ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Српски језик у условима диграфије

ЧУВЕНИ британски глумац Мајкл Кејн, у својој књизи "Мало људи то зна", као једну од зачуђујућих информација из којих се састоји тај бестселер са милионским тиражем изнео је странцима невероватан податак да се у Југославији (данас Србији) користе два писма.

Фото приватна архива

У енциклопедијама и научним радовима на страним језицима у којима се обрађује диграфија или графички билингвизам (истовремена употреба два писма), као једини пример наводи се ситуација у српском језику, за коју се истиче да је уникална и типична. Иако и у неким другим светским језицима постоји диграфија, она има посебности и употребних ограничења, на пример, у јапанском језику. Нажалост, показало се да се страни научници више него српски баве питањем развоја способности читања у условима диграфије у оквиру истог (српског) језика. Велики изазов за развојне психологе и неурологе јесте да установе природу когнитивних процеса који прате усвајање читања и писања једног писма (код многих народа) у односу на два (код српске деце). Српским лингвистима овакав приступ писму није привлачио пажњу, иако је наша ситуација јединствена у свету.

Да би се статус ћирилице у савременом свету поправио, постоји неколико важних предуслова, а један од њих је увођење у образовни систем интердисциплинарне науке која се зове лингвистика писма. Ова наука као универзитетски, а можда и школски предмет, пробудила би код младих људи интересовање за значај различитих аспеката писма, укључујући и оне социолошке, психолошке, културолошке, а не само правописне, на чему се до сада инсистирало у школском систему. Српски научници који су се до сада бавили писмом анализирали су углавном само различите аспекте историје ћирилице, а, осим у ретким радовима, занемарена су бројна питања која се односе на савремено стање. Развој лингвистике писма као науке омогућио би и плодоноснију сарадњу између лингвиста и информатичара, па би брзо дошло до већих помака у могућности употребе ћирилице у дигиталном свету. До сада је одржано неколико таквих конференција, нпр. "Ћирилица и информационе технологије", "Интернет и ћирилица", али таквих скупова би морало бити много више, а они би, можда, довели до равноправног или равноправнијег статуса ћирилице са латиницом у дигиталном свету. Технички услови за приступачну употребу ћирилице на интернету и друштвеним мрежама допринели би побољшању статуса ћирилице у комуникацији међу младима. Данас, још увек, многи корисници мобилних телефона немају могућност да употребљавају ћирилицу, чак и ако то желе.

Социолингвистичка и психолингвистичка истраживања нису до сада била усредсређена на разлоге за избор писма говорника српског језика. У условима диграфије има много појединаца који су специјализовали употребу одређеног писма у складу са приликама, па се, на пример, потписују ћирилицом, а у другим приликама користе латиницу или на ћирилична писма одговарају ћирилицом, а на латинична латиницом. Неки говорници српског језика сматрају да брже пишу када користе једно или друго писмо, па им је то критеријум за употребу писма у одређеним ситуацијама. Има и оних који искључиво користе ћирилицу или латиницу, а да о разлозима уопште не размишљају, док су неки искључиви у употреби једног писма демонстрирајући тиме свој идеолошки став.

Илустрација Тошо Борковић

Колика је психолошка и културолошка пукотина између заговорника ћирилице и латинице најбоље показују подаци из "Асоцијативног речника српског језика". Асоцијације испитаника, а то су млади људи који имају између 18 и 25 година, на речи стимулусе "ћирилица" и "латиница" врло су острашћене и указују на два културолошка модела. Прва помисао говорника на "ћирилицу" јесте: српско, православље, Ћирило и Методије, старо, традиција, буквар, Словени, Србин, црква, књига, слава, историја, јеванђеље и др., а асоцијације на реч "латиница" иду у супротном смеру: Запад, енглески, Рим, католици, ружно, туђе, страни језик итд. Очигледно је да судбина ћирилице зависи и зависиће од политичке опције на власти и њених следбеника, јер се опредељење за њу схвата као национална или анационална политичка оријентација.

Оваквих примера има много, а већ сама чињеница да постоји могућност избора писма и доношења одлуке у вези с тим ствара одређену психолошку и употребну дистанцу према националном писму. Не треба посебно наглашавати колико се та дистанца увећава и продубљује код младих у условима у којима латиница надире из свих извора информација.

Проф. Вања Станишић, наш уважени стручњак за историју писма, наглашава да се у дефиницијама писма пренебрегава културолошки контекст, а да се пажња посвећује само његовој комуникационој функцији. Међутим, у писму, као и у језику, постоји фундаментална лингвистичка подела на површинску и дубинску структуру, тј. на план израза и план садржаја.

Писмо, као и језик, има двострани знаковни карактер - унутрашњу структуру, која зависи од језика, и спољашњу форму, која происходи из културне историје.

Писмо носи далеко дубље поруке о својим корисницима и о језику којим они говоре од оних које прихватамо на основу површних оцена и зато заслужује широка интердисциплинарна проучавања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације