ЗРНЦЕ ЉУДСКОСТИ НАШАО И У НАЈГОРЕМ ЧОВЕКУ: Милица Кецојевић ауторка прве монографије о стваралаштву Драгослава Михаиловића
ИАКО је на књижевној сцени присутан готово 60 година, одавно сврстан у класике српске књижевности, а према мотивима његових дела урађени филмови, позоришне представе, ТВ серија, радио-драме, тек недавно се појавила прва монографија о стваралаштву овог изузетног писца - "Поетика приповедања Драгослава Михаиловића" Милице Кецојевић, у издању "Албатрос плуса".
Књигу у којој је ауторка показала како великан гради своје приповетке и романе, и како у њих уводи оне садржаје људског живота који књижевном тексту обезбеђују високу вредност, представља, према речима уредника Радивоја Микића, круну проучавања уметничких особина прозе Драгослава Михаиловића (1930).
Припадате новој генерацији проучавалаца српске књижевности. Шта вас је мотивисало да напишете ову обимну монографију?
- Монографија је настала из рукописа докторске дисертације коју сам одбранила на Филолошком факултету у Београду. Најпре, мотивисала ме је привлачност Михаиловићевих остварења и уживање у читању, а коначну одлуку да опсег истраживања сузим на уметнички део његовог прозног опуса донела сам подстакнута необичном околношћу коју сам утврдила: упркос чињеници да се о овом истакнутом српском аутору често писало, нисам наишла на дело академског карактера које на систематичан начин осветљава његову приповедачку поетику. Пожелела сам да ту празнину испуним, и надам се да сам, макар делимично, у томе успела.
Приповедачком књигом "Фреде, лаку ноћ" (1967), Михаиловић је изненада крочио на књижевну сцену, без "литерарних сватова и кумова", како је Михиз лепо приметио. Шта је она ново донела?
- Михаиловић је својом првом књигом начинио радикалан раскид са једноличним, херметичним и прилично заморним приповедним моделом који је владао педесетих година. Уместо историјских, митских, егзотичних и апстрактних садржаја, добили смо приче у чије средиште је смештен обични, мали човек; приче које приказују свакодневицу и везане су за наше тло и наш језик; приче које су настале на трагу реалистичке традиције, потом, превазишле су њене вредности и прилагодиле их потребама модерне књижевности.
Годину дана касније на још већи одјек наишао је роман "Кад су цветале тикве". У чему је његова превратничка улога у ондашњој литератури, како су критичари уочили?
- Превратничка улога овога романа огледа се у наративним поступцима (техника познатија под термином сказ) и стилским средствима које писац, настојећи да створи илузију аутентичног усменог саопштавања, примењује; у тематским особеностима, типу јунака (Љуба Сретеновић је душановачки мангуп, боксер, занатлија...) и, у дослуху са тим, употребљеном језику (говор улице, београдски арго).
Чини се да је са посебним симпатијама примљен "Петријин венац". Како сагледавате особеност овог романа?
- Од момента када се појавио, "Петријин венац" остварује повољан пријем код публике захваљујући главној јунакињи и причи коју она читаоцима поверава. Налазећи се у петој деценији, у крајње усамљеничкој позицији, окружена још једино мачкама, Петрија се осврће на догађаје и људе који су усмеравали ток њене судбине. Већ сама чињеница да нагласак ставља на двоје деце, сина, који је умро одмах по рођењу, ћерку, која је рано преминула измучена дугим боловањем, двојицу мужева, две зле свекрве, па и на пса који је угинуо, довољна је да разумемо да је реч о богатом, али на сваковрсним невољама утемељеном животном путу, уз ретке тренутке среће. Сигурна сам да интересовање за овај роман не јењава ни због начина на који је исприповедан: јунакиња се служи косовско-ресавским дијалектом, а народска мудрост и хумор се препознају као главна обележја њенога казивања.
Нема писца новијег времена који је толико говорио о страдањима у рату, у логорима, или политичким прогонима. Има ли у томе удела и пишчево лично, горко искуство?
- Чак и ако оставим по страни документарно петокњижје "Голи оток", уверена сам да је лично затвореничко и логорско искуство умногоме одредило корпус мотива и тема (кривица, казна, патња, страдање, милост, мржња, смрт, нада, преживљавање...) које је писац доцније готово опсесивно варирао у својим делима. Мада су код Михаиловића друштвено-историјске и политичко-идеолошке прилике епохе увек јасно оцртане (у распону од тридесетих година па све до почетка 21. века), ретко су истурене у први план. Са донекле изузетком збирке "Лов на стенице", оне се јављају или у виду реминисценција или се препознају тек у позадини збивања или је пак, посредством судбина јунака које пратимо, дочарано њихово погубно дејство.
Посебно је занимљив језик којим се писац служио, од језика припросте сељанке, полуписмене текстилне раднице, до језика градског мангупа...
- Имајући у виду да су међу тумачима одувек постојали дијаметрално супротни ставови када је у питању коришћени језик, као и естетски домети који се тим језиком постижу, анализом појединачних остварења трудила сам се да покажем да је код овога писца опредељење за некњижевни идиом, то јест, терминима лингвистике, "супстандард", додатно мотивисано и, у поетичком смислу, потпуно оправдано. Такво опредељење није последица отпора језичкој норми, већ је проистекло из његове потребе да протагонисте својих дела, протагонисте које, као по правилу, ставља и у улогу приповедача (Милица Стефановић, Петрија Ђорђевић, Љуба Сретеновић, Жика Курјак...), и уз помоћ језика којим говоре, профилише. Поједностављено, сагласна сам са ставом који је писац изнео у једном интервјуу, да његове јунаке не треба делити на "јунаке интелектуалце" и "јунаке примитивце", чак и онда када су посреди слабоумне особе или особе које се оглашавају са егзистенцијалне или социо-културне маргине.
Монографију приводите крају закључком да је Михаиловићу као писцу било необично стало да у сваком човеку препозна и истакне макар трунчицу људскости...
- Осим што нас Петрија опомиње да доброг човека можемо срести и на месту на коме бисмо се најмање надали, пријатно ме је изненадио Михаиловићев дар да и најмонструознију личност обликује тако да из ње најзад просија зрнце људскости. У његовим делима не само жртве него и починиоци стравичних злочина пате: обично их прогоне сени оних које су мучили или насилно уморили; преиспитују се, немају миран сан... Михаиловић је тзв. негативним јунацима пружио могућност и да се покају и, додуше ретко, својим жртвама извине и замоле их за опроштај. Отуда, није чудно ни то што читаоци саосећају са онима који су, оптерећени грижом савести, потонули у лудило или одлучили да прекрате своје муке и пронађу спас изван живота.
Ћуприја повлашћени простор прозе
Када се све сабере, шта овај писац оставља српској књижевности?
- Михаиловић ће, сасвим сигурно, остати упамћен по специфичном типу јунака који је увео у српску књижевност. Затим, по томе што је родну Ћуприју начинио повлашћеним простором своје прозе и по смелости да покаже да је разговорни језик равноправан са књижевним, односно да су оба једнако погодна за уметничко изражавање.
БОНУС ВИДЕО: РИЗНИЦА КУЛТУРЕ И ИСТОРИЈЕ: Народни музеј - чувар српске баштине
Препоручујемо
ИДЕОЛОШКА ОПСАДА: Роман Владимира Кецмановића "Кад ђаволи полете"
24. 01. 2023. у 08:24
ЦЕЦИНА ПОРУКА УСРЕД ЕМИСИЈЕ: Кад је водитељка прочитала, Мока је поцрвенео од стида
23. 01. 2023. у 13:27
АЛАРМАНТНО! "ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА": Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности
У ИЗВЕШТАЈУ о цивилној и војној спремности Европе, који је објављен у среду, наводи се како би становници Европске уније требало да прикупе залихе неопходних потрепштина у случају избијања рата или неке друге велике опасности, пише "Њузвик".
04. 11. 2024. у 16:15
ПУТИНУ У ПОМОЋ СТИЖЕ НАЈЕЛИТНИЈА ВОЈСКА: Шта је "Олујни корпус", једна од најмоћнијих специјалних јединица на свету
СЕВЕРНОКОРЕЈСКА појачања долазе усред назнака да се Русија бори с попуњавањем својих снага.
30. 10. 2024. у 12:37
КРИЛИ ЉУБАВ: Бане Мојићевић ПРИЗНАО за везу са Миленом Ћеранић
ПЕВАЧ Бане Мојићевић изненадио признањем.
04. 11. 2024. у 13:02
Коментари (0)