину, Велики бачки канал је највећи канализациони ток - каже један од мештана. Непријатни мириси део су свакодневице.

- Што се тиче мириса, увек је ту. Све то је штетно по здравље, угрожени смо - додаје становница из непосредне близине фабрике.

Старија госпођа, којиа годинама живи уз канал, објашњава да се осећа специфичан дим и сагоревање отпада:

- Осећа се загађење, да ли је од костију и месног отпада, пошто пале кости, али мирис је несносан.

Забринутост расте с годинама, нарочито међу старијом популацијом.

- Ја сам више него забринут. Имам 76 година. Потребан ми је здрав ваздух и здрава средина. А имам и децу - каже наш саговорник.

На крају, један од мештана говори о најтежим последицама:

- Људи обољевају од канцера. Ја сам већ имао канцер. Живео сам баш поред канала. Не знам шта да вам кажем, то је јавна тајна.

Чак и када вода из славине изгледа наизглед чисто, у пракси, тврде, показује друго лице:

-  Они воду хлоришу, па буде бела кад се сипа. Али кад се кува, остаје жути талог на дну. Вода је катастрофа - наглашава једна становница.

Царнеx: Отворене лагуне и ризици по здравље

Фотографије постројења Царнеxа откривају тамне, пенушаве базене у којима раде површински аератори – јасан знак да је реч о водама под великим органским оптерећењем. У непосредној близини налазе се отворене лагуне без икакве видљиве заштите, из којих се шире гасови оштрог и непријатног мириса, попут сумпороводоника и амонијака. На ободима комплекса могу се уочити гомиле муља и чврстог отпада које се годинама таложе на отвореном, без контроле испирања или заштите од ветра, док се из самих погона уздижу видљиви стубови дима и измаглице.

Фото: Приватна архива

Такво стање представља озбиљну опасност. Отпадне воде са високим нивоима биолошке и хемијске потрошње кисеоника доспевају у реципијенте и одузимају кисеоник из њих, што доводи до угинућа рибе и урушавања целих водених екосистема.

Шта остаје иза Царнеx производње?

Царнеx се бави клањем стоке, прерадом меса и производњом паштета, виршли, кобасица и других месних прерађевина. Свака та активност производи велике количине отпада животињског порекла. 
То укључује кости и коштане остатке, унутрашње органе и клаонички отпад (делови који нису за људску исхрану), крв, масноће и кожице, отпадне воде пуне протеина, масти и микроорганизама, амбалажни отпад и нуспроизводе из прераде.

Фото: Приватна архива

Грађани из Врбаса и околине често помињу да "Царнеx избацује млевене кости" или да се "по каналима види бели муљ".

О чему се ради?

Млевене кости и други чврсти остаци (кожице, тетиве, рогови, крвави комадићи меса) често се самељу и одлажу као клаонички отпад. Тај отпад би требало да иде у посебна постројења, рендеринг фабрике, где се од њега праве техничке масти или брашно за сточну храну. Када такав материјал заврши на отвореним депонијама, у каналима или лагунама, долази до распадања. Разградња костију и протеина ослобађа амонијак, сумпороводоник и друге гасове који изазивају несносан смрад, али и здравствене проблеме за околину.
Ако кости и сличан клаонички отпад заврше у отпадним водама или на лагунама заједно са индустријским муљем, то није само естетски непријатно, то је епидемиолошки ризик (бактерије, паразити, ширење болести).

Какве отпатке грађани примећују

Према изјавама мештана и ранијим локалним извештајима, у околини Врбаса људи су наилазили на бели муљ и комадиће костију у каналима, јак смрад распаднутог меса и крви у близини погона, тамне, пенушаве воде из испуста Царнеxа али и најезду инсеката и глодара који се хране на депонијама органског отпада. 
То је заправо мешавина отпадних вода са високим органским оптерећењем и клаоничког отпада који није збринут по стандардима

Животињски отпад је готово увек носилац бактерија (салмонела, ешерихија), паразита и вируса. Ако завршава на отвореном, постаје легло инфекција.
Распад костију и протеина ослобађа амонијак и сумпороводоник, који гуше водене екосистеме и изазивају помор рибе.
Смрад, муве, пацови и одвратан призор додатно снижавају квалитет живота у околини фабрике.

Како би требало да се ради?

По закону, клаонички отпад категорије 1 и 2 (опасан за људско здравље) мора се слати у специјализована постројења за прераду и стерилизацију, никако одлагати на депоније или пуштати у канализацију. У пракси, у Србији, честа је појава да део тог отпада завршава на отвореном или у индустријским лагунама, што је у основи права еколошка бомба!

Фото: Приватна архива

Стручњаци упозоравају на опасност по здравље људи

Непречишћене воде из кланица претварају реке у отровне канале, а грађане у таоце загађења. Стручњаци кажу да бактерије и гасови не остају у води, већ завршавају у плућима и чашама људи.

„Када се отпадне воде из месне индустрије без третмана испусте у канал или реку, то није само кршење прописа – то је директно угрожавање здравља људи,“ упозорава др Марко Петровић, стручњак за заштиту вода. „Бактерије и токсини из тих вода не остају у реци – они улазе у подземне изворе, бунаре и на крају директно у чаше грађана.“

Независна консултанткиња за еколошке ризике Ана Николић објашњава: „Отпадне воде из месне индустрије пуне су азота, фосфора и патогена из крви, унутрашњих органа и остатака животињског порекла. Те материје нису безазлене – оне у води покрећу процес који се зове еутрофикација. То значи да реке и канали почињу да цветају алгама и бактеријама, вода се претвара у густу зелену или црну масу, сав расположиви кисеоник бива потрошен и риба и сав живи свет почињу да умиру. Истовремено, разградњом тог органског материјала ослобађају се токсини и гасови који нису само непријатног мириса, већ могу да изазову алергијске реакције, респираторне тегобе и инфекције код људи. Грађани то виде тек када им река постане црна и мртва – а тада је већ касно.“

 „Гасови попут амонијака и сумпороводоника нису само непријатног мириса – они удисањем изазивају главобоље, мучнину и хроничне респираторне проблеме код становништва,“ додаје Петар Ковачевић, стручњак за индустријско загађење из једног приватног лабораторијског центра и додаје: „Зато у ЕУ свака фабрика мора да има сопствени пречистач и сертификоване канале одлагања отпада. Свака рупа у систему значи болест – ми смо то видели кроз епидемије инфекција код људи,  масовна угинућа рибе, тровања шкољки. Епидемија зараза када крене, незаустављива је, а у овом случају би била незамислива.“

Муљ препун азота, фосфора и бактерија лако контаминира земљиште и подземне воде, док гасови и аеросоли које ветар разноси километрима изазивају мучнину, респираторне проблеме и сталан пад квалитета живота у околини.

Фатални примери из света пре него што су уведене строге мере управљања клаоничким и прехрамбеним отпадом

Пре него што су уведени строги прописи, свет је већ платио крваву цену небриге над клаоничким отпадом.

Лондон и Темза 1950-их

Отпадне воде из клаоница и прехрамбене индустрије „убиле“ су реку Темзу. Грађани узводно и низводно су удисали смрад сумпороводоника, а у летњим месецима бележене су епидемије гастроентеритиса и стомачних инфекција због загађене подземне воде и риболова на контаминираној води.

БСЕ („Болест лудих крава“) 1980–1990

Коришћење млевених костију, а посебно остаци мозга, кичмене мождине,  и унутрашњих органа у сточној храни довело је до епидемије говеђе спонгиформне енцефалопатије, али и њеног преласка на људе у облику варијанте Цреутзфелдт–Јакобове болести. Више стотина људи у Великој Британији оболело је од смртоносног неуродегенеративног обољења, а потрошачи су месецима избегавали месо због страха.

Фото: Приватна архива

Рајна, Немачка 1969.

Масовни испусти клаоничког отпада довели су до смањења кисеоника и раста бактерија у води. Локални становници који су користили реку за рекреацију и риболов бележили су повећане случајеве кожних осипа, инфекција и респираторних проблема због испаравања из воде.

Мичиген, САД 1970-их

У околини Гранд Ривера, грађани су пријављивали несносан смрад, мучнину и главобоље. Дечја игра на обалама реке завршавала је осипима и инфекцијама због микроорганизама из животињског отпада.

Нови Зеланд 1980-их

Изливање крвавих лагуна у океан изазивало је тровање шкољки и морских плодова. Бележени су случајеви гастроентеритиса код локалног становништва и туриста који су јели контаминирану храну или пливали у загађеним водама.

Заједнички именитељ: Без контроле над клаоничким отпадом, људи су били изложени комбинацији микробиолошких ризика (салмонела, ешерихија, паразити), токсичних гасова (амонијак, сумпороводоник) и секундарних ефеката (најезда глодара и инсеката). Тек када су се појавиле масовне заразе, неуролошке болести и економски губици, државе су увеле строге мере.

Помори рибе – видљиве последице

Да опасност није само теоријска показују и бројни примери помора рибе у близини ових индустријских постројења. У Великом бачком каналу 2019. године забележен је вишедневни помор од преко десет тона рибе, па су „Воде Војводине“ морале да убацују свежу воду из Дунава како би спасиле екосистем. Већ 2009. Еколошки покрет Врбаса оптужио је Карнексову фарму свиња „Фармакоп“ за помор рибе код Србобрана.

Код нас, део клаоничког отпада завршава у лагунама и каналима, што грађани најбоље осећају. Недовољни капацитети, слаба контрола и избегавање трошкова значе да индустрији и даље пролази најјефтиније решење, одлагање на отвореном.

Фото: Приватна архива

Путања загађења

Последице индустријског отпада шире се кроз три кључна правца. Воде су најугроженије, јер цурење из лагуна и испусти непречишћених отпадних вода директно изазивају масовне поморе рибе, еутрофикацију и угрожавање пијаћих ресурса. Земљиште трпи због депонија муља и шљаке које доводе до нагомилавања азота и фосфора, смањења плодности и контаминације ораница. Ваздух, пак, постаје засићен непријатним мирисима, гасовима и прашином, што локалном становништву свакодневно доноси здравствене проблеме и трајни пад квалитета живота.

Индустрија меса Царнеx није само симболи индустријског развоја – они су и жаришта еколошких ризика. Док у билансима стоје милијарде, у каналима и лагунама стоје црне воде, муљ и мртве рибе.

Одговорност је двострука: компаније морају да покажу резултате мониторинга, збрињавање отпада и планове санације, а институције да спроведу контроле, јавно објављују налазе и санкционишу прекршаје.

Цена загађења не мери се у тонама шећера или конзервама паштете – мери се у угроженим рекама, болесном земљишту и здрављем људи који живе уз фабрике.

(24седам)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације