Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Посматрање света

Слађана Илић

06. 07. 2021. у 18:11

КЊИГА изабраних и нових песама Драгана Јовановића Данилова "Чувар бележнице", објављена у новосадској "Групи север", може се читати и разумети као извесна рекапитулација свега онога што је за овог уметника важно, свега онога чему је посветио целоживотну пажњу, у шта је настојао да проникне и о чему је на високоуметнички начин настојао да нешто, по нужности, каже.

Са свим тим, наравно, сретали смо се читајући његове раније објављене књиге, па ипак, имајући у виду да је Данилов у овој сам направио избор, као и редослед песама који није хронолошки, кристализују се увиди до којих смо раније дошли, као и песников доживљај света и дубина и природа његових доминантних осећања и расположења.

За ову прилику издвајамо тек неке теме и мотиве којима стваралац посвећује велику пажњу, а чија је песничка обрада по значају посебна и чини једну заокружену целину.

Једна од њих је однос према традицији. Песма "Древни учитељи", чија је управо то тематска основа, отвара ову збирку. У њој лирски субјект, истовремено песник, одаје почаст онима који су тежак - песнички - посао ваљано обавили и који су, у својој одсутности, пророчки, а својим делом, сведоци будућности.

Та одсутност, која је само наизглед парадоксална, а заправо врло речита, којој сваки стваралац и тежи, једино је повлашћено место, удаљено од света и доба које је "неразговетније од снова", а које може оплеменити само одјек песничког стварања које је трајно уписано у културу једног народа.

Поред почасти древним учитељима, лирски субјект, песник, бави се сопственом природом, судбином и стваралачким процесом. Резигнација, па и безнађе, његова су доминантна осећања. Она проистичу из карактеристика тренутака који се смењују, из којих је састављено време. Амбис између песника који је, не својом вољом, прозорљив, његова висока осетљивост, и оно из чега је састављен свет - онај који нема ништа с птицама, с веверицама, кртицама, с водопадима и небом - непремостив је. Отуда, са места посматрања таквог света, логично је осећање старости посматрача и потреба да спали све што потиче изнутра.

Дакле, издвојени посматрач, песник, процењује тренутке и разуме њихове карактеристике, смењивање, отуда и претварање њиховог значаја у безначајност, па у складу с тим претварање реченог у неречено и чињеницу да у свему томе стварање постаје нефункционална самозабава - "Никог не занима ничији бол, ето,/зато сам себи приредио забаву", каже лирски субјект песник иронично, чак цинично.

Но, у свему томе, на шта нас он опомиње кроз целу књигу, јесте значај онога што није речено и што такво треба да остане, дакле, на значај недовршености, недоречености спрам обичности, о несвемоћи језика, а о моћима сенке јер, како у песми "Орао и дете, или шта ми је на самрти рекао отац", пише:

"Нема начина да се јасно каже оно што се/жели рећи, ништа не јемчи свемоћ језика./ Зато не учи од Хегела, већ слушај сенке; једино су оне спознале нешто...
(...)

Говорим ти ово да бих прећутао, отуда ти/ слушаш оно неизговорено поезија, то је/ лудница, а изван ње су људи који се поносе/ својом нормалношћу. Буди попут врапца на жици,/ он не тражи никакав публицитет. Као и сенке,/ све мораш оставити недоречено".

Тако у тридесетак година свог уметничког стваралаштва Данилов пева, недорекавши сасвим, и о несаницама, о сновима, о души и телу, о своме бићу наспрам сопственог тела, о призорима са тржница у разним градовима, о страху као доминантном своме осећању, о женама, увек послатим од богова, о свемоћној и можда једино смисленој, речитој смрти, о љубави према ближњима, о опраштању с њима које је захваљујући њему, песнику, стекло антологијске карактеристике.

Радујемо се новим недореченостима Драгана Јовановића Данилова.