ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ, А ОДГОВОРА НЕМА: Пуне 22 године непозната судбина двојице новинара отетих код манастира Зочиште на КиМ

НЕМАМ више речи да опишем своју бол. Али зато имам безброј питања на која и даље немам одговора.

Снежана Перенић

Слежући раменима говори нам Снежана, супруга Ранка Перенића, новинара радио Приштине киднапованог 21. августа 1998. године са колегом Ђуром Славујем недалеко од Велике Хоче, односно манастира Зочиште. И док и ове године, са новинарским екипама обилази место отмице свог супруга, Снежана понавља да је све речи о његовој отмици истрошила у протекле 22 године и да ништа ново нема да каже.

- Али зато бол коју осећам, подједнако је јака као и оног дана када су ми јавили о њиховом нестанку. Првих дана, месеци, па и година, надала сам се да ће их пронаћи живе, да их држе заробљене, како би се не знам коме и не знам због чега светили, али временом, та нада се гасила, а бол... Бол је постајала све јача - додаје Снежана, која на речи Живојина Ракочевића, новинара и публицисте са Космета, да и даље сваког тренутка очекује да ће се Ранко можда појавити тамо где је отет са колегом и где су новинари поставили спомен-плочу, повија главу, како би сакрила јецај.

- Само су радили свој посао. Мој супруг и Ђуро су кренули у манастир Зочиште да ураде репортажу о киднапованим монасима, који су посредством међународног Црвеног крста ослобођени и враћени у манастир, а они су киднаповани - сада већ не скривајући сузе додаје Снежана, мајка двојице, сада одраслих синова, која је настојала да бол све протекле године сакрије и прикрије од њих.

Свесна да је преузела улогу оба родитеља, Снежана никада, каже, није посустајала у борби да сазна истину о отетом супругу. Информације које је добијала биле су јако штуре и непроверене. Чак су и представници Међународне заједнице по доласку на Космет 1999. давали опречне информације о отмици новинарске екипе, а истрага која је отворена, на инсистирање чланова породица, никада није спроведена, већ је затворена 2010. године.

- Иако су, сасвим сам сигурна, многи из Међународне заједнице знали шта се догодило са мојим супругом и Ђуром Славујем, никада нам нису то саопштили, мада сам и данас сигурна да су првих неколико година од отмице држани у животу. Верујем да су и они били у неком од тзв. покретних логора тзв. УЧК, који су тих дана на подручју општине Ораховац учествовали у киднаповањима и убиствима српских цивила - закључује Снежана, која се ипак нада да ће, ма колико болно и тешко то било, сазнати шта се догодило са њеним Ранком.

То јој, вели, дугују Бог и судбина, али пре свега правосудни органи на КиМ, који би после више од две деценије боравка у јужној српској покрајини требало да покажу разлоге свог присуства на подручју јужне српске покрајине.

ОБИШЛА РОДНУ КУЋУ

СНЕЖАНА, која је са двојицом синова избегла са Космета 1999. године, иако сваке године долази у Зочиште на дан отмице свог супруга, ове године је први пут после 22 године обишла родну кућу у месту између Грачанице и Липљана. Сусрет са рођацима био је више него дирљив, а Снежана каже да је тог дана доживела двоструки стрес, јер су јој емоције биле јаче него икада.

ПОГРЕШИЛИ ПУТ КА МАНАСТИРУ?

ОСИМ аутомобила "заставе", који је пронађен на месту одакле се губи сваки траг екипи из Радио Приштине, мало је информација о отмици Ранка Перенића и Ђура Славуја.

- Иако се годинама прича да су погрешили пут ка манастиру Зочиште и скренули на споредни, где су киднаповани, ја не верујем у ту информацију, јер сам сигурна да је Ранко знао пут до Зочишта. Заправо мислим да су они киднаповани на путу ка манастиру, а да су потом спроведени до пута одакле им се губи сваки траг - појашњава Снежана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације