КЊИЖЕВНА КРИТИКА -СЛИКА ГЕНЕРАЦИЈЕ: Катарина Митровић, "Немају све куће двориште", "Енклава", Београд, 2020.

РОМАН Катарине Митровић "Немају све куће двориште" поуздана је мапа духовног света свих оних који су, бар на нашим просторима, рођени деведесетих година прошлог века.

Фото: Приватна архива

Без разлике - њихове личности и расположења карактеришу депресија, или анксиозност - безвољност, различити страхови, немогућност њиховог превазилажења, осећање сувишности, осећање невољености, потпуне дезоријентације - и у духовном и у физичком смислу, невољење себе, отуда и немогућност да се други воли, и патња због невољености или пак одсуства бар једног родитеља, најчешће због болести, па смрти, а неслагање, неразумевање с другим.

Ту је и сексуална дезоријентација или пак окренутост бисексуалности која, вероватно, пружа неки вид вишемогућности, можда осећање да се бар о нечему може одлучити, да се нешто може изабрати, да ти избори могу бити разнолики, да се над нечим, или неким, може владати.

Ту је и окренутост пороцима као вид одустајања од себе и од свега, оличена у конзумирању дрога и алкохола, а некада и вид окретања световима у које се залази конзумирањем наведеног - као вид утехе, тренутности која је какав-такав одмак од реалности.

Фото Промо

Ту је, наравно, и када није експлицитно, неповерење у систем, у било који вид институције, зато што, у ствари, не функционише примарна, незадовољство што се живи баш овде и баш сада.

Када се све то сабере, ако ту генерацију и њихово стваралаштво сагледамо са психолошког и социолошког аспекта, то би у нама, и не само у нама, могло да изазове озбиљну забринутост - за појединца, за садашњост и будућност читавог друштва - за његово здравље и културу.

Но, ако се осврнемо на феномен младости уопште, на стваралачке изразе различитих генерација у младости, уочићемо много сличности и неколико разлика.

Сличност би се огледала у личној дезоријентисаности, испитивању свога ја, његових могућности и ограничења, сексуалним и другим експериментима, укључујући и експерименте у стваралаштву, потребу за стваралаштвом, незадовољство односом са ближњима.

Разлике би се огледале у следећем - свет оних који су некада били млади, док су били млади, карактеристичан је по одсуству потребе за специфичним духовним комфором, који условљава нечињење, као и по великој потреби за бунтом. Та реализована потреба је, бар у уметности, дала сјајне резултате. Тога смо свакако свесни када слушамо стару а добру музику, када гледамо старе филмове - сећамо се појединаца који нису више међу нама, а без чијих се дела култура не може замислити и која чак и време у којем су живели боји другачије, чини чак да и чињенице тог времена унеколико, у појединим сегментима, прихватамо са сентиментом.

Роман у стиховима Катарине Митровић свакако је експеримент - по питањима форме.

Јунакиња тог романа, двадесеттрогодишња Милица, прича нам своју причу, причу своје генерације, причу која је добрим делом настала на основу психотерапијских сеанси.

Но, Милица добро зна - њој недостају јасно постављене границе, од ње се заправо ништа не очекује, тек она ништа не очекује од себе - не даје нити добија. Милица нема своје духовно упориште, нема "двориште". Све наведено сигуран је пут у депресију.

То немање она смешта у авион - потхрањује слабу наду, (под)свест која шапуће да ће тамо бити боље, јер, како цела њена генерација мисли, или бар већина, свуда је боље него овде и сви су бољи него ми. У тој мимикрији такође неће бити "дворишта", упарво зато што је јунакиња на пут понела себе. Но, можда ће тамо, упркос свему, успети да напише причу.

Препоручујемо

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Хипнотисани свет

25. 05. 2021. у 13:10

Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Похвала несавремености

11. 05. 2021. у 17:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације