КРЦУН ОДБРАНИО УЖИЧКО ПОЗОРИШТЕ: Друго издање "Анегдота и цртица из позоришног живота" театролога Милована Здравковића

НА 46. Фестивалу монодраме и пантомиме ових дана промовисано је друго, допуњено издање књиге театролога Милована Здравковића "Анегдоте и цртице из позоришног живота".

Фото А. Станковић

Претходна књига појавила се пре три године, а сад се међу корицама нашло стотинак нових прича са сцене и око ње, из позоришног бифеа, глумачких дружења. Великани театра радо су се надметали у хумору, било је доскочица и у свакодневном животу, а богами и "шкакљивих" ситуација - у сусрету с моћницима.

- Позоришни живот траје и развија се, самим тим рађају се нове анегдоте. Пронашао сам и неке старе, до сада мање познате - објашњава Здравковић.

- Иначе, занимљивости откривам у књигама из историје позоришта и телевизијским емисијама. Једна од најстаријих је прича о томе како су у Земун (у 19. веку) дошли глумци СНП са представом "Косовски бој": кад је Милош "убио" Мурата, скочили су статисти у турским униформама да га ухвате, али је из публике излетео адвокат Марић и узвикнуо: "Удри, Милоше, с те стране, а ја ћу са ове!"... Иначе, много штошта сам "покупио" и из "Трезора" РТС, емисија у којима глумци често говоре о догодовштинама из свог живота.

Слободан Пенезић Крцун, Фото Архива

ЈЕДНА од шармантних цртица припада Гаги Николићу и сведочи о томе како је дошао на пријемни Академије, а није знао ни да рецитује ни да пева. На опште изненађење, професор Бајчетић је решио да га прими, са образложењем да кад је кандидат био толико храбар да конкурише, он је убеђен да ће једног дана израсти у великог глумца.

Здравковић пише и о Гагиној колегиници из Атељеа 212, Ружици Сокић. Подсећа како је у глумачком еснафу дуго владала нетрпељивост између школованих и оних који осим талента, нису имали никакво академско образовање.

ХРАБРОСТ Драган Николић, Фото Архива

"Седамдесетих година 20. века снимао се ратни филм негде у провинцији. Услови никакви, хладноћа велика, минус 15 степени. Глумци и статисти окупили се око бубњаре у великој помоћној просторији. Међу њима и Ружица Сокић, већ веома популарна глумица. Један статиста, са уважавањем и саосећањем, обрати јој се:

- Јој, Ружо, много је хладно!

На то ће она:

- А како је тек нама са академијом!"

АКАДЕМЦИ Ружица Сокић, Фото Архива

У ИСТОЈ кући "поникао" је и Петар Краљ који је, пише аутор, радо био виђен на многим пригодним свечаностима. После једног таквог наступа, одушевљено је одреаговао Александар Лека Ранковић, тада потпредседник СФРЈ. После свечаности дуго је разговарао са познатим глумцем, не штедећи комплименте. Слушајући то, обрати му се високи функционер Слободан Пенезић Крцун:

- Слушај, Леко, не знам како ће Тито реаговати каду му будем сутра реферисао да си одушевљено подржавао Краља, са којим си се неформално и дружио у пријатељском разговору.

За Крцуна се везује и прича по којој je, ако је веровати, спасао позориште у свом завичају, али се и замерио Титу. Шездесетих година Митра Митровић, министарка културе, затварала је театре диљем Србије. На ред је дошло и Народно позориште у Ужицу. Међутим, ту се нашао Крцун, који је улетео код Тита у кабинет, лупио шаком о сто и процедио:

- Е, Ужичко не дам!

ЗАДИВИО Петар Краљ, Фото В. Данилов

СА стањем у позоришту, никад идеалним, често су саосећали и други уметници. Тако је Душко Радовић у својој култној емисији "Београде, добро јутро" неком приликом изјавио:

- Синоћ је поново одржана једна позоришна представа а да нико није имао појма о томе. У

Београду су далеко посећеније сахране него позоришне представе. Наши људи воле да виде шта је било на крају, а то модерно позориште избегава да каже...

Уосталом, како закључује рецензент Мирко Жарић, понекад се из ових анегдотских приказа може више сазнати о појединим личностима, њиховим карактерним особинама и наравима, неголи из позоришних критика угледних хроничара театарског живота.

Александар Ранковић, Фото Архива

"ДУБЛЕРИ" ДУШКО И РАДЕ

ПОСЛЕ брака са Радетом Марковићем, Оливера Марковић удала се за Душка Булајића, глумца Народног позоришта. Није променила презиме. Душко је био сјајан, духовит глумац и изузетно добар човек. Кад би их обожаваоци заустављали на улици, тражили су аутограм од Оливере, а њему су се обраћали као Радету. Уколико би од њега затражили аутограм, он се, без речи, потписивао као - Раде Марковић. Имао је свог таксисту који га је десет година возио од Бановог брда до Народног позоришта, и назад. Увек га је са уважавањем ословљавао "Раде". Једном га колега на такси станици упита:

- Зашто Булајића зовеш Раде?

- Јер је муж Оливере Марковић, одговори овај.

- Јесте њен муж, али није Раде, већ Душко Булајић.

После тога, "освешћени" таксиста, дуго није хтео Душку да наплати вожњу од срамоте. Наравно, велики Душко Булајић му то никад није замерио.

ДУПЛА ЛОЗА

НЕГДЕ у Црној Гори, где је Миша Јанкетић био радо виђен гост, у кафаници, обрати му се конобарица:

Фото Н. Скендерија

- Изволте!

Миша ће:

- Имате ли лозу?

Келнерица:

- Имамо.

Миша:

- Донесите ми 26. јули.

Збуњена конобарица:

- Имамо само "13. јули".

А Миша тијумфално:

- Дуплу сине... дуплу...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације