"НОВОСТИ" ОТКРИВАЈУ: Први „фар” у историји филма настао у Београду

Пише Божидар Зечевић

20. 08. 2024. у 18:06

Све светске енциклопедије као први пример употребе "филмске вожње" наводе студијски "фар" у италијанском играном спектаклу "Кабирија" редитеља Ђованија Пастронеа, којим је био одушевљен велики амерички редитељ Дејвид Ворк Грифит и применио сличан "фар" у свом чувеном филму "Нетрпељивост" 1916. године, па су отуд многи историчари наводили Грифита као "оца покретне камере"

НОВОСТИ ОТКРИВАЈУ: Први „фар” у историји филма настао у Београду

ПРВА филмска вожња (или вожња камером) у историји филма извршена је 24. августа (11. августа по "старом" или јулијанском календару) 1913. године! Готово целом дужином Кнез Михаилове улице у Београду, аутор (односно "изумитељ") ове вожње (у пракси се данас назива travelling shot, tracking shot или dolly shot, а у нас "фар", од немачког fahraufnahme) био је, по свему судећи, први српски филмски сниматељ Славко Јовановић, (1887-1962) који је неутврђеног дана извршио пробу снимања вожњом уназад да би снимио параду српске војске - покретном камером!

То је, уједно, био и својеврстан експеримент, јер се фимски "фар" до тада није користио нигде у свету, а све светске енциклопедије као први пример употребе "филмске вожње" наводе студијски "фар" у италијанском играном спектаклу "Кабирија" редитеља Ђованија Пастронеа, којим је био одушевљен велики амерички редитељ Дејвид Ворк Грифит и применио сличан "фар" у свом чувеном филму "Нетрпељивост" 1916. године, па су отуд многи историчари наводили Грифита као "оца покретне камере". Пастроне је снимао "Кабирију" у јесен 1913, а приказао тек следеће, 1914. године, па је, према томе, Јовановићева вожња номинално "старија" од Пастронеове годину, а од Грифитове пуне три године! Овај кадар у континуитету од 2 минута и 15 секунди технички је готово савршено изведен и убачен у филм под називом Парада српских победника, чији је продуцент био београдски предузетник Ђока Богдановић (1860-1915), власник хотела "Касина" и првог прописно грађеног биоскопа у том хотелу.

Транспарент у свечано украшеној Кнез Михаиловој улици поред зграде у којој је донедавно био ресторан "Коларац"

Богдановић је био пионир српског филма и тек што се вратио из Другог балканског рата, где је снимао призоре са бојишта, који су касније били приказивани у његовом биоскопу. Зато је хтео да сними и прикаже све што је могао од свечаности које су у престоници Краљевине Србије приређене поводом победе у балканским ратовима, тријумфалне параде српске војске и откривања споменика вожду Карађорђу на Калемегдану. Пред хиљадама празнично обучених Београђана свечаности су почеле на Славији (где су под тријумфалном капијом од цвећа и украса војску дочекали војвода Радомир Путник, градоначелник Београда Љуба Давидовић, председник Скупштине Андра Николић и бројни званичници, док се међу њима могао препознати и сам Славко Јовановић са "Патеовом" камером!), затим је војска на челу са престолонаследником Александром марширала Немањином, Карађорђевом и Париском до Калемедана, где је краљ Петар открио споменик свом деди Карађорђу, рад дубровачког вајара Пашка Вучетића (налазио се на месту данашњег споменка захвалности Француској, а срушили су га Аустријанци за време окупације у Првом светском рату). Све те догађаје снимао је својим апаратом наш чувени фотограф Љубиша Валић, такође ратни сниматељ и саставио монографију под насловом "Свечани долазак војске и откривање Карађорђевог споменика" исте године, у којој се најављује: "Како је изгледао свечани Београд прекривен цвећем, Београд у који се у овом јединственом тренутку улазило кроз капију тријумфа, како су изгледале његове улице, како је изгледао истога дана откривени споменик Карађорђу у Калемегданском парку, можете погледати у посебној монографији посвећеној овим догађајима, коју је објавио сликар и мајстор фотографије Љубиша Валић."

