СРПСКИ ЈЕЗИК ПУШТЕН НИЗ ВОДУ: Шта званична политика поручује Законом о родној равноправности

ПРИМИЧЕ се дан примене језичког дела Закона о родној равноправности.

Илустрација Тошо Борковић

Скупштина Србије тај закон је усвојила 20. маја 2021. године, а примена у њему прописаног родно сензитивног језика, с драконским казнама за прекршиоце, предвиђена је за три године од његовог доношења. Дакле за 20. мај 2024. године. А то је колико сутра. Још кад је најављена могућност његовог доношења, а посебно након његовог усвајања закон је изазвао праву буру негодовања пре свега поводом наметања "родно сензитивног језика" у широкој сфери употребе: у органима јавне власти, у области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја, као и у средствима јавног информисања.

У великом броју реаговања, како појединаца из различитих друштвено-хуманистичких дисциплина, тако и свих србистичких институција (Одбора за стандардизацију српског језика, Матице српске, Института за српски језик, Вукове задужбине, Одбора за језик Српске књижевне задруге, свих србистичких катедри и др.), као и Српске православне цркве унисоно је указивано на његове штетне, чак погубне последице. Пре свега на структурни и комуникативни аспект српског стандардног језика. Осим тога, постављено је и питање његове усаглашености са надређеним му правним како републичким тако и међународним актима и споразумима.

У низу реаговања правних стручњака, као и Високог савета судства Србије, доказано је да је Закон о родној равноправности неуставан. Најпре по томе што Устав не познаје категорију "рода", него само категорију "пола". И адвокатска канцеларија Радић и Матица српска поднеле су темељно образложене захтеве Уставном суду да преиспита уставност овога закона. Али се Уставни суд више од две године о тим представкама не изјашњава. Бог зна због чега?!

Друга је несагласност с уставом, како су правници (Б. Ракић) доказали, што овај закон "представља повреду језика као сегмента нематеријалног културног наслеђа, што је супротно Уставу Републике Србије и низу међународноправних аката". А да српски језик потпада под нематеријално културно наслеђе, најбољу потврду даје Закон о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, који су истовремено усвојиле скупштине Србије и Републике Српске на Дан српског јединства 15. 9. 2021. Дакле, готово четири месеца после усвајања закона о родној равноправности у Скупштини Србије. А у праву је општепознато да је од закона који регулишу исту материју млађи закон надређен старијему.

У тексту закона који је усвојила Скупштина Републике Српске српски језик се експлицитно дефинише као нематеријално културно наслеђе. Тако нпр. члан 4. гласи: "Језик српског народа и ћириличко писмо представљају нематеријално културно добро од изузетног значаја за Републику". А међународним актима прописано је да се нематеријално културно наслеђе не може негирати законима појединих држава, а камоли да се тим законима сме вршити насиље над језиком.

Фото Портал "Искра"

Многи лингвистички критеријуми недвосмислено показују да се Законом о родној равноправности врши насиље над српским језиком и да је он закон против српског језика: а) по наметању српском језику стране директивне језичке политике, тако да српски језик постаје ризница новоговора, па ћемо у накарадном новоговору превазићи чак и Хрвате (а већ су се почеле правити и спрдње поводом примене овог закона, нпр. питањем шта су сензитивно подобни еквиваленти за хороскопске знаке "ован", "бик" и "јарац"), б) по забрани слободног избора језичких средстава, јер се наместо употребе облика генеричког мушког рода прописује искључива употреба социјалних фемининатива, чиме нам политика одређује како унисоно морамо говорити и писати, в) по томе што је један од основних циљева Закона дезавуисање творбено-синтаксичке норме српског језика (јер како нпр. направити фемининатив од именица "ђак", "купац" или "странац" а да то не изазове мало је рећи хумористичке ефекте?), г) по рушењу темеља стилистичке норме српскога језика, чему показатељ није само забрана слободног избора језичких средстава, него и обавеза антистилистичног структурисања реченице са родно алтернативним облицима (као нпр.: Ученици/Ученице су узели/узеле тест и одговарали/одговарале на питања.), што потпуно обесмишљава и граматичку и стилску структуру реченице српскога језика, д) по томе што дати Закон намеће став према коме србистика као наука и није релевантна у питањима српскога језика, него ће српску језичке норму одређивати политичари и англисти чија упућеност у структурне законитости српског језика засигурно није већа од лингвистичких лаика-говорника српскога језика.

А то су само најбитнији од аргумената који показују да се Законом о родној равноправности озакоњује насиље над српским језиком. На све апеле, на све аргументе о погубности језичких одредби Закона о родној равноправности надлежне законодавне институције Републике Србије, заједно са Уставним судом ћуте ли, ћуте. Као да их српски језик уопште не интересује. Нити мишљење струке и науке. Бојимо се да су одлучили да српски језик пусте низ воду. Баш као што су одлучили да пусте низ воду ћирилицу, не дозвољавајући промену комунистичког Закона о језику и писмима (из 1991), нити његово усаглашавање са Уставом Србије (из 2006). Присетимо се само колико је времена требало српској власти да у овом закону изврши једну једину измену: да се српскохрватски назив језика замени српским. То је урађено тек 2010. године, дакле након пуних 19 година. Надамо се да се не чека на још гори (ако може бити!) статус ћирилице и темељно урушавање српског језика, е да би српске власти одобриле промену овог по српски језик и ћирилицу погубног комунистичког закона.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације