ПОРАЗ ДРЖАВНЕ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ:Закон о родној равноправности и обавезна употреба тзв. родно осетљивог језика

УКОЛИКО се језичка политика у некој држави води без ослањања на мишљење институција и тела чије је примарно поље делатности језичко планирање, онда се поставља питање сврхе и смисла њиховог постојања.

Илустрација Тошо Борковић

А то је управо оно што се десило приликом доношења Закона о родној равноправности (усвојеног 20. маја 2021. године), којим је прописана обавезна употреба тзв. родно осетљивог језика како у средствима јавног информисања (члан 44), у "области образовања и васпитања, науке и технолошког развоја", "у уџбеницима и наставном материјалу, као и у сведочанствима, дипломама, класификацијама, звањима, занимањима и лиценцама, као и у другим облицима образовно-васпитног рада" (члан 37). Закон је, наиме, донесен без претходних консултација са Одбором за стандардизацију српског језика, Матицом српском и србистичким катедрама на државним универзитетима у Републици Србији.

Да се подсетимо, примарни задатак Одбора за стандардизацију српског језика, па и Матице српске, јесте вођење јавне језичке политике, давање сугестија и мишљења, те публиковање нормативистичких приручника стандардног српског језика. Приликом доношења Закона све наведено у потпуности је пренебрегнуто, а имајући у виду наведену ситуацију, нејасно је и зашто је током септембра 2021. године донесен Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличног писма будући да се ова два закона готово потиру када је реч о језику.

Уз потпуно уважавање равноправности међу свим грађанима Републике Србије, овом приликом поново бих истакла неколико проблема који се односе на тзв. родно осетљив језик.

1. У Закону се он дефинише као "језик којим се промовише равноправност жена и мушкараца и средство којим се утиче на свест оних који се тим језиком служе у правцу остваривања равноправности, укључујући промене мишљења, ставова и понашања у оквиру језика којим се служе у личном и професионалном животу" (члан 6; тачка 17). У истом Закону других прецизнијих података о нема, што је недопустиво јер ако говоримо о обавезној употреби РОДНО осетљивог језика, неопходно је навести колико легитимних родова има у Републици Србији. У Закону се наводе две категорије - жене и мушкарци. Да ли се тиме и завршава овај број? Говоримо ли о бинарној опозицији или родних категорија има преко стотину, колико их тренутно има у свету? Ако је идеја да се број признатих категорија рода уведе и у правну регулативу ове земље, онда Закон отвара могућност представницима свих родних група да с пуним правом захтевају своју језичку индивидуалност (посебне личне заменице, наставке за род, и сл.). У језику попут српског то би изазвало последице незамисливих размера стварајући својеврстан хаос.

Фото Бранислав Лучић

2. Доношењем овог Закона нарушено је Уставом загарантовано право сваког грађанина Републике Србије - право на слободу изражавања. Према Закону о родној равноправности, од маја 2024. г. ниједна особа женског пола неће, наиме, моћи да буде мастер или доктор неке научне дисциплине, него мастерка, докторка; ниједна жена више неће имати права да буде дипломирани инжењер, филолог, социолог и сл. - мораће да буде дипломирана инжењерка, филолошкиња, социолошкиња итд; ниједна жена неће смети да буде шеф службе, руководилац одељења, истраживач на пројекту, у спорту тренер, бек, центар. МОРАЋЕ да буде шефица, руководитељка, истраживачица, тренерка/тренерица, бекица, центрица итд.

Оно што се намеће као питање у овој ситуацији јесте следеће: Да ли је пре доношења Закона спроведено системско истраживање у којем је испитано јавно мњење у погледу употребе оваквог типа језика? Да ли је анализиран став сваког појединца (посебно жена) или се пошло са позиција друштвене моћи? Коначно, хоће ли се употребом наведених форми заиста спречити дискриминација жена у нашем друштву? Укидање слободе избора не води ка равноправности и праву једнаких могућности. Оно води ка новој дискриминацији, чији смо већ сведоци.

Чињеница је да се у језичкој пракси како у медијима тако и у службеној документацији државних институција од тренутка доношења Закона до данас среће све чешћа употреба речи попут истраживачица, пешакиња, драматуршкиња, руководитељка и сл. Међутим, она се није развила спонтано и природним путем, како би требало да буде, него преко ноћи, пре свега као последица страха од плаћања високих новчаних казни.

3. Тзв. родно осетљив језик не манифестује се искључиво у употреби речи попут бирачица, родитељка, педагогиња и сл. Он, на шта се често заборавља, подразумева и обавезну употребу паралелних конструкција попут следеће: Родитељ/родитељка ученика/ученице који/која је био/била упућен/упућена код педагога/педагогиње или психолога/психолошкиње, а притом није показао/показала веће интересовање за разговор о теми коју су му/јој предочили/предочиле, треба да буде обавештен/обавештена.

Јасно је да се применом наведених форми из језика укида општост, а уводи беспотребно гомилање, којим се ствара теже разумљива, оптерећена и гломазна реченица. Овакве су формулације, нажалост, све чешће у нашим уџбеницима, а аутори посежу за њима пре свега у бојазни да ће им текст бити одбијен јер нису уважили препоруку о примени тзв. родно осетљивог језика (уз ограду да вероватно има и оних који мисле да активирањем оваквих конструкција чине добро и деци и језику). И опет се поставља питање: Да ли заиста желимо да наша деца уче из оваквих уџбеника? Мислимо ли да ћемо тиме утицати на њихову свест о међусобном уважавању и толеранцији, о прихватању различитости?

4. Често се у јавности наводи да је "родно осетљив језик" део европских тежњи. Међутим, уколико се обрати пажња на аналогне документе у Европској унији, одмах постаје јасно да је слика другачија. На сајту Европског парламета налази се, наиме, правилник Gender-Neutral Language in the European Parliament, где већ на основу наслова схватамо да је у Европи реч о родно неутралном, а не осетљивом језику, да се тежи као унификацији, а не растакању језика. Родно неутрални језик у Европи се само препоручује и то у оној мери у којој се не нарушава структура датог језика. Он није обавезан за све говорнике једног језика и пре свега се УВАЖАВА СТАВ СВАКОГ ПОЈЕДИНЦА о томе како жели да се декларише.

Потпуно је јасно да у Закону о родној равноправности Републике Србије није реч о примени европских вредности, него о наметању личних ставова једне групе грађана ове државе, који не само да нису у складу са општим начелима Европске уније, него се обавезном применом родно осетљивог језика суочавамо са тоталитаризмом и агресивном искључивошћу противуставне природе, којим се забрањују основна права човека - право на слободу мишљења и изражавања.

Две и по године стручна јавност пише о овој теми, организује скупове, учествује у друштвеним дијалозима. С друге стране, за све то време држава ћути и чуди се ниском степену писмености њених грађана, непознавању језичке норме и културе изражавања. Ако се језичка политика једне државе води на овај начин, онда чуђењу нема места, а уколико држава коначно не окрене нови лист на пољу образовања и јасне језичке и културне стратегије која ће бити вођена у тесној сарадњи са науком, основни темељи овог друштва могу бити најозбиљније пољуљани.

(Секретар Одељења за књижевност и језик Матице српске, редовни професор на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, Одсек за српски језик и лингвистику)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације