ЈАКЕ РЕЧИ НИНЕ КОБИЉСКИ НА СУЂЕЊУ: Не осећам мржњу, него жал што Кости нисте помогли

НИКАДА нисмо помислили да би наш живот могли да проналазимо у народним изрекама "живот иде даље, живот не стаје". Ми смо стали и не знам хоћемо ли моћи и како да наставимо са животом. То питање себи постављамо. Кажу Бог ти да онолико колико можеш да поднесеш, а нас је задесила страшна судбина и не знам да ли ћемо успети да је поднесемо.

Фото: И. Маринковић

Ово је данас у Вишем суду у Београду казала Нина Кобиљски, мајка девојчице Еме убијене 3. маја у школи "Владислав Рибникар", настављајући свој исказ у парничном поступку по тужби родитеља убијене деце против Косте, Владимира и Миљане Кецмановић и школе.

- Шта значи треба бити јак, способност да сачувамо здрав разум. Ми се не боримо да повратимо нешто, ту смо битку трајно изгубили, нашу децу, ми се сада боримо да се сви наши односи, које смо годинама градили, сестрински, партнерски, родитељски не уруше као кула од карата, као домине. Наша патња је врло реална, као да вам константно крвари срце. Ја не знам да ли ћу моћи да будем добар супружник, пријатељ... Када ходам гледам у под. Свако јутро када пролазим путем за посао, на којем сам чула за пуцњаву у школи, ја плачем. Гледам да идем путем где нема много људи. Осећам се као ходајућа туга, која исијава патњу. Не желим да се људи осећају непријатно када то виде и зато се кријем. Правим дистанцу да некога не узнемирим - казала је Нина Кобољски.

Она каже да нема чак ни наду да ће време, за које кажу да лечи, донети олакшање, већ ће донети само промене и смену проблема, који су у тренутном фокусу.

- Тугу и патњу смо пригрлили као наше вечне сапутнике. Мучи ме осећање гриже савести, да ли смо Ему учили како треба. Она је убијена на месту на којем је требала да буде, није се задесила у погрешно време на погрешном месту. Да ли сам требала да је научим да се спасе и како? Имам осећање да сам је изневерила - навела је мајка.

Нина Кобиљски је казала да је до трагедије довео низ поступака родитеља злочинца и система.

- Адвокат је упутила речи саучешћа од породице Кецмановић. Не можете ви то у туђе име. По некоме се могу пренети поздрави и честитке, а саучествовање у болу је лично. Ми никада нисмо добили речи "жао ми је", па да питам зашто, је ли што сте имали оружје у кући, водили дете у стрељану, излагали га садржајима који нису у складу са његовим емотивним развојем. Је ли вам жао што вам дете нема изражену емпатију, јер је сам рекао да се смејао док је мама грдила сестру. Важно је то рећи, јер свако ко има више од једног детета зна да су у таквим ситуацијама они уједињени. Да је са шест година имао кризу свести и био у истој овој установи у којој је данас и тада сте добили шта треба да се уради, али сте се оглушили и изабрали супротно решење - навела је Нина.

Она је рекла да се на сликама из језичког кампа види дете које се никада не смеје.

- Ви га гледате сваки дан и не може дете да вам сакрије осећања, а овде се месецима спрема за масакр, три дана живи са пиштољима, прави спискове, гледа документарце и ви то не видите. То је немогуће у једној функционалној породици. Ја не осећам мржњу, већ  жал зашто му нисте помогли, јер ово није смело да се деси. Он је у кризној ситуацији применио понашање научено од родитеља. Он проблем није делио са њима, већ је пуцао у тела, како га је отац научио, и тако лечи депресију. Не тврдим да су они желели да се ово деси, али су желели тако да живе и васпитавају дете. Овде се проблем из њихове куће излио на нацију и стотине светова завио у црно - казала је Нина Кобиљски.

Она каже да се исказима родитеља убијене деце исписује срамна историјска чињеница посрнућа свега:

- Ја нигде друго немам да кажем шта мислим и осећам. Ми овде треба да дамо став шта је прихватљиво за човечност. Родитељи су имали огромну одговорност да до ове трагедије не дође и нису је испунили. Ако је неки посао племенит, онда је то посао лекара, ако је неко место безбедно, онда је то школска клупа. Ми сада имамо осећање безнађа, уздрманог темеља човечности. Ово што се десило 3. маја директан је узрок 4. маја. Ти родитељи гледајући нас нису ни сањали да ће их сутрадан исто снаћи. Ово је иницијална каписла зла и зато је потребно све изнети, јер речи да се више не понови су само фраза.

Нина Кобиљски каже да родитељи морају да имају осећање одговорности, да кажу ми нисмо хтели, ми смо погрешили.

- То је дуг друштву, да покажу да то тако није смело, да се макар одуже друштву, када убијеној деци не могу. Ја имам потребу да опростим, да тугујем у миру, али мени никада нико није дошао и рекао жао ми је због тога и тога и тога... Једине речи које чујемо су нисам крив, а за масакр се притоме не суди никоме. Његово дете је са вештинама, које је он одлучио да развија и сматрао да му требају за живот. Мајка која не спречава то, значи слаже се са њим. Важно је прихватити грешку, одговорност и рећи нисам хтео, жао ми је. Одсуство тога потпуно разарајуће утиче на мене, као да вам неко стално по живој рани копа.

Емина мајка каже да су очекивали да ће бити на истој страни, а не на две, да ће заједно туговати због њихових судбина, пригрлити боли једни других, ићи на гробље...

- Када прочитете исказе директорке школе, педагога и психолога срамно је професионално оправдање остицањем чињенице да вам процедура за промену школе или одељења није позната. Па коме треба да буде позната? Систем не да није био уређен, већ није постојао. Зашто се Коста осећао неприлагођено, па је променио смену? Зашто је то било одбијено, па после прихваћено? Како је покушано да се реши то његово стање, који су кораци били предузети да му се помогне? Ништа није урађено, само је пребачен у нову средину, која је била добра. Ово одељење и скуп деце у 7/2 је био са предивним дружењем, осећањима одговорности и он се дружио са том децом. Имамо слике са екскурзије када играју карте. Све што су деца требала да ураде урадили су, али стрешине школе нису.

Нина Кобиљски је рекла да пати што Костини родитељи њему нису били узданица да ће му помоћи и што нису решавали проблеме како треба, свесно и одговорно.

- Заглављени смо у том 3. мају. Имамо покушаје правдања свега овога, релативизирања ствари и то је морални и духовни ужас и доводи до трагедије након трагедије. Сви ми овде смо одговорни да то променимо - казала је Нина, наводећи да је стање њихове патње константно и да живе са надом да ће Ема у сну да им дође и да се труде да преживе дан.

Заступник Кецмановића адвокат Марина Ивеља питала је да ли је до ње икада дошла информација да мајка жели да се састану, а Нина Кобиљски је одговорила: "Не, никада".

БОНУС ВИДЕО: БОЛ И ПАТЊА РОДИТЕЉА УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ - Тузне сцене на суђењу

Препоручујемо

Суђења

0 5

СВИ ДЕТАЉИ ДРУГОГ ДАНА СУЂЕЊА КЕЦМАНОВИЋИМА: Расправа око присуства јавности и родитеља убијене деце, на крају инцидент (ФОТО/ВИДЕО)

31. 01. 2024. у 06:30

Суђења

0 2

САЊА КОСТУ КАКО НАС СВЕ УБИЈА: Отац Адриане Дукић открио - Млађа ћерка и син живе у страху (ФОТО)

14. 02. 2024. у 20:30

Суђења

0 3

НИЈЕ ИХ БРИГА ЗА СТРАДАЛУ ДЕЦУ: Анђелко Аћимовић, отац убијене Ангелине, о суђењу Кецмановићима - Као два робота, без емоција , без суза

30. 01. 2024. у 22:03

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације