ПОСЛЕДЊИ БАНАТСКИ ВИТЕЗ: Сећање на Радивоја Шајтинца (1949-2025), песника и прозног писца

У ВРЕМЕНУ када смо све обележили шапатом или виком, права стварност је с друге стране страха и стрепње. Ми смо са ове стране.

Фото приватна архива

Свет је празан простор избора, живот и смрт су само трагични тренуци у вечности када се зауставе сви сатови, настави да траје само света, велика тишина. Гласови немају конкретног садржаја и смисленог значења. Прави писац је невидљив као и све битно на земљи и на небу, видљив је само његов живот и коначност.

Не говоримо више о истинској трагедији јер је изгубила сакрални смисао али можемо да говоримо и сведочимо о људима што су, сами собом, сведочили и продужавали светост живота трајући као сенке, које се не очитавају на светлости тричавих булевара јефтиних сентименталности, већ у дубоким и дубинским обасјањима уметничког стварања. Управо онакви, малобројни и самосвојни (а је л' може другачије?), као што је то био Радивој Шајтинац. Изван галаме, далеко од тишине, улазио је у речи као у родну кућу где је само пар тренутака раније заборавио јабуку на столу и узевши је, нестао је у светлу улазних врата да се више никада не врати и да вечно траје. Као што траје и све што је урадио, написао, рекао, прећутао, прогутао као горак залогај живота и заната на који се одлучио или којим га је Бог, као и сада за руку повео.

Фото приватна архива

Не знам да ли сам икада упознао човека који је био истовремено космополита и суптилни и заклети завичајац, као што је то био Раде. Окренут према свим западним вредностима, као баштиник и поклоник, никада се својом душом (и већином књижевних тема и књига) није макао из Баната. Обично се ова два аспекта карактера искључују, само су велике душе способне да их споје и тиме учине великим, и њих и себе. Такав је био, тих и ћудљив као банатска равница што некако апсорбује човека, као меланхолично и носталгично сећање на прошлост или судбинска условљеност трајањем. И као што Марсел Пруст каже за Достојевског да се сви његови романи могу звати "Злочин и казна", тако су се и најбољи романи и још више песничка промишљања Радета Шајтинца сместили у ону тачку на хоризонту где небо постаје земља али земља не постаје небо. Ту се завршава терор логике: земља као формација, небо као информација, централна тачка "певања и мишљења" овог насмешеног и увек пријатељски пажљивог банатског хидалгоа (тако га је (про)звао Раша Попов), који је и ликом и приликом био сведок да су се ипак просторима банатске равнице пре пар векова промували шпански ходочасници бољег живота, остајући тек толико да их прича о банатским мочварама и болести која их је покосила не заборави. Можда је баш та заоставштина исконске носталгије за неким далеким пределима које зовемо домом створила овог писца. Можда сада разумем Радетову тиху и истрајну "завичајност" и активну и сугестивну "модерност". Имам више година од Селимовићевог Ахмеда Нурудина, саживео сам се оним што он назива "ружно доба", али имам и довољно читалачког искуства да и даље волим Банат и Банаћане Милоша Црњанског али су ми много ближи они који се могу наћи, срести и доживети у Радетовим књигама али и у делима других чланова КРШ (Књижевне Радионице Шајтинац), Станка и Угљеше. Та три мускетара, на чијем челу је Раде, три бечкеречка књижевна витеза, створили су књижевни Банат где и дању светле звезде чистог неба и рађају олујни плодови дрвета сазнања и смирено, медено воће.

Фото приватна архива

Изградили су слику и прилику простора где је вечност сажета у тренутке а мучна и срећна бесконачност болно и насмешено присутна. Као разигране симетрије динамичне страсти нагих људских тела у вечито ускомешаним сценама филмова Миклоша Јанчоа. У ствари, у Радету су се срели древност и модерност као два лика истинске егзистенције човека који је способан да живот учини својим. Истинска генијалност јесте егзистенцијална умешност и свесност, узалудно је готово свако знање које није непосредно знање о нама самима. Изван тога се не може, знао је то овај писац, више није могуће, и то је знао.

Упознали смо се пре скоро тридесет година, када је изашла његова књига Хајка на Актеона, дуго смо причали како је било дружити се са великим бардом Тодором Манојловићем и онда када то није било ни друштвено ни идеолошки пожељно и опростиво. И тада је кренуло све оно што сам у горњим редовима покушао да опишем као део књижевног заната и дуг пријатељства. Деценијама касније, након тог нашег првог сусрета, са сваком његовом новом књигом отварала су се врата књижевног космоса и веровао сам му безрезервно, иако књигу нисам још видео, када ми је рекао после изласка из штампе збирке Пси верса (2005):

"Да видим ко ће написати бољу (збирку)". Био је у праву. Одржао је и сачувао богатство и елеганцију примене разноликих књижевних стратегија, дубину промишљене мудрости, шаролике обрте банатског шеретлука и скоро детињастог хумора, младалачку усредсређеност и усаглашеност и равнотежу зрелости, смелост мишљења да се каже истина, све су то својства чије је укупно присуство веома ретко у једном човеку. То су витешке врлине које је наше доба заборавило, то је сећање које нам је Радивој Шајтинац оставио.

Препоручујемо

Култура

0 0

ПРЕД ЧИТАОЦИМА "РОБОТИКА": Нова збирка поезије Драгане Младеновић у УК "Пароброд"

21. 03. 2025. у 13:01

Култура

0 1

"ТРИ МУСКЕТАРА" С МАЧЕВАЊЕМ: Премијера у Позоришту "Бошко Буха", у режији Ивана Вуковића

21. 03. 2025. у 06:32

Култура

0 0

СЕЋАЊЕ НА БАЈУ БАЧИЋА: У Зајечару вече посвећено свестраном глумцу и песнику

23. 03. 2025. у 06:30

Србија

0 0

УРУЧЕНА НАГРАДА „САВА ШУМАНОВИЋ“: Додељено признање мултимедијалном уметнику Горану Деспотовском

20. 03. 2025. у 16:03

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације