ХАРУКИ МУРАКАМИ: Прелепа легенда џеза
Птица се вратила. Какав чаробан звук! Да, Птица се вратила уз снажан лепет крила. У сваком кутку ове планете - од Новосибирска до Тимбуктуа - људи ће гледати у небо и, опазивши сенку величанствене Птице радосно ће ускликнути. А свет ће поново испунити нова светлост сунца.
Година је 1963. Већ је прошло много година откако су људи последњи пут чули име: Чарли Паркер "Берд" - Птица. Где ли је сада и шта ради Птица? Питају се љубитељи џеза широм света шапатом. Не може бити да више није жив. Па нисмо чули да је умро. Али, рећи ће неко, ја нисам чуо ни да је жив.
Последње што смо чули било је да га је грофица Ника, његова мецена, узела у свој дом, и да је ту живео борећи се са својом болешћу. Птица је био осведочени зависник и сви џез фанови су то знали. Хероин - тај смртоносни снежнобели прах. Гласине кажу да је поврх тога боловао од јаке упале плућа и патио од разних болести, да је имао знаке дијабетеса и да је на све то имао и психичке поремећаје. Чак и да је имао среће и да је поживео, сада би вероватно био инвалид и никад више не би узео свој инструмент у руке. Птица је тако нестао из јавности и постао прелепа легенда џез сцене. Негде око 1955.
Али прошло је од тада осам година и у лето 1963. године Чарли Паркер је поново узео свој алт саксофон и у једном студију на периферији Њујорка снимио један албум. Наслов тог албума је Charlie Parker Plays Bossa Nova!
Да ли можете да поверујете у то?
Боље је да поверујете. Јер то се стварно догодило.
Ово је почетак једног текста који сам написао за време студија. Мој први објављени текст у животу и први текст за који сам добио незнатан, али ипак неки хонорар.
Наравно да не постоји плоча Charlie Parker Plays Bossa Nova. Чарли Паркер је умро 12. марта 1955, а боса нова се пробила на америчко тржиште тек 1962, са наступима Стана Геца и других. Али, шта би било да је Птица поживео и у шездесетим, да се заинтересовао за боса нову и да ју је свирао? Са том идејом сам написао ову критику за измишљену плочу.
Али уредник универзитетског књижевног часописа, који је прихватио мој текст, мислио је да та плоча стварно постоји, а текст је објавио у часопису као музичку критику онако како сам га написао, не сумњајући ни тренутка. Уредников млађи брат је био мој пријатељ: "Имам једног ортака који пише врло занимљиве текстове, можда би могао да их употребиш." И тако га је продао том часопису (часопис је угашен после четвртог броја, а мој текст је објављен у трећем).
Основу мог текста чинила је прича о томе како је у магацину издавачке куће сасвим случајно пронађен фантастичан магнетофонски снимак који је Чарли Паркер оставио за собом и како је он први пут угледао светло дана. Мало ми је непријатно што ћу ово сам рећи, али мислим да је то био снажан и у неком смислу надахнут текст, који је био уверљив до детаља. Толико убедљив да сам се на крају и ја сам запитао да ли тај снимак постоји.
Мој чланак је наишао на бројне реакције кад је објављен у том часопису. Читаоци обично не реагују на чланке у њему јер то је један скроман часопис. Међутим, очигледно у свету није било мало фанова који су Чарлија Паркера уздизали до божанства, јер су у уредништво стизала протестна писма на моју "глупу шалу" или "бездушно светогрђе". Имао сам муке да проценим да ли то људима у свету недостаје смисао за хумор или је мој смисао за хумор ишчашен. Међу њима је, кажу, било и оних који су поверовали мом чланку и потегли пут до музичких магазина у потрази за плочом.
Главни уредник ми јесте одржао буквицу што сам га насамарио (мада ја не бих рекао да сам га заиста насамарио, само сам скратио објашњавање појединости), али чинило се да се у себи радује што је чланак изазвао значајну реакцију код читалаца, па макар да је она била претежно негативна. Доказ томе је што ми је рекао да би желео да погледа ако нешто напишем убудуће, било да је то критика или оригинални рад (часопис се, међутим, угасио и пре него што сам имао прилике да му ишта покажем).
Мој поменути чланак ишао је даље овако:
... Чарли Паркер и Антонио Карлос Жобим, ко би игде на свету могао да замисли такав неочекивани спој? За гитаром Џими Рејни, клавир Жобим, бас Џими Гарисон, бубњеви Рој Хејнз. Није ли то чаробна ритам секција? Довољно је само да видите имена па да вам срце заигра. И наравно, алт саксофон Чарли Паркер "Птица".
Ево наслова нумера.
А страна
(1) Corcovado
(2) Once I Loved (O Amor em Paz)
(3) Just Friends
(4) Bye Bye Blues (Chega de Saudade)
Б страна
(1) Out of Nowhere
(2) How Insensitive (Insensatez)
(3) Once Again (Outra Vez)
(4) Dindi
Осим две, Just Friends и Out of Nowhere, све друге су добро познате композиције Карлоса Жобима. Ове две које нису Жобимове јесу џез стандарди познати од раније по фантастичном извођењу самог Паркера, али овде су наравно добиле боса нова ритам и извођење у сасвим новом стилу (само у њима за клавиром се уместо Жобима појављује свестрани пијаниста ветеран Ханк Џоунс).
Дакле, љубитељи џеза, шта прво помислите када чујете наслов албума Charlie Parker Plays Bossa Nova? Сигурно вам се најпре отме узвик изненађења, а онда вам груди испуне радозналост и ишчекивање. Али одмах потом, можда ћете из опреза полако подићи главу - као да се злослутни облак појављује над пропланком који је до малопре тако дивно обасјавало сунце.
Чекајте, хоћете да кажете да то Птица, онај Чарли Паркер изводи боса нову? Да ли је сам Птица заиста желео да свира боса нову? Да ли се предао комерцијализму и посегао за оним што "има прођу" у том тренутку, на наговор издавачке куће? И, ако претпоставимо да је он стварно пожелео да свира ту музику, да ли би извођачки стил једног алт саксофонисте до сржи прожетог би-бап музиком успео да се усагласи са јужноамеричком кул боса новом?
Па чак и ако оставимо по страни музички стил, на крају крајева да ли уопште може да влада инструментом онако слободно као некада после осам година празног хода? Да ли је до данас очувао онај високи ниво виртуозности и креативности?
Искрен да будем, ни ја нисам могао да се одупрем таквој стрепњи. Имао сам јаку жељу да што пре чујем ту музику, али истовремено сам имао и бојазан, страхујући да ћу се разочарати кад је будем чуо. Али сад кад сам без даха одслушао овај снимак неколико пута, са сигурношћу могу да тврдим. Могу чак и да се попнем на врх највише зграде и да викнем колико ме глас носи тако да ме цео град чује: уколико сте љубитељ џеза, или пак уколико сте неко ко воли музику уопште, како год знате морате послушати ову очаравајућу музику која је плод узаврелог срца и прибраног ума...
(Одломак из приче Charlie Parker Plays Bossa Nova, из књиге "Прво лице једнине", издавач "Геопоетика", превод Дивна Глумац)
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (0)