Принц Алексндар Карађорђевић са војском у Кнез Михаиловој улици

Филмски понос Београда

Кадар Кнез Михаилове је заиста антологијски и заслужује да уђе не само у анале историје светског филма него и међу најважније странице српске културе, јер се у њему стичу важна обележја краја XIX и почетка XX века, историјске драме једног народа и урбане прошлости и садашњости Београда. Главни јунак овог снимка нису људи и догађаји него цела главна улица, кичма старог језгра српске престонице, чија прошлост сеже до римске Via Cardo, главне улице античког Сингидунума. Кадар је снимио добром (вероватно "Патeовом") камером учвршћеном на платформу камионета, подигнутом на метар и по од тла, вешт и сигуран професионалац: вожња је уједначена и континуирана, брзина кретања равномерна, нема ни најмањег потреса ни сметње, што су све и данас стандарди за извођење вожње камере причвршћене на платформу са точковима, а сниматељ је, осим што је контролисао вожњу и вртео ручицу, покретао свој апарат и по водоравној оси, лево и десно ("швенковао"), да би што шире захватио овај светско-историјски призор. Са једним јединим прекидом (да се промени трака у камери) ми данас добро видимо конзервисану и одливену у времену стару лепотицу и готово сваку њену кућу, запажамо односе у урбаном контексту и свакодневном животу њених становника, које нико не може да оживи боље од једног јединог дугог филмског кадра, што је често синоним за чисту филмску документарност. Филмолошки гледано, куриозитет је утолико већи што у целом светском филму нема оваквог примера стварне и континуиране вожње камере на платформи на точковима пре краја 1913. године. Кадар за историју и понос једне европске културе и можда и отварање Експа! Према овом "фару" данас се може реконструисати сваки детаљ Кнез Михаилове улице од пре 111 година, на чему је већ започео рад др. ум. Душан Нађевић, дигитални уметник.

Новинари окупљени на дочеку српске војске са сниматељем Славком Јовановићем

Србија у историји филма

Први српски филмски сниматељ Славко Јовановић био је по струци часовничар и држао је радњу на Теразијама, али је филмска камера, у чији се сваки зупчаник добро разумевао, била његова права љубав. Њеним тајнама научио га је Луј Питролф де Бери, сниматељ првих српских дугометражних играних филмова Карађорђе и Улрих Цељски (1911) у продкуцији Светозара Боторића, али постоје поуздани подаци да су се Београду тада задесила и два анонимна "Патеова" сниматеља и један руски (Самсон Чернов), који је са Богдановићем снимао на балканском фронту, још у јуну и јулу исте 1913. године. Као дворски кинооператер (краљ Петар је волео филм и на двору држао кинопројектор и лично веома ценио Јовановића, кога је за сваку пројекцију награђивао "по једним здравим дукатом") овај оператер је по свој прилици имао предност и лично снимао све догађаје. Како било, Ђока Богдановић остаје власник и "аутор" целог филма "Повратак српских победника" кога је премијерно приказао у свом биоскопу 19. децембра 1913. године.

Пред нама је непроцењив историјски документ о својој епохи и Београду. Више од тога, највећи историчар филма у класичном периоду, Жорж Садул, у својој фамозној историји филма из 1955. године велича овај поступак као једнo од најважнијих открића у историји филма:

Камионет који скреће у Париску испред Тријумфане капије (иза које се назре споменик Карађорђу) могао је бити онај на коме је била монтирана камера Славка Јовановића

- Филмом "Кабирија" био је забележен нови датум у историји филма. Права филмска слобода и лакоћа која гледаоца води временом и простором, без сумње су у извесној мери утицале на Грифита... Шпански сниматељ Сегундо Шомон, који је пре снимао за "Патеа" послужио се у студију методом која до тада није била позната. Апарат, монтиран на колица, кретао се паралелно са декорацијама, чиме се њихова величина још више истицала и стварао се утисак рељефности... Пастроне је патентирао поступак који је он изумео или га бар први на тај начин применио у студију. У уметничкој примени carello (данас travelling, возећи снимак) претекла је Италија све друге нације, а пре свега Америку - писао је Садул.
Ни њему, нити је до сада икоме било познато да је кумановска Србија претекла обе!

Камера чинилац драме

ЈЕДАН од одушевљених гледалаца, млади новинар Марсел Карне, писао је: "Камера, смештена на колицима, диже се, лебди и увлачи се свуда где то захтева радња. Камера више није као обично учвршћена на стативу, она је постала активан чинилац драме". Пошто су тако модулирали филмски језик, дајући му ауторитет који аутор само може пожелети... извршили су напредак на подручју техничког стила, који се по својој важности може упоредити са усавршавањем и општом применом звучног филма - пише Жорж Садул у "Историји филмске уметности", 1955. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације