СТРАШНО ЈЕ УМРЕТИ У ЕГЗИЛУ: Пољски оскаровац, режисер Павел Павликовски

ШТА ћу даље да радим, заиста не знам. Ковид је све изменио, оне теме које су ме до јуче интересовале сада ми се чине безначајним - каже, за "Новости", пољски оскаровац Павел Павликовски, који је пет дана водио мастерклас са младим редитељима и глумцима из региона на првом издању Понта Лопуд фестивала, на острву Лопуд крај Дубровника.

Фото З. Мариновић

Павликовски одлази у Пулу, где ће председавати на 68. филмском фестивалу у Арени, а пун је хвале за кинематографију у региону, поготово за пројекте које реализују млади људи.

На фестивалу у Лопуду приказан је ваш филм "Хладни рат" који је сниман и у Сплиту?

- То је град који ме одмах одушевио, поготово оно изузетно вредно из старине. Тако памтим и Сплит од када сам први пут ту био, па када сам размишљао где сместити двоје људи који се сусрећу, одмах ми је пало на памет да би то могло да буде баш то место. Да буде нешто сасвим друкчије од великих светских градова, а ми смо покушавали Сплиту у филму дати изглед као из педесетих година.

У бившу Југославију долазили сте још као млад човек?

- Да, био сам ту још у време док се путовало аутостопом, чак су ме и привели јер смо спавали на плажи. Тада сам већ живео у Великој Британији, али су то за мене била и срећна времена, када су млади могли да путују са мало новца. После сам долазио на филмски фестивал у Мотовун, а иначе ми се веома свиђа Истра. Сада идем у Пулу на фестивал хрватског филма.

"Хладни рат", Фото Промо

Са младим људима из региона, редитељима и глумцима пет сте дана радили на Понта Лопуд фестивалу, били су то занимљиви сусрети, драгоцени за талентоване младе људе. Што сте им говорили?

- Пре свега како сам почео, јер је мој почетак у филмском свету био необичан. Говорио сам им и како радим, иако то наравно нико не мора применити. Посебно ме је одушевило што сам видео да млади људи из региона имају своју особеност, да знају што раде и шта желе да раде. Постављали су ми занимљива питања, погледали смо и један мој стари филм и мислим да је било корисно. Пре свега ме одушевљава када видим ентузијазам и енергију коју имају млади људи из света филма на овим просторима.

"Хладни рат" је и прича о вашим родитељима. Да ли је било то тешко испричати?

- Тај сам филм радио након повратка у Пољску из Велике Британије, а моји су родитељи били у једној сличној ситуацији попут ликова на филму. Нису могли да живе заједно, али ни раздвојени. Али нисам све време гледао ту причу као причу својих родитеља. Везе између људи су веома компликоване и тешко их је пренети на филм.

Родили сте се у Пољској, живели сте у Британији, затим се поново вратили у Пољску, где је ваш дом?

- Дом значи пуно тога, није само географски одређено. Волео бих да се на крају живота осећам као да сам се вратио кући, ма где то било. Мислим да је страшно умрети у егзилу, на месту где се не осећа дом.

У вашим филмовима све је пуно љубави, заљубљености, емоција. Да ли је тако и у животу?

- Љубав је оно што покреће, што уоквирује и наше животне приче. Поготово је љубав важна за нерелигиозне људе. А није лако ни на филмском сету изложити властиту интиму.

Како је данас уметнику у Пољској, има ли притисака?

- Нема, слободно можемо радити. Нема цензуре. Али друго је питање како се понашају медији. У Варшави, у великом граду не осећају се притисци било које врсте, али слика се мења када дођу избори. У Пољској не дајем интервјуе, нико ме не доживљава. Када направим неки филм нешто кажем и то је све.

Кажете да вам је ковид помрсио планове. Хоћете ли снимити још неки црно-бели филм попут "Хладног рата", који нас враћа у прошлост?

- Сумњам. Избацио нас је ковид из уобичајеног живота, сада заиста не знам када ћу опет да радим на филму.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације