ИНТЕРВЈУ Миро Вуксановић: Политици нема места у канонима наше књижевности

ИЗ лектире и читанки не би смели да изостају Миљанов, Љубиша и Лалић због Мила, Гундулић, Војновић и Десница због Фрање, Диздар, Селимовић и Куленовић због Алије, Десанка, Ћосић и Исаковић због Слободана, Шантић, Дучић и Кочић због Радована, Новица Тадић због Бориса...

Фото Архива

Илуструјем да бих рекао: политички сукоби и дневнополитичка мерила морају се одаљити од књижевних критеријума. Осмишљено изучавање целовитости доприноси националној и државној политици.

Ово у разговору за "Новости" каже академик Миро Вуксановић, одговарајући на питање - који писци не би смели бити изостављени из читанки и лектире. А повод за разговор са нашим писцем је актуелна тема - успостављање канона српске књижевности, о чему је недавно у Тршићу усвојена и декларација.

Вуксановић наглашава:

- У школама морају бити изучавани примери из светосавске и усмене књижевности, из дугог предвуковског доба и из новије књижевности коју је засновао Вук Караџић. Рецимо, Захарија Орфелин је 1768. године у Венецији објавио први српски часопис и био први Србин који је штампао своје песме. То би требало да се учи, као и запостављени 18. век, доба наше просвећености (Венцловић, Рачанин, Рајић, Пишчевић, Доситеј...). Три последња века су још већи европски успон српске литературе.

* Да ли Антологија "Десет векова српске књижевности", коју сте покренули 2010. у Издавачком центру Матице српске претендује да успостави канон српске, књижевности?

- Наша намера је да из миленијума српске књижевности одаберемо и објавимо књиге и писце који су на најбољи начин обележили своје време. На почетку су Свети Сава и његови настављачи у житијској литератури, потом народне песме, пословице, изреке, предања и приповетке, примери из старе дубровачке књижевности (која има двојну припадност), па редом, кроз векове, до наших савременика. У свакој од 123 досад објављене књиге на крају је именик одабраних писаца. Избор није завршен. То су научна издања за свакога, од ђака до људи са највишим академским звањима. Књиге приређују академици, универзитетски професори, књижевни историчари и критичари. Раније смо књиге препоручивали свим гимназијама у Србији и нико није одговорио. Срећом, Министарство културе упућује све наше књиге у библиотеке.

* Шта чини канон српске књижевности, временски и просторно?

- Српски културни простор је свуда где се на српском говори, мисли и пише. Оно што је врхунска уметност речи, ма где да је настало и у било које време, природно припада канону српске књижевности. Некад је то укупно дело писца, некад само један наслов, некад тек једна песма, приповетка, есеј или тумачење. Канон мора бити изабрана вредност из целине, из оба српска наречја - екавског и ијекавског, из свих српских земаља, бивших и садашњих, без "кључева" и навијачког приступа.

* Верујете ли да ће надлежни просветни органи поштовати стручњаке и у школске програме унети канонске књижевне садржаје?

- Ако је истина да је студентима књижевости "болоњским" начином одређено да читају одломке а не целе књиге, ако тако школовани професори предају у школама, пишу и бирају уџбенике, имамо разлога да сумњамо у њихове поступке. Осим тога, ако школске програме одређује скорела чиновничка свест, нити ће ђаци и студенти бити начитани, нити ће знати шта је књижевни канон.

ЧИТАЊЕ

- НИЈЕ писмен ко научи где дође тачка но онај ко има јасну мисао пре тачке. То се достиже читањем добрих књига - каже Вуксановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације