Пољопривреда

ЕВО ШТА ВЕЋИНА РАТАРА РАДИ ПОГРЕШНО: Једна грешка вас може коштати целог приноса

К. Деспотовић

09. 02. 2026. у 13:44

У ПРВИМ данима буђења вегетације, на многим парцелама започиње једна од кључних фаза у производњи ратарских усева - прва прихрана. Иако се често посматра као рутинска мера која се из године у годину понавља, управо она има пресудан утицај на даљи развој усева и формирање потенцијала приноса.

ЕВО ШТА ВЕЋИНА РАТАРА РАДИ ПОГРЕШНО: Једна грешка вас може коштати целог приноса

У овој фази вегетације биљке излазе из зимског мировања, активирају се физиолошки процеси и започиње интензивнији пораст, због чега потребе за хранивима, пре свега азотом, нагло расту.

За разлику од основног ђубрења, које има дугорочну улогу у снабдевању биљака хранивима, прва прихрана представља правовремену интервенцију којом се усеву омогућава уједначен наставак раста. Код стрних жита, а нарочито пшенице, она директно утиче на интензитет бокорења, развој лисне масе и очување постојећих изданака. Уколико се овај корак прескочи или обави у погрешном тренутку, последице се често виде тек касније, кроз слабији склоп и неуједначен усев, што се на крају неминовно одражава и на принос.

Једна од најчешћих дилема у пракси односи се на прави тренутак за извођење прве прихране. Искуство показује да се велики број произвођача и даље ослања на календар, иако је стање усева и услови на парцели много поузданији показатељ. Прва прихрана требало би да се обави када биљке јасно показују знаке кретања вегетације, када је земљиште проходно и није превише влажно, али и када се у наредном периоду могу очекивати падавине које ће омогућити уношење хранива у зону кореновог система.

Преурањена примена може довести до губитака азота, док закаснела прихрана често значи пропуштену прилику за формирање оптималног броја изданака.

У избору ђубрива за прву прихрану не постоји универзално решење. У пракси се најчешће користе различити облици азотних ђубрива, али њихов ефекат у великој мери зависи од временских прилика, типа земљишта и тренутног стања усева. Стабилнији облици азота погодни су за рану прихрану, док ђубрива са бржим деловањем могу дати добар ефекат у каснијим роковима, али носе и већи ризик од губитака. Због тога је важно да се дозе не одређују „по навици“, већ у складу са реалним потребама усева и очекиваним приносом.

Упркос доброј намери, ефекат прве прихране често се умањује због грешака у примени. Претеривање са количинама, неравномерно разбацивање ђубрива или улазак у парцелу у неповољним условима могу нанети више штете него користи. Посебно су проблематичне неуједначене расподеле хранива, које се касније манифестују кроз шаролик изглед усева, отежану заштиту и неуједначено сазревање. Такве грешке су често последица лоше подешене механизације, а не самог избора ђубрива.

Посебан значај у првој прихрани има техничка припрема механизације, која се у пракси често подразумева, али ретко у потпуности спроводи. Расипачи минералног ђубрива, нарочито они који су током зиме мировали, захтевају пажљиву проверу пре изласка на парцелу. Неуједначен рад расипача, истрошени елементи, лоше подешена радна ширина или неусклађена брзина кретања трактора могу довести до великих разлика у количини примењеног ђубрива. Такве разлике касније постају видљиве у самом усеву, али тада је већ касно за исправке. Правилна калибрација расипача, прилагођавање подешавања типу ђубрива и условима на парцели, као и миран и уједначен рад у пољу, често су пресудни фактори који одлучују да ли ће уложен новац у прихрану бити оправдан или не.

У години у којој су трошкови производње високи, а цене минералних ђубрива и даље представљају озбиљан издатак за већину произвођача, прва прихрана добија додатну тежину. Сваки килограм азота који се изгуби због лошег тајминга или неадекватне примене директно повећава трошкове производње, без икаквог позитивног ефекта на принос. Управо због тога све чешће се истиче да прва прихрана није место за импровизацију, већ мера у којој се мора прецизно знати шта се ради и зашто.

Правилно изведена, она омогућава да се и у условима скупих инпута постигне максимална искоришћеност уложених средстава и обезбеди стабилан развој усева. У супротном, грешке направљене у овом раном периоду вегетације тешко се касније надокнаде, без обзира на додатне трошкове и корективне мере. Због тога прва прихрана остаје један од кључних момената у сезони, у којем се јасно види разлика између планске и стихијске производње.

(АгроБизнис)