БИРАЛА САМ ЈОЈ ХАЉИНУ И СЛИКУ ЗА СПОМЕНИК: Сведочење родитеља убијене Маре Анђелковић у Рибникару тера сузе на очи
ПРЕЛАМАЈУ нам се туга, несрећа, неверица, бол. Тешко подносимо. Да није мојих сестара и Бранкове, која је живела са нама два и по месеца после тог злочина, не знам како бих функционисала. Мислим да се никада нећу саставити и бити што сам била.
Ово је на данашњој парничној расправи по тужби против Кецмановића, због убиства деце у "Рибникару" у Вишем суду у Београду рекла Драгана Анђелковић, чију је ћерку Мару убио Коста.
- Мара је рођена са 5,1 килограм. Била је буцкаста беба са дугачким прстима. Школске обавезе је све сама завршавала. Била је неко ко је могао да организује себе и управља ситуацијом. Ишли смо у Аустрију на концерт 22. априла и она је била пресрећна. Нисам могла ни да помислим да ће јој то бити последњи - прича Драгана. - Хтели смо да продужимо боравак, али је она инсистирала да се вратимо, да би била на сликању у школи 3. маја. Вратили смо се 1. маја. Следеће вече до касно смо остале будне, јер се она пресвлачила бирајући шта ће да обуче, да најбоље изгледа на сликању.
Мајка каже да се Мара дружила са децом из школе, али да није била баш срећна када је формирано ново одељење у седмом разреду, јер се много другара променило.
- Имала је клемпаве уши и пошто смо знали да може да буде непријатности од друге деце, две године раније смо јој рекли да то може да се реши. Њен одговор је био "ма свашта, мени су моје уши супер, на њима се супер виде минђуше". Била је своја, није дозвољвала да је погађају ствари, које би можда другу децу погодиле. Знала је да брине о себи и другима - каже Драгана.
Она наводи да ћерка Косту никада поменула није и да нису знали да он уопште постоји.
- То јутро је намештала косу, а ја сам хтела да јој помогнем, па се наљутила мало да сам јој покварила. Чекала је другарицу и отишла у школу. Испратила сам је, а нисам је ни пољубила. Јавила се да је стигла, а у 8.40 звао је син, плакао је и био узнемирен и рекао да се пуца у школи. Помислила сам шта прича, у школи не може да се пуца. У позадини чујем децу узнемирену и разредну која их смирује. Сину говорим да се смири да ће доћи полиција, да слуша разредну. Рекао је да мисли да Коста пуца, јер је брат његове најбоље другарице, први искочио кроз прозор и звао сестру и то рекао. Онда су чули куцање на врата и сви су почели да вриште, али је то већ била полиција, која је обилазила учионице.
Драгана прича да су је тада сви звали на телефон, а она је била на другој вези са сином.
- Супруг Бранко се спремио да иде у школу и јавио ми се када је био испред и казао да мисли да је Драган настрадао, на шта сам ја била очајна. Он је човек сву децу памтио, све знао ко је ко, ко је коме брат и сестра. Нисам могла да дођем себи од запрепашћења. Онда је стигла вест да су нека деца повређена и рекла сам Бранку да сачека да ја дођем и да онда иде до болница, јер је сина сачекао када је изашао, а Мару неће имати ко. Дошла сам до школе, све време се тресла и телефоном тражила информације. Питају ме да ли је Мара изашла, кажем није. Хиљаду пута сам окренула њен број на који се нико није јављао. Скупили су се и пријатељи и сатима смо тако чекали. Бранко се јавио и рекао да није у Тиршовој. Мислила сам да Мара даје исказ у школи, јер су нам рекли да су нека деца задржана и да ће изаћи сваког тренутка.
Драгана Анђелковић каже да је сина одвела Бранкова сестра и онда је стигла вест да свако чије дете није изашло дође у полицију:
- Бранко је отишао са стријом ћерком, а ја сам остала да чекам. Сви су нашли децу и отишли кућама, а ја сам остала сама. Вратили су се сестра и мој син и било ми чудно, што су дошли. Видим зет прича са неким инспектором и плаче. Питам га шта је било, он каже ништа. Онда је син звао Бранка и он му рекао дај ми маму. Рекао ми је вести су катастрофалне. Одговорила сам му да не могу да буду. Онда сам пала на под и молила га да каже да нису. Пошто то није говорио, бацила сам телефон. Дошли су људи из Хитне помоћи и дали ми нешто за смирење. Онда сам устала и хтела да уђем у школу да изведем Мару, али су ми рекли да унутра више нема никога.
Драгана прича да су је некако убацили у ауто и одвезли кући и да је тамо легла у Марину собу.
- Сви смо били очајни, људи су долазили, а ја сам шетала од кухиње до собе и чекала да Мара дође. Око поноћи сам се већ забринула што је нема и да ће јој бити хладно - прича Драгана. - Сутрадан смо ишли на судску медицину да је идентификујемо. Говорили су ми да не идем, али ја нисам хтела да останем код куће, јер бих и дан данас мислила да то није она. Показали су ми слику и ја сам рекла то није Мара, нема наочаре. А Бранко је потврдио. Помислила сам шта то прича. Онда су нам дали коверат и унутра су биле наочаре. Тада сам схватила да је то она. Онда смо бирала у шта ћемо да је обучемо. Месец дана раније смо јој купили две хаљине, које су јој се свиделе. Једну је носила у Аустрији, а другу није стигла да обуче.
Мајка каже да су у мртвачници могли да се поздраве са њом и да је то најгоре што је у животу доживела:
- Као да спава. Била је тако хладна. Хтела сам да останем, али ми нису дали. Исповраћала сам се од муке, а нисам имала шта, јер ништа нисам ни јела. Сахране се слабо сећам, било је много људи. После, чини ми се да се унутра у мени све распало. Првих дана син је био код друга, а када се вратио ишао је замном и намештао ми уста као да се смејем. Наши дани су такви да ја немам ни снаге, ни воље да се бавим било чиме. Лоше спавам. Разбило ме је то када сам бирала њену слику за споменик. Сваки дан умрем, па се вратим.
Драгана каже да је некада јако љута, углавном што сви "перу руке".
- Родитељи убице кажу да нису одговорни. Психолог и педагог још раде у школи, а нашу децу нису сачували. Савет родитеља каже то је и даље школа, а не место злочина. Одлучили смо да син остане у тој школи, због другара и јер би у другој било много питања. Он се сваки дан јавља из школе када дође, али ја не осећам више да је то место сигурно, само да тамо мора да проведе неко време. Ишла сам на групне терапије и нису ми пријале, тај психијатар није могао да разуме кроз шта пролазимо. Не пијем лекове, јер сам изгубила дете и то треба да боли. То не може да прође са лековима, остаће до краја живота - каже Драгана Анђелковић.
Њен супруг Бранко рекао је да злочин није починио "полудели клинац, већ дресирани војник".
- То мора да буде јасно, јер не може нико од 54 метка да погоди 47. Ујутру скувам кафу, седнем поред њене слике и попричамо. Ја бежим од реалности и свестан сам тога - изјавио је Бранко.
БОНУС ВИДЕО: БОЛ И ПАТЊА РОДИТЕЉА УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ - Тузне сцене на суђењу
Препоручујемо
ЈАКЕ РЕЧИ НИНЕ КОБИЉСКИ НА СУЂЕЊУ: Не осећам мржњу, него жал што Кости нисте помогли
22. 02. 2024. у 18:26
МАКРОН СВЕ ИЗНЕНАДИО: Ево шта каже о преговорима са Путином
ФРАНЦУСКИ председник Емануел Макрон рекао је да не искључује могућност преговора са руским председником Владимиром Путином „када контекст дозвољава“.
17. 11. 2024. у 21:03
ШТА ЈЕ АТАЦМС КОЈИМ ЋЕ УКРАЈИНА УДАРИТИ НА РУСИЈУ? Америчка ракета има домет 300 км, користи се за гађање ових циљева
АДМИНИСТРАЦИЈА америчког председника Џозефа Бајдена укинула је данас ограничења која су досад Украјини блокирала употребу америчког оружја за нападе дубоко на руску територију.
17. 11. 2024. у 19:48
ДА ЧОВЕК НЕ ПОВЕРУЈЕ: Погребни бизнис - ево чиме се Легија бави у затвору
ТАЈ посао му је плаћен.
18. 11. 2024. у 15:42
Коментари (0